ЖАНЕТА ЂУКИЋ ПЕРИШИЋ: Мост пред којим је Андрић прогледао

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Жанета Ђукић Перишић ауторка је изузетно занимљиве књиге о животу и стварању нобеловца Иве Андрића, под насловом: „На почетку свих стаза – Андрић и Вишеград“, коју је објавила кућа „Вукотић медиа“ из Београда. Списатељица открива нераскидиву, и трајну везу, између града у којем је писац одрастао и живота његових становника. Кроз дела великог писца, Жанета Ђукић Перишић прати Андрићево детињство у вароши на Дрини, поред чувеног моста, његово одрастање, школовање, познанства, пријатељства… Књига је илустрована фотографијама из Андрићевог боравка у Вишеграду.

Написали сте да није Вишеграда – не би било ни Андрића. Да ли је баш толики утицај на Андрића имала ова мала варош на Дрини?

Истина је да не би било Андрића као писца каквог данас знамо. Почев од описа реке Дрине и крајолика, преко локалних легенди и предања о градњи моста и епске, десетерачке и фолклорне грађе, па све до појединих догађаја који су одредили судбину касабе, формирали су Андрићев мисаони и духовни свет. Да није било моста пред којим је, како каже, „прогледао“, и касабе са шароликим светом који је у њој живео, Андрић би био лишен једног специфичног тематско-идејног круга који је обележио велики део његовог стваралаштва.

Колико је Андрићево детињство у Вишеграду утицало на формирање ликова у његовом књижевном делу?

У великој мери. Многе личности које су живеле у Вишеградуу време Андрићевог детињства послужиле су писцу као прототипови за јунаке из романа „На Дрини ћуприја“ и из вишеградских прича. Као дете он је у вишеградским сокацима виђао Лотику Целермајер, власницу првог градског хотела, једнооког градског факина и луду Салка Ћоркана, газда Павла, попа Николу и друге. Животи и судбине ученика и студената, Андрићевих другова, што на капији вишеградског моста сањају о уједињењу јужнословенских народа, били су основа на којој је писац изгрдио причу о „побуњеним анђелима“ који живе животе „племените гордости побуњеника“.

Али, Андрић је читавог живота желео да оде из Вишеграда, да се „нагледа света“?

Упркос томе што је Вишеград за писца био велика инспирација, тај град је постао тесан за младића жељног знања. Већ на почетку студија, он непоткупљиво и сурово скенира стање духа вишеградске касабе ужасавајући се од помисли да би могао остати у вароши. Младалачки темпераментно, претерано и опоро, експресивно и брутално упечатљиво, писац се, како видимо из писама пријатељима, обрушава на своје суграђане. У отклону од малограђанског, паланачког духа, осећа да је прерастао средину у којој је стасавао и без имало гриже савести раскида са прошлошћу.

Тврдите, такође, да Андрићев завичај нису само Травник, Вишеград и Сарајево, већ читава Босна. Шта је Андрић нашао у тој земљи „на крају светова“?

У бурној историји Босне, у превратима и ломовима који су кројили њену судбину и границе, писац је налазио грађу за велики део свога стваралаштва. Желећи да забележи и „сачува мрку љепоту некадањег живота“, Андрић се целог свог стваралачког века хвата у коштац са „уморном земљом“ свога рођења, која „болује“ од „превише“ историје. Носећи Босну у себи као некакву праслику, као колективно памћење, Андрић као да се окренуо архетипским коренима сопствене личности, оном језгру које је формирано још у раном детињству и у годинама духовног сазревања.

У којој мери се Андрић служио архивском грађом, да ли је изневеравао историјске чињенице?

Историчар по образовању, писац докторске дисертације о утицају ислама за време турске владавине на хришћанску културу у Босни, Андрић је врло добро знао значај и вредност архива. Нарочито за време припремања „Травничке хронике“, Андрић је уронио у париске и бечке архиве, налазећи у њима грађу за свој роман о конзулским временима. Документарна грађа, представљала је, међутим, само оквир, груби темељ, историјску основу која је требало да подржи аутентичност повесног контекста, а оним што је дошло даље, прерадом историјске грађе и њеном уметничком трансформацијом, почињао је, заправо, прави посао уметника. И управо на месту где аутор одступа од историјског извора – почиње уметност. У тој ауторовој интервенцији, искошеном погледу, померањима, додавањима и одузимањима, крије се сâмо биће уметности.

Оспоравате спекулације око Андрићевог оца. Фра Алојзије Перчинлић спомиње се као Андрићев отац. Како су се појавиле те приче?

То су само гласине из регистра рекла-казала које се не темеље на документима. Ја сам се, пишући о Андрићу, увек ослањала само на грађу и документе, као и на оно што је сам писац имао да нам каже о свом животу.

Змајеве песмарице биле су и Андрићева прва лектира. Који су писци, касније, пресудно утицали на Андрића?

Свакако су велики утицај на њега имали Вук и Његош, била је то његова рана лектира којој је остао веран до пуне стваралачке зрелости. А затим и Кочић коме се дивио још као ђак. Од светске књижевности пре свега Гете и Томас Ман, Хајне и Хелдерлин, а онда и Леопарди, Манцони, Сервантес и други.

Наш нобеловац тврдио је да не пише романе, већ само „рашивене и разбацане текстове“, склапа у целину. Ви за Андрићев поступак користите термин „новелистички роман“?

Јесте, прича или новела основна је Андрићева уметничка форма. И његов романсијерски поступак подразумева уланчавање посебних целина, везујући их око једне осе. У роману „На Дрини ћуприја“, на пример, то је мост кроз векове.

Иако су га и лекторка Вера Стојић, и супруга Милица Бабић, убеђивале да ублажи сцену набијања Радослава на колац, у роману „На Дрини ћуприја“, Андрић је пристао само на минималне измене. Какав је ваш коментар?

Он је пажљиво саслушао њихове приговоре о суровости сцене набијања на колац. Али, сматрајућида опис тога монструозног чина мора остати забележен и уметнички оживљен, Андрић није одступио од идеје да покаже један од најсвирепијих облика трпљења српске раје под турском влашћу у Босни. Једнако тако, сматрао је да у књижевности мора да остане забележена и уметничка транспозиција вешања Срба на београдским Теразијама, чији га је призор, очигледно, истински потресао. То је, више него сугестивно, учинио и у приповеци „Зеко“.

Страдање због лепоте

Андрић је писао о лепоти, и страдању због лепоте. Кажњавала се свака посебност и изузетност?

Многи његови јунаци, нарочито жене, попут Анике, Маре, Рифке или Фате Авдагине, страдају управо зато што су посебне у својој лепоти. Та изузетна бића које природа уздигне до великих висина, уписују се међу Андрићеве трагичне јунакиње које страдају управо због своје нарочите лепоте, необичности, истакнутости и истурености свету који не уме да лепоту препозна и са њом живи.

Политика

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.