ВЕНЕЦИЈАНСКИ ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ: СЛОБОДА МИЋАЛОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Нисам сигурна да ми у Србији добро знамо каквог редитеља имамо поред себе!

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: А. Андрић

Фото: А. Андрић

Анђела Андрић

Специјални извештач „Искре“ из Венеције

Осмог фестивалског дана српска глумица Слобода Мићаловић стигла је у Венецију као чланица основне глумачке поставе филма „На млијечном путу“,Емира Кустурице.

У првом интервјуу по доласку на италијанско острво Лидо, Слобода Мићаловић ексклузивно за „ИСКРУ“ открива како је било сарађивати са прослављеним српским редитељем, глумити раме уз раме са светском звездом Моником Белучи, али и своја очекивања поводом пројекције филма и доделе награда на 73. Међународном фестивалу филма у Венецији.

. Када сте били студенткиња сањали сте о томе да снимите филм са Емиром Кустурицом и глумачки сан Вам се остварио. Како је било сарађивати све ове године са Кустурицом?

    Фантастично и јединствено искуство! Мислим да је он један од ретких, ако не и, сада, међу последњима који заиста покушава да сачува филм и да тај приступ филму, и сам процес док се тај филм ствара, учини чаролијом која ће да израсте у нешто веома вредно, у нешто што ће бити записано у филмској историји, по чему ће неке нове генерације учити тај стил како он режира… Мислим да ниједна реч коју бих употребила није довољно јака да опише шта заправо тај човек нама свима значи, и као уметник и као личност. Никад нисмо умели на прави начин да ценимо то када су неки велики људи били међу нама, од Николе Тесле, па надаље… Што се тиче сарадње, мени је најдрагоценије то што сам ја успела да померим сопствене границе. Ја сам јако веровала Емиру, он је веровао мени… Ужасно је тешко причати о томе, ево, и после шест месеци од завршетка мог дела снимања, сваки пут емоције навиру кад се сетим тог процеса… Ретко је да ти као глумац у данашње време имаш могућност да поновиш свој кадар, ако није био добар, и за месец дана… Да се редитељ брине о теби, да ли се ти осећаш спремно да данас ту сцену одрадиш како треба, јер је, ипак, филм најважнији.

    . Све сцене у филму снимили сте сами и ниједног тренутка нисте желели дублерку. Колико је то било напорно и захтевно за Вас, с обзиром на Вашу улогу бивше гимнастичарке?

    То је било супер! Емир је човек који је направио спој жене која је замало могла да буде „добра жена“ (смех), да је неко ожени, а убацио је да она буде бивша гимнастичарка – не само ради ефекта и тих неких вратоломија које ја правим (смех), него то објашњава њен карактер, да је заправо физички јака жена која је спремна да уради све – храбра као мушкарац! Међутим, иза тога се крије једна жена која је потпуно емотивно растрзана, несигурна, поломљена, дубоко у себи несрећна и тужна, због чега жели да се уда и побегне. А ја сам све те вратоломије врло лако прихватила јер волим ту врсту адреналина и мислим да сам сад у годинама кад још то могу да урадим, за десетак година сигурно ће то што сам ја радила морати да уради дублер. Тако да је ово била идеална прилика, све је било сигурно и безбедно, стручни људи су били уз мене, па ми није било тешко да се опустим и нисам имала страх да ћу се повредити. Сад, не рачунам та ситна нагњечења која смо сви доживљавали (смех)… А, с друге стране, види се увек када дублер то одради.

Фото: А. Андрић

Фото: А. Андрић

    . Коју сцену је, у том случају, било најтеже снимити?

„Коњ с хватаљкама“, дефинитивно. Било је јако тешко урадити ту фигуру која је сама по себи веома компликована… А при том је коњ с хватаљкама мушка справа, дакле то жене не раде. У овом филму ја, као жена, радим управо ту тешку фигуру на справи, што такође осликава нашег драгог редитеља! (смех) „То што је немогуће – може да буде могуће!“ (смех)

    . Изјавили сте да бисте волели да Вам се барем још једном у животу догоди филм као што је „На млијечном путу“. Да ли можете да нам објаснисте зашто?

Ја сам се на том филму, захваљујући Емировом великом искуству и дару, осећала креативно после дуго, дуго времена… Али не зато што сам радила са лошим редитељима, напротив, такође сам радила са неким јако добрим редитељима, али финансијски моменат је тај који вас ограничава да ви морате да снимите из трећег дубла најбоље што умете и ту је крај приче. Самим тим, то оставља мало простора за креативност која некада долази постепено, а не одједном. Тако да сам се осећала креативно, сигурно, срећно, вољено, са пуно поверења и због тога бих волела да ми се деси још једном такав филм, да просто будем растерећена и да само могу да се играм, да маштам и да из тога наравно изађе увек нешто лепо…

    . Колико одрицања у породичном животу и окружењу на које сте навикли је подразумевао рад на вишегодишњем пројекту као што је филм „На млијечном путу“?

Тај део приче није био нимало лак, то је заправо био најтежи део приче када је снимање филма у питању… Пошто смо радили пуном паром и снимали ван Београда, нисам могла децу да водим са собом. Излазили смо из хотела у пет, шест ујутру, враћали се у девет увече сломљени и уморни, а потом бисмо разговарали шта ћемо сутра радити… То се мени јако допада код Емира, јер он тражи да будете комплетно укључени у пројекат, да сва пажња буде усмерена ка филму и улогама, што апсолутно и он такође ради, због чега не очекује ништа мање од нас. Али, са друге стране, имала сам и константну подршку породице. Увек ме нервирало кад се Американци приликом примања награде захваљују мами, тати, брату, сестри, породици – ја то никада нисам разумела, до овог тренутка. Велика подршка и разумевање од стране породице, мог мужа, деце, мојих родитеља, сестара, жене која чува децу – без тога апсолутно не бих могла. Било је момената када је било јако тешко и када сам једва издржавала ту одвојеност од деце, али је екипа била веома фина према мени и дешавало се да ме, кад год им не треба лик Милене за неку сцену, пуштају да одем за Београд, па макар и на два дана.

