ВАТРЕНИ ПЕСНИК СТРАДАЛНОГ НАРОДА: Mилутин Бојић: 125 година од рођења и 100 година од смрти

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Авант Арт Магазин

Oве 2017.године а 19.маја навршило се сто двадесет и пет година од рођења песника  Милутина Бојића.

Oве 2017.године а 8.новембрија навршиће се сто година од његове мученичке смрти.

Лиричар у чијем се кратком животу настанио и удес српског народа, за живота је објавио следећа дела:Ланци(драма);Госпођа Олга(драма), Краљева јесен(драма у стиховима),Каин(поема), Песме бола и поноса(1917, непосредно пред смрт); постхумно:Урошева женидба(поетска драма), Сонети и Сабрана дела.

Принципов видовдански хитац, чији заглушујући одјек и дандањи одјекује несмањеном жестином, послужио је као смер којим ће се у правцу жртвене мете – целог српског народа кренути светско зло и свом силином се обрушавајући на њега с циљем потпуног уништења и затирања.

Страдалном рељефу националне топографије ватрени песници српског народа који од векова гине јер хоће слободно да живи, у љубави за отаџбину и испуњењу отаџбинског завета, несебично су даровали и властити живот и посветили своје дело.

У дугој избегличкој колони са избеглим народом и војском  из  Србије кренула је и српска књижевна елита: Милутин Бојић са млађим братом Радивојем, Владислав Петковић Дис, Стеван Јаковљевић, Драгиша Васић, Станислав Краков,  Тодор Манојловић, Милутин Ускоковић,  млади Растко Петровић, млади Радоје Јовановић(Рака Драинац), Станислав Винавер, Драгољуб Филиповић, Стеван П. Бешевић, Војислав Јовановић Марамбо, хрватски писци Сибе Миличић, Владимир Черина, Иво Ћипико…

Те тешке 1915.године у Душевној болници у Београду гаси се живот Петра Кочића, као и младог песника Душана Срезојевића, учесника Балканских ратова. У Горњем Милановцу умире грудобoлни усамљеник, песник Велимир Рајић(праунук Танаска Рајића), одбијен као добровољац; у Нишу од пегавог тифуса умире Прока Јовкић(алиас Нестор Жучни)који је из чикашких кланица, као и коју годину раније у Балканским ратовима, поново стигао у одбрану отечества.

У аустроугарском казамату због песама“Бока“ и „Рибари“ заточен је Алекса Шантић, у ваљевском затвору Сима Пандуровић, кога ће убрзо сачекати и нова тамновања у Болгодасоњу и Нежидеру(и зато ће Пандуровићеви стихови бити уклесани на гробовима помрлих интернираца у Нежидеру).

Бору Станковића такође хапсе, и то након што је успео да се мошти Стефана Првовенчаног из Студенице склоне и пренесу у Пећку патријаршију; залагањем Косте Хермана, уредника часописа „Време“ Бора ће се спасити тамновања.

Момчило Настасијевић због слабог здравља ослобођен војног рока, али као добровољац ради у позадинској служби.

У борбама код Ћурпије те 1915. гине млади инвалид- добровољац  Драгутин Мрас(припадник Младе Босне).

Српска ратна књижевност

Солун, Бизерта, Француска, Русија, Алжир, Енглеска, Америка – места су где су српски изгнани писци стварали српску књижевност. И не само српски, већ и хрватски и словеначки који су скупа са српским објављивали своја дела.

На Крфу, централном књижевном средишту, где су неко време боравиле Влада и Врховна команда, априла 1915. Обновљене су званичне Српске новине, а већ 1916.покренут је „Забавник“ , главно књижевно гласило за две последње године егзила.

