ЗАНЕХ СЕ И ПОСТАДОХ СРБИНОМ: Иво Ћипико (13.јануар 1869. – 24.септембар 1923.)

ИСКРА на Фејсбуку

Иво Ћипико (Фото: Wikipedia)

Иво Ћипико је писац чије је књижевно дело једна ризница ситних људских истина и докумената; Иво Ћипико је писац чије је књижевно  дело боља психологија него ли све теориске психологије, и за које би се могло рећи, узевши  размеру у обзир, оно што је Ниче рекао за Достојевскога:“Психологију сам учио у Достојевскога“;Иво Ћипико је најзад, писац чије дело кипти лепим и необичним опсервацијама и појединостима; Иво Ћипико је, најзад, писац који уме да компонује, који уме да „аранжира“, и лепо да инсценише“ – критички је суд који је изрекао Бранко Лазаревић, књижевни критичар и потом у годинама Првог светског рата, уредник Српских новина на Крфу(излазиле од 7.априла 1916.до 13.новембра 1918.године за које је писао и Ћипико).

Иво Ћипико је веома рано формулисао своја схватања о књижевности и поставио нека прилично крута начела којих се у доброј мери доследно држао. У сплитском часопису Нови вијек он износи своја схватања о савременој хрватској књижевности:

« Задаћа и сврха прозе имала би бити чисто народна. Имала би захваћати цијели народ и сваки крај отаџбине. Уз уметнички дио, морала би нас упознати с нашим животом; освијетлити његове боље моменте те на темељу строге реалности човјештвом их надахути. Она би морала корачати с народним развитком; пратити његову природу и његов социјални живот, користећи се позитивним резултатима знаности.»

Ћипико је доследни реалиста с једноставним схватањима овог метода. У својој прози покренуо је две тезе: прва – социјалано пропадање сељака јер га глобе каматаши, зеленаши, финаси, црква и власт (све зло из града) и друга, човек може бити срећан ако се преда животу у природи.

Књижевни рад почео је приповетком Погибе ко од шале у сплитском часопису  Нови век, писаном након читања Лазе Лазаревића и Јанка Веселиновића.

 

Мирис живога мора и свјетлост пуна дана

 

Иво Ћипико је рођен 13. јануара 1876. уКаштел Новом(између Сплита и Трогира). Родио се у једном старом каштелу, и целог живота тај каштел сурих стена, накривељен и пун птичијих гнезда, у радости и невољама долазио му је пред очи.  Целог живота пратили су га утисци из детињства, а највише тренуци кад су буре беснеле на мору док се он скривао у мајчином крилу, а имао је прилике да посматра свог деда „који се бичевао у ноћи молећи се.“

Порекло му је  по оцу било патрицијско, а по мајци плебејско, јер му је мати била грађанка, Хрватица и одана католкиња. Син ће раскинути с католицизмом и примтии православље и српско поданство.

У Сињу је учио фратарску гимназију, али је овде омрзнуо хладни и лицемерни клериклизам и доживљавао је душевне кризе у семинаријуму, јер је одвојен од деце, од мора, каштела и живота. У трећем разреду гимназије већ је почела у њему да се буди мржња према лукавим фратрима и бездушним наставницима који сламају младе душе и сирово кажњавају ситне дечје несташлуке да би насилно усадили верска и туђинска национална осећања. Но Ћипико је нашао заштиту у једној личности које ће се сећати доживотно.

« Био сам анационалан, и почех да сумњам о верским истинама. Бејаше ми тешко. Из те душевне и телесне потиштености избави ме мој професор, католички поп, Јаков Групковић, Србин каквога се ни Косово не би постидело. Даваше ми да, кришом, читам Шапчанина, Милићевића и пјесме са Косова… Колико чежње, светлости и дивљења. И Косово поможе.

Занех се, и постадох Србином.»

Бежи  из Сињског семинаријума и наставља да учи Крижевску школу у Крижевцима коју је завршио 1890. и као шумар наставио службовање на Брачу.

Мирис мора, обиље светлости, живот у складу са природом, то су елементи које је из властитог живота преносио и усвоје дело. Интереснтан је податак да је он сам себи припремао храну, бирајући плодове из природе; спавао је често у кукурузиштима, купао се у Цетини, ручао код сељака, док му је кућа била увек отворена како би у њу улазила светлост.

Милица Краљ

Најизразитији социјални писац међу српским реалистима

 

По склоности својој везан за природу, и намерно бежећи од културе и цивилизације, Ћипико је посматрао једноставан и упрошћен живот својих сељака у коме, како каже Дучић, постоје само три важна елемента:« борба са морем, глађу и жеђу и женом.“

Ћипикови људи не траже много од живота; њихови захтеви сведени су на најмању и најпростију меру. Раде, једна од главних јунака у најважнијем Ћипиковом делу Пауци  каже: « Лијепо ти је заморену отпочинути, огладњелу најести се , озеблу огријати се а жељну пољубити. «

Његови јунаци поседују елементарну снагу и страст, узаврелу крв и телесно уживање.

На Брачу је скупио мотиве за приповетке у збирци Приморске душе и за роман За крухом, а затим наставља службовање у Котору, а онда до 1905. на Хвару где је написао збирку приповедака  Са острва(1903) којом је стекао славу приповедача  горког живота и људских гладовања. Са Хвара је премештен у Далматинску загору, у Книн, Дрниш, и Врлику, у за њега, иако Далматинца, ипак нов амбијент у коме ће скоро у исто време и Динко Шимуновић да налази мотиве за своју поетску прозу. И овај предео ће му пружии довољно грађе и много тема за обраду.

Далматинска загора је дала Ћипику сирову грађу за роман Пауци којим је крунисао свој рад на обради ужег завичаја – острва и приобалних крајева. Колико је овај роман као социјални представљао новину не само као слика бизарног краја у коме  се живи суровим животом по сили нагона и еруптивне физиолошке моћи, него и по бездушноји перфидној експлоатацији коју обављају зеленаши – пауци над пасивним и неуким горштацима, довољан је доказ Скерлићево тумачење:

«Нов роман, и то нов социјални роман, то  није чест појав у српској књижевности, и када је писац од вредности и гласа као што је Иво Ћипико, добитак изгледа већи.. Као Ђура Јакшић и Милован Глишић пре тридесет- четрдесет година, тако и Ћипико прича све зло које зеленаши чине простом народу. И према шумадијском Вулу Пупавцу и Неши Зелембаћу, далматински зеленаш Јово Костић изгледа као мајстор према шегртима. Сви чновници и попови, и католичка и православна господа, као пијавице сишу крв сељаку, како « ришћанском», тако и « кршћанском».

У овом роману прича се о наивном сељаку који се презадужио код бакалина Јова Крстића, каматаша. Син презадуженог сељака Раде отплаћује дуг али он стално расте:

Пустих ли тефтера и вересије! Пустих ли новаца! – помисли кад му око паде на трговачке књиге и на вертхмајовицу. – Што ће му толики силни новци, кад нема свог порода? Што ће њему оронулу,  стару, толикоб лаго? А колико је здравих, младих, жељних живота уништио он досада! – И дођоше му на памет раскућене комшпије: – Куд су, драги боже, синови Војканови? – Где ли је он? – И запеше му очи на паучини што се ухватила у углу и пружила до тробојне избледјеле заставе. Ту му се поглед устави; и гледајући у паучини уловљене, поређане, бескрвне мухе, помисли: Многи им је паук крв испио!

Роман Пауци штампан је 1909.године у Српској књижевној задрузи у Београду, и поред противљења неких чланова Задруге који су сматрали да роман није за сваког ђака, посебно за ученице, јер у њима има много слободних места које изазивају.“ Скерлић се оштро успротивио оваквим судовима и роман је штампан.

Пошто је стекао глас писца снажних и свежих слика Ћипико наушта шумарску службу и почиње да се бави новинарством. Постаје дописник новина у Сарајеву, а затим одлази у Србију, постаје ратни извештач из балканских ратова и уједно пише ратне хронике и Утиске из рата (1912).

    Одлази у Цариград као дописник италијанских листова. Објава првог светског рата затиче га у Нишу, као дописника италијанског Месађера. Ниш је стециште владе и целог дипломатског и чиновничког апарата, пун избеглица и породица београдских богаташа и високих службеника и официра, јер Београд је непрестано под артиљериским гранатама. Хаотично стање у Нишу, немаштину и неизвесност , Ћипико потанко описује у делу Из ратног дневника. У њему посебно топло говори о песнику са острва Хвара Сибе Миличићу. Описао је и сусрете са Дучићем у Атини, разговоре са српским политичарима који живе у Солуну  док војска лије крв на бојном пољу.

У овој прози изузетно су тешке слике у којима приказује стање наших болесних војника који се налазе на Острву смрти Виду, да тамо помру и да се њихови лешеви порину у море јер на земљи нема простора за укопавање.

Ова збирка још један је документ живота и рада наше књижевности у изгнанству. Носећи свој симболичан наслов На помолу, она предсказује да није далеко време када ће се наша књижевност вратити својим изворима, своме огњишту,да, на њих и однаде, почне свој пуни живот.“
По повратку из рата Ћипико је живео у Београду.

Болестан, исцрпљен, подвргнут операцијама у Бечу, умро је у свом родном  Каштел –Старом, у среду 24. септембра 1923. године.

    Слобода,одважност, љубав и светлост, красиле су Ива Ћипика, истоветне особине које је подарио и својим јунацима:

Родио се овдје у овом крају земље, гдје три ријечи, у згодни час речене, исцјељују благо и чељад од уједа љуте змије; гдје чарак може да растави двоје најмилијих – цуру од момка, жену од човјека; гдје тајанствено сложени запис боље лијечи од љекарева савјета; гдје плодна земља воли се више од рођење мајке, а хранитељ и побратим од срца јаче од брата.  

 

МУШКИ РАЗВЕЗ ПО БРОЈУ.   

ОПАЧАК

        каменарским гињеницима

        у многим бунама и ратовима

 

Вез писмом и вез разбројем- Опачак.

Шимшир и ниска рутвица.

Убрусом расте облачак

И цвета кићена црквица.

 

МИЛИЦА КРАЉ

Тагови:

1 коментар

  1. Д. Збиљић каже:

    Милица Краљ нам је одлично приближила реалистичког срспског писца Ову Ћипика. Хвала јој.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.