ВЕЛИМИР БАТА ЖИВОЈИНОВИЋ (1933 – 2016): Када легенда оде у легенду

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Постао је део наше опште културе, постао је домаћи бренд пре него што је ико чуо да постоји тај израз, сјединивши у свом имену врхунску глуму, огромну популарност и обичну, људску доброту. И зато нам толико недостаје, у првом дану без њега.

Наравно да је Батина смрт светска вест и разуме се да га жале сви народи и народности некадашње заједничке државе. Да ли се то, док Велимир Бата Живојиновић путује ка вечним ловиштима с митраљезом на рамену, опраштамо од последњег делића Југославије коју свако од нас, признао то или не, крије у некој од можданих кутија на којој пише – носталгија?

Црвени духови су одмах, по објављивању прогласа о смрти последњег југословенског акционог хероја позвали почасни вод, како би пуцњевима дочекали друга Валтера који, гегајући се ходом Џона Вејна, корача из класичног партизанског вестерна право ка небесима. Тај пример бриљантног жанровског спектакла „Валтер брани Сарајево”, који је од Бате Живојиновића створио митско биће – пола Џон Вејн, пола Мао Цедунг – режирао је Сем Пекинпо друге Југославије, представљајући се по Сарајеву лажно као Хајдрудин Крвавац.

Грешка је сматрати Бату чистокрвним Србином с Космаја. Велимир Бата је био Југословенчина првог степена и зато је његова смрт подсећање на доба када је једна земља коју смо тако често склони да исмевамо стварала пропагандне велефилмове који, како време протиче, прерастају у жанровска ремек-дела.

Да се калио као млади глумац у транзиционој Србији, Бату би домаћи монополисти у распалој филмској индустрији зауставили на вратима студија и дали му да чува стражу. Филмове ионако не би имао где да снима, јер се не снимају. Тако би Бата, да је почетник, ове 2016. године, био одавно мртав.

Али, Југа је била састављена од далеко мудрије и опасније екипе. Као глумац из поштене, радничке породице, на први поглед талентован као Краљевић Марко који треба да позове девојку на први плес, Бата учи да глуми марширајући из филма у филм. Лице му је било довољно грубо да посведочи о несаломивости револуције, довољно мужевно да симболизује потентност кандидата за народне хероје и довољно лепо да постане глобални бренд социјалистичког алфа-мужјака који ће, ако треба, да покока читави Холивуд.

Кроз толико пута испричане приче о партизанској револверашкој епопеји којој нема краја, Бата исказује таленат који све више побеђује његову олујну снагу којом је освајао кадар по кадар, као километар по километар, у великом маршу.

„Козара” је, заправо, његова филмска иницијација у којој је савршено представио крвави мелодрамски еп који добија одличне критике. Из самог Титовог бункера одмах стиже наредба о подизању филмске приче на виши ниво. О још једној бици за рањенике.

„Неретва” је била најскупљи филм те године у свету. Више долара спискано је за ломатање читавих дивизија ЈНА са Немцима, Италијанима и приказима тифусарских халуцинација, него што је Холивуд потрошио на историјски спектакл „Клеопатру”, са Елизабет Тејлор и Ричардом Бартоном. Титова машинерија стиже до Пабла Пикаса лично, који слика плакат за филм, а Удбини агенти, маскирани у културне аташее по амбасадама, агитују по свету, како би на једном месту окупили Орсона Велса, Франка Нера, Јула Бринера, Сергеја Бондарчука, Силвију Кошћину…

Била је демонстрација моћи државе и идеологије, нова офанзива лидера трећег света, кичастог самодршца који је добро знао да су очи Милене Дравић, осмех Љубише Самарџића и шарм Бориса Дворника довољни да корачате стазама Прве пролетерске.

Али, све њих је чекао највећи међу њима. Био је то Бата Живојиновић, као истински врховни командант светског глумачког експедиционог корпуса.