Бранко Лазаревић, главни уредник „Крфског забавника“ пише у једном од уводних  чланака:

`“Бачени смо били на начин на који још нико није био бачен, и ево где се хитро као тигрови дочекасмо на ноге. По Европи, Америци, Африци, разбацани као слама ветром, изражавамо смело своју уметничку мисију. Библиографија тих радова већ је читава једна књига. То су сјајни документи једне расе која не уме да поклекне.“

У тексту“Једно подушје“(у петом броју „Забавника“ који је уредио Божидар Пурић)објављује дугачак списак погинулих  уметника, књижевника, научника и новинара; али каже се да је та листа непотпуна, „јер се борило и падало на све стране, а мало их је било да записују. Гинуло се без рекламе, гинуло се и умирало у буљуцима који су нам донели хиљаде студената, официра, чиновника, адвоката и преко три стотине хиљаде војника.“

Апостол наде и прометеј јада

На претужном предугачком списку умрлих и погинулих нашло се и блиставо младо име песника Милутина Бојића – краља речи, најлепше наде наше књижевности, највећег страсника љубавне лирике, песника „Плаве гробнице“ највећег метафизичког опела у светском песништву.

Уз звуке трубе испод стабала чемпреса ковчег са телом 25.годишњег песника Милутина Бојића, спуштен је поред мртвих српских ратника у гробље на Зејтинлику.

Од Бојића се опростио Иво Ћипико:

   « Овде на овоме мртвом пољу наше тужне славе, мени, кога си маестро звао, суђено је да се опростим с тобом, витеже наше раскалашне сликовите речи и наше бујне младалачке фантазије. У овој оскудној, туђој, јесени где не чујемо буку наших планина, ни шум река, ни буктање пламена драгих нам домаћих ватара, подлегао си, ватрени песниче једног страдалачког народа, који од векова гине, јер слободно хоће да живи. «

   Била је  јесен, 8. новембар 1917.

   Пет година касније, 1922. посмртни остаци Милутина Бојића, песника националног полета, пренети су на београдско Ново гробље и сахрањени у породичној гробмници (парцела 29, гробница 39, 3.ред).

Покрај слике на мермерној плочи остало је записано :

    

« Мирноће ми дајте, да сву снагу

                                                 стечем,

  Да из срца даднем

   Сав бол и сав понос и, кад их

                                                   Изречем,

Ко лист свео паднем.   

  

       Милутин Бојић је рођен у Београду 1898. Отац му је био занатлија а мајка домаћица. Одрастао је у бројној породици, имао је још четворо браће и сестара. Његова породица проводила је мирне и срећне дане све до 1911. када је изненада умро отац и оставио самохрану мајку да сама подиже децу.

       Милутин је имао осамнаест година када му је Јован Скерлић отворио врата у Српском књижевном гласнику.

  Његова поезија је звучна, музикална, натопљена младалачком жестином и еротиком и, надасве, испуњена силином родољубивог осећања, поезија која пева трагику у судбини српског народа и има димензију историјског сазнања; свесто о дубоким условљеностима и коренима недаћа и страдања, осећања које ће Србију « Земљу олује» химнички овековечити у трагици страдања у гробници морске плавети.

   Када су  1914. Немачка и Аусторугарска напале Србију породица Бојић напушта Београд. Прво су се као избегличка породица настанили у Аранђеловцу, а затим у Нишу.

    У Нишу је Милутин Бојић постављен за војног цензора. Истовремено је уређивао чувени нишки дневни лист « Гласник» где је објавио збирку својих чланака и есеја. У Нишу је објавио и свој познаит еп « Каин»(поема у три дела), настала у периоду мај – август 1915,  који је, осим неколико примерака, изгорео у пламену нишке штампарије приликом непријатељског напада.

    Када је епидемија тифуса почела харати градом на Нишави однела је бројне жртве. У вртлогу епидемије нашла је смрт и Софија Бојић, песникова мајка која је сахрањена на нишком гробљу. Са самртничког одра мајка се обратила свом  најстаријем сину : « Чувај сине себе али ти остављам у аманет мајчин  да чуваш и да се стараш о нашој Јелици, нашој Даници, нашем Радивоју и најмлађем Драгану»:

      Рат је беснео. Српска војска, заједно са народом, водила је надчовечанску борбу за одбрану своје земље. На свим ратиштима гинула је младост Србије, гинули су очеви заједно са синовима. Цер, Колубара, Мачва, Јадар, Београд и друга разна попришта остала су записана по великим победама српске војске али и по дугим списковима погинулих војника и официра који су пали за част, слободу, и будућност Србије.

   Затим следи ново повлачење, Косовска Митровица, Чакор, прелазак Скадарског језера  чамцем у коме су били Бојић, његова вереница – госпођица Р. и Растко Петровић. Раставили су их у Сан Ђованију, пред лађом Молфета».

„Ја сам са породицом ушла у лађу, а Милутина су са прелазног моста вратили на обалу. То је наредио један потпуковник коме се Милутин раније замерио, називајући га « куваром Врховне команде». Тако смо се одвојили. Ја сам одпловила у Бриндизи, а Милутин, онако намучен и гладан, кренуо је пешице преко Албаније. Да се укрцао у лађу, да је пошао са мном, остао би жив. Сигурно би остао жив. «

 

 Плава гробница

  

Са војском и избеглим српским народом прешао је целокупни пут смрти и пут части – пут страдања. Заједно са млађим братем Радивојем и Растком Петровићем сишао је низ Чакор и преко Црне Горе и Албаније стигао до Скадра и Драча.

У тексту „Србија у повлачењу“ између осталог пише:

“Цео један народ нашао се на широкој пучини, цео један народ се навезао на галијама на море и кренуо да тражи склониште за своје уморно тело и да под топлим сунцем Крфа, Алжира и Јужне Француске тражи исцељење, вере и наде.“

«У поцепаном зимском капуту, измршавео и прљав – забележио је књижевни кртичар Бранко Лазаревић – набасао сам га у вароши, насмејаног и очајног, са речима: « Дајте хлеба и дувана! Добро је!»

    Неко време на Крфу ради у телеграфској јединици и Обавештајној служби Врховне команде, а затим је прекомандован у Солун. У Солуну објављује збирку Песме бола и поноса, са  34 песама написаних на Крфу и Солуну. Пише ужурбано и много, а ради и на новој верзији драме Урошева женидба.

    У зиму 1916. са прозорчета тескобне « штабне бараке» на обали плавичастозеленог Крфа Бојић је данима нетеремице гледао стравичан прозор: хекатомбе лешева које је француска укопна лађа превозила са острва Вида према јужном делу крфског канала да их тамо спусти у узбуркани јаз, у модру дубину мора.

У вртложну валовима и пеном окићену гробницу, у кругове који ће се умножавати и сваким новим телом које у себе прихвате, у гробницу која ће се у плавети морској претворити у наднебесни православни крст, Бојић над подводним „храмом тајанства“ зида још један храм, храм од крвавих суза, храм од оног грумена отаџбине који се попут највеће светиње чувао при грудима…У том непреболном сновиђењу написаће врхунску патриотску песму, до данашњих дана, непревазиђену „Плаву гробницу“

   

Стојте галије царске!  На гробљу браће моје

Завите црним трубе!

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!»

/ Али ово гробље, где је погребена

/ Огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

где ће дух да тражи своје корифеје,

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ недра земље и небеског свода

Стојте, галије  царске!У име свесне поште

Клизите тихим ходом

Опело држим, какво не виде небо јоште

/ над овом светом водом. «  

   

У целокупној светској књижевности не постоји песма у којој се на овакав, јединствен начин сабрало целокупно искуство умирања једногог народа, његова непоколебљива вера у сунце слободе које изгрева из најтврђе, најчвршће основе – оне смрти која се и не схвата као умирање већ као исходишни смисао заветне жртве.

    Плава гробница је метафизички венац опела синовима страдалницима страдалног народа који је не једном у свом бивању прелазио пут мучеништва, пут којим и дандањи ходи, сејући кости, као и у Бојићевој песми Сејачи:

И Васељена њива наша поста

За семе части – које сунцу стиже.

Господе, казне зар не беше доста?

Време је жетви, дан косидбе стиже,

Време да плоча с гробова се диже.  

Погоршање болести и смрт     

 

   – Једне вечери дошао је ознојен у кафану – писао је у « Српским новинама» Бојићев пријатељ потписан иницијалима С. Љ. М. – Вечерали смо у башти. Ветар је био јачи, хладнији и опомињао да су солунске врућине прошле. Бојић је скинуо капут и прслук, и, оставши у кошуљи, сав загрејан, сео да вечера. Сви су га опомињали да се обуче. Он је на то одговарао вицевима. После два дана добио је запаљење плућне марамице.  

  Пренели су га у војну болницу у стару дрвену бараку која је била означена бројем 15. лекари су нашли да је организам нежан, а болест тешка. Из дана у дан његово здравствено стање се погоршавало. Његова плућа је освајала милијарна туберкулоза.

      Вереници, госпођици Р. пише:

     «Тешко сама оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу сутра само да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је блесна и понос, уморни су као тело. Да, ја врло добор видим свој крај: нема ми можда још ни годину дана. Ништа ме више не весели. Чини ми се да више никада нећу видети своју земљу, ни тебе. Остаћу овде далеко од свега, покопан испод једног чемпреса, заборављен од свих. Молим те, не пиши ником о овоме. Грлим те, грлим драга, мада ми смрт куца на вратима.

        Са тегобним осећањем неповратног растанка од свег и свих драгих пише:    

       Бол нас једна зором као труба буди,

болом једним свака налита је чаша

Болом једним кришом плачу наше груди:

/ где су деца наша?// …

Само један пут ће одговора дати:

преко реке крви и мостом лешина/

Дому своме стжеш, где изгледа мати

С неверицом сина. ( Без домовине)

   

У мрачном и мемљивом собичку, при шкиљавој светлости петролејке, у предаху између исцрпљујућег кашља и грозничаве ватруштине Бојић је припремао последњу збирку својих песама у време када су и до његове болесничке постеље почеле да стижу радосне вести са висова кајмакчаланских.

У тим тренуцима Бојић је сатима разговарао са својим другом Драгољубом Филиповићем, песником « косовских божура». И поред тога што се лоше осећао готово до последњег дана веровао је да ће оздравити. У варљивој нади стално је од болничара тражио лек.  

  « Љубав према отаџбини расла је с боловима поднесеним за њу.»

    Тргнут из полусна изненадним кашљем који је покидао и последње ткиво његовог изломљеног, исушеног организма умро је. Очи му је склопила млада француска болничарка која му је тог јутра донела последњу шољу млека.

На сточићу покрај узглавља нашла је « Антологију» Богдана Поповића и у њој слику Јована Скерлића са посветом М.. Бојићу, «песнику од талената који прокључају и у силним млазевима избију у једном бићу.»

     Када јој је стигао телеграм Бојићева вереница налазила се у Ници. У њему је писало :  Милутину, нашем Милутину није било спаса. Милутин је умро. «  Узела је његова писма и Сонете које јој је посветио и пригрлила их.

    Последња опроштајна песма и:

   

Као мртво тело без воље и снаге

не осећам ништа и не чујем више

Изнад мене звоне црне капи кише

и страшан бол бола за тренутке драге

и да се насмејем ја не умем више.

И рођене речи, муче ме и гризу.

Вај, пролеће моје, смрт је, смрт је близу

Око мене тамњан и смирна мирише.   

  

И својом и нашом „Плавом гробницом“, Песмама бола и поноса, српски непрежални лирик Милутин Бојић, опевавши трагизам нашег рода, одржао је духовно опело које и данас, после читавог једног века, трепери над душама неумрлих ратника, у славу вековне српске Жртве.  

(Отуда и  ово моје песмовно приношењезанