Жан-Марк Бар: Ово је почетак краја капитализма

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Новости/ Г.Чворовић

КУЛТНИМ филмом „Велико плаветнило“ Жан-Марк Бар заронио је у дубине светске славе и у њима остао до данас. Истовремено, чврсто стоји ногама на земљи. А ваздух, којим храни дух, црпи и у Београду.

* Шта вас то стално, изнова, води ка Србији?

– Уз своју бившу супругу Ирину Дечермић, с којом сам провео 17 година, имао сам прилику да упознам стару, велику Југославију. За мене, полу-Американца, читав Исток био је „забрањена територија“. А у тој Југославији осамдесетих сам осетио радост живота, другарство, солидарност. Постојало је нешто што нисам проналазио тамо одакле долазим, у заслепљеном америчким патриотизму. Такође сам осетио како су Србија и остале републике патиле током рата. Једном, док сам телефонирао Ирини, која је снимала музику за филм, током разговора сам у позадини чуо сирене које су најављивале америчко бомбардовање. То обележи човека за читав живот – истиче Жан-Марк Бар у разговору за свечани број „Вечерњих новости“.

* У чему је тајна наше привлачности?

– Ја сам Американац. Моје познавање историје је, зато, веома слабо. Али откада знам Југославију и Србију, и откако сам, радећи, упознао Словачку, Мађарску, Пољску и друге земље, открио сам различита друштва која се непрестано прожимају. Тек сам у Европи почео да ценим те вредности. Непотребно је затварати се у себе.

* Имате две отаџбине, САД и Француску?

– Француску обожавам, из других разлога. Религију смо оставили по страни и идеја републике је много јача него у САД. И затим, Француска ми је донела много тога. Дала ми је филмску каријеру, коју не бих имао да није било „Великог плаветнила“. Веома сам поносан што сам био део тог филма. Људи и данас долазе да ме виде због њега. Изузетна је ствар учествовати у тако великом успеху.

* Због чега вас нема чешће на француској сцени?

– Кад нисам у Америци, моја каријера се концентрише око ширих европских пројеката. То ме је мало одвојило од онога што се догађа само у Француској. Уосталом, и говорим мало са акцентом, што такође помало доприноси свему.

* Заиста је невероватно то како, док глумите на француском језику, нимало се не чује амерички нагласак, као што га имате у приватном животу?

– То је због тога што много радим на улози. Пажљиво припремам текст, знам где, шта и како треба да кажем или да урадим. А у правом животу немам ту врсту контроле.

* Рекли сте зашто вам је драга Француска. А шта је лепо у САД?

– Природа!

* Каква је Трампова Америка?

– Тамо је где треба да буде. Добро смо све то сакривали дуго времена. На крају, то је место у тоталној конфузији, на путу да нанесе страшно зло себи самом и целом свету. Ми у Америци ћемо проживети исто оно што се дешавало у Србији. Инфлацију, рат и све оно што то прати. Људи се у страху хватају и држе за такве људе.

* Шта, онда, чека свет?

– Бојим се да ће се догодити хорор, рат у коме ће резон бити на страни онога ко буде преживео. Нажалост, све што сам читао о историји говори у том правцу. Настојим, зато, да браним принципе у које верујем. Знам да је то ситница, да је то само зрнце у том читавом песку универзума који пружа отпор и настоји да дефинише шта је то људско биће. Желим да мој син види да у то верујем.

* На чему почивају тако суморне прогнозе?

– Постоји много људи који су деценијама игнорисани и њихова фрустрација је огромна. На делу су превелике социјалне и сваке друге разлике. Чини ми се да се налазимо у последњој етапи капитализма. Ово је почетак његовог краја. Треба пронаћи нешто што ће га заменити. Кроз мале заједнице, у којима се људи помажу међу собом, где није потребно куповати аутомобиле од шездесет хиљада евра, имати кредит и бити роб свега тога. Треба неутралисати корпорације да би се пронашла изгубљена хуманост.

* Како их неутралисати?

– Не знам, али знам да нешто мора да се догоди. Не можемо да наставимо овако.

* Шта обичан човек може да учини?

– Покушавам да допринесем, колико могу, на улици, у свом окружењу, да учествујем у животу свог кварта, дајем часове глуме, овде у Паризу, на Белвилу, где живе људи најразличитијег могућег порекла. И само у тој љубави постоји лепота. Човек мора да буде свестан односа у друштву, деформација које се дешавају и чине прави однос немогућим. Сви смо ми исти. Људска бића. То је једини могући начин да исправно гледамо на ствари.

* Може ли уметност нешто у томе да промени, или је то иста утопија?

– Боље је веровати у уметност, него ни у шта, мада нисам верник. Када је представа добра, ствара се заједништво. Окупља нас, настаје духовна веза. Нешто што се не да описати речима. Нешто што нас повезује у спознаји живота и љубави. То је она култура која ме привлачи, која постоји на истоку Европе и којој ме је Ирина научила.

* Каква је то уметност?

– Она у којој култура не постоји само због профита. Ту је због истраживања, контемплације, остваривања човечанства. А у САД се то не рачуна.

* Где је нестало светло великог плаветнила које је крајем осамдесетих будило толико наде?

– Била је то, пре свега, невиност. Пре првог рата у Ираку и првог рата који је преношен на ТВ-у. Успех тог филма су гледаоци. Они су га испунили бојом. Ми смо били само илузија. Свако је унутра ставио свој дух и наду. А филм је био једноставан.

* Заиста је тако страшан овај свет који остављамо нашој деци?

– Стално размишљам о томе. Тешко је то објаснити. Хипокризија је евидентна. Али, смех, добра храна и радости које смо преживели вреде овог нашег живота.

* Преживећемо, онда, тај рат?

– Надам се, ипак!

ПРИЈАТЕЉИ НА СЦЕНИ

ПАРИСКА публика недавно је имала прилику да види „Кројцерову сонату“, у режији Горана Шушљика, у којој главне улоге играју Ирина Дечермић и Жан-Марк Бар. Представа и за актере обилује симболиком.

– То је акт љубави. Горан, Ирина и ја смо у пријатељском троуглу из заједничке приче. Велики смо пријатељи и успешни сарадници, и то се видело на сцени – каже Жан-Марк Бар.

СРБИЈУ ОБОЖАВАМ

* ХОЋЕТЕ ли поново нешто радити у Србији?

– Радио сам са Бојаном Вулетићем. Био је одличан. Ако ме Емир позове, одмах ћу се одазвати. Горан Марковић, такође. Срби имају културу коју обожавам. За собом имам филм и позоришни комад у Србији и враћаћу се увек.

novosti.rs, Горан ЧВОРОВИЋ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.