Батином пријатељу, Титу лично, требао је ванвременски Орсон Велс који ће у режији црвених погинути као понижени издајник, четник наравно. Маршал је желео и добио грађанина Кејна, симбола филмске америчке саге који ће пасти на колена пред Шестом личком и Другом далматинском. Та метафора није имала цену. А заправо је Орсон Велс падао ничице пред Батом.

Да, то наша дечурлија треба да знају. Као што треба да знају да је титоизму био потребан и Јул Бринер, тада у пуној глумачкој снази, као партизански командос, да сруши тај мост на Неретви. Желео је Броз и добио Франка Нера, у то доба тек нешто лепшег од данашњег Бреда Пита, да у улози Мусолинијевог капетана, који прелази на страну партизана, погине са титовком на глави и остави кости у револуционарној колекцији лешева.

Али, Батина грубост и бол исијавају из тих класика и надјачавају читаве холивудске дивизије, јер зашто их се сада тако радо сећамо и гледамо их у безброј реприза, као што ће их гледати и наша деца. И зашто тако жалимо за Батом? И зашто вест о његовој смрти преносе највеће светске агенције и листови? Баш као што Американци изнова на студијама и у бројним дисертацијама изучавају улогу Џона Вејна у класику Џона Форда „Трагачи” и његову борбу са сопственим демонима, о мачо војнику оптерећеном расизмом и сексизмом који су симболизовали Америку црног таласа, тако је с временом и Бата напуштао акционе спектакле и почео да тумачи класичне јунаке постреволуције, попут трагичних рола у филмовима „Три” или „Скупљачи перја”. Из филмова је постао део наше опште културе, од лика због кога су се деца играла партизана и Немаца, касније су студенти изучавали његове улоге, а реплике из филмова постале су део популарне културе. Тако израста у домаћи бренд пре него што је ико чуо да постоји тај израз, сјединивши у свом имену врхунску глуму, огромну популарност и обичну, људску доброту. Зато нам толико значи и зато нам толико недостаје, у првом дану без њега.

Филмски стратези бивше Југе сећају се како је њихов шеф на Брионима и Белом двору имао биоскопске сале у којој је обавезно, уз виски и томпус, гледао бар један вестерн дневно, често с Батом у друштву, да им случајно не би ослабили револверашки рефлекси. Када се Тито видео са кинеским вођом Хуа Гуофенгом, наследником Маоа, лидер КП Кине је лично замолио маршала да му на Брионима пусти филм „Валтер брани Сарајево”. Тек кад су одгледали Бату Живојиновића како тамани Немце и угрожава девизни прилив од југословенског туризма, Тито и Хуо су одгледали Џемса Бонда!

Један велики филмски режисер и глумац ми је испричао како се, заправо, тајна највећег српског и југословенског глумца крије у његовој једноставности. Касније је уживао да пародира сам себе, као што сада то често чине Роберт де Ниро, Ал Пачино, Џек Николсон или Том Хенкс. Бата је у опроштајном монологу од себе самог и нас самих, играјући старешину ЈНА у класику „Лепа села, лепо горе”, заробљен у тунелу, исказао сву трагику распада земље. Сценом у којој камионом одлази у смрт притискајући гас до даске, некадашњи комуниста и потом вођа српске јединице у Босни, симболизује раскид с титоизмом и везу са новим вођом, Слободаном Милошевићем. И док га решета његов кум, Бата нестаје у тунелу грађанског рата који је запосео дрекавац.

Зашто је тешко претпоставити да ће се поново у кадру појавити Батин наследник, већи од великих вођа и вечнији од свих револуција? Зато што су само двојица најзначајнијих српских режисера у последње три деценије, Емир Кустурица и Срђан Драгојевић, схватили законе модерне кинематографије. Да је то државноплански посао и да режија великих филмова представља посао сличан градњи хидроцентрале. Да је то тешка индустрија, као Холивуд. Формула је, дакле, једноставна: нема индустрије, нема ни филмова. Нема ни Бате. И – то је крај.

Политика, Александар Апостоловски

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.