    . Како је за Вас као талентовану и младу српску глумицу било сарађивати са прослављеном светском  глумицом Моником Белучи?

    У почетку сам осећала неку врсту треме и напетости, јер сам мислила да се код њих некако другачије глуми и ради! Међутим, Моника је толико дивна, не само као глумица, она је фантастична као особа, и захваљујући њој ја сам се већ после првог снимљеног дубла осећала слободном да урадим шта год хоћу. Осетила сам то обострано поверење и ниједног тренутка није постојао ривалитет између мене и ње, као што често постоји између жена. Ја сам њој у шали рекла: „Ја се предајем, најлепша си на свету, и ја то стварно мислим! То смо решиле, и што се тога тиче више не разговарамо!“ (смех), на шта се она насмејала. Она је стварно једна велика особа, да просто није било никаквих проблема, напротив, мислим да смо направили веома интересантан однос две жене које су заљубљене у истог човека – то је увек занимљива тема! (смех)

Фото: А. Андрић

Фото: А. Андрић

    . Како коментаришете то што је режисер Емир Кустурица улогу Милене, чији лик тумачите у филму, наменски писао за Вас?

    Ах, то је посебна част… Ево, сва се најежим на ту помисао. То је заиста посебна част. То је нешто што ћу сутрадан унуцима препричавати… То је част каква ме је задесила и не знам како бих то објаснила, то је… Замислите имате жељу, од када сте уписали факултет, да уопште упознате тог човека и да радите с њим, а онда вас тај човек једног дана позове и каже вам да је написао улогу наменски за вас… Ја прво нисам знала уопште како да реагујем, а друго, оно што је мени јако интересантно јесте то да је Емир човек који је, читајући ту улогу Милене, на најбољи могући начин открио моју суштинску, истиниту природу коју мали број људи зна… Тако да ја мислим да овај филм једино моју мајку неће да изненади јер она зна да ја пуно тога што сам показала у филму имам и приватно! (смех)

    . Коју редитељску сугестију, сцену или који дан проведен на снимању ћете посебно памтити?

    Јао, нема шансе да бих један издвојила! Прва и последња година снимања су биле посебно занимљиве, али ми је сваки дан био фантастичан, сваки сет неки нови изазов… Почетак ми је био најтежи јер ми је требало времена да се опустим. Сама информација да је Емир тамо и да гледа управо мој крупњак, већ ми је стварала неку врсту панике и напетости, тако да је првих месец дана протекло у треми. Али већ друга година била је комплетно једно уживање у сваком моменту! Било је интересантно гледати како се из дана у дан филм отвара на неки други начин. Сад ви ако бисте упоредили сценарио који смо добили са филмом који је изашао, то нема везе једно с другим! И то је заправо филм, та жива материја која не може да опстане сама од себе него мора да буде и редитељ и глумац, и глумица и глумица, да све то функционише да би се родило такво једно остварење.

    . Колико је редитељ Емир Кустурица значајан за домаћу културну сцену, с обзиром на Вашу недавну изјаву да „Србија одумире као нација без културе“?

    Апсолутно! Ја заиста мислим да смо ми духом осиромашени, као и да кључ лежи у култури. Дивно је Кустурица у једном тренутку рекао „Ја мислим да је Бог културолошко биће“, и без тога не може. Ви можете да купите шта год пожелите, али не можете своју душу да нахраните на тај начин. Мали број људи данас чита… Нама биоскоп изумире… Позоришта су полупразна… Ја разумем финансијски моменат, али то уопште није тако скупо – исто вам је да седнете и попијете три кафе и да купите две карте за позориште – а шта добијате тиме…? Што се тиче Кустурице, нисам сигурна да ми добро знамо каквог редитеља имамо поред себе… Њему то не треба да било ко зна, он је светски признат човек, али нажалост, ми смо малодушна нација која је склона зависти, понижењу, оговарању… Није лако бити добар човек и трудити се радити на себи – то је заправо најтежи посао. Ја се надам да је ово дно и да не може даље. Ако може још, е, онда смо у велики проблемима…

    . Филм „На млијечном путу“ сматрате „ремек-делом које је изузетно емотивно и духовито“. Каква су Ваша очекивања поводом пројекције филма и доделе награда на Венецијанском филмском фестивалу?

    Апсолутно мислим да је ово ремек-дело, филм који ће бити запажен и записан у филмској историји! Пре свега очекујем да сала буде пуна, да публика лепо прихвати тај филм, да разуме шта смо ми ту хтели да кажемо, а не сумњам да ће та емоција коју смо ми успели да прикажемо допрети и до њих… Али оно што бих негде највише желела, то се подразумева – да наш редитељ заокружи своју дивну каријеру и да добије неку од награда. У сваком случају, оно што ја желим је дуг живот овом филму, и да сви будемо поносни на то наше „чедо“.

Анђела Андрић

Тагови: , , ,

1 коментар

  1. marta каже:

    Izuzetno postujem ovu nasu prelepu i nadasve talentovanu glumicu.Nju i celu porodicu njenu ne bih nikada ni sa jednom poredila,zato sto je njihov nacin razmisljanja i zivotnih stavova najpre normalan ,pristojan i srdacan.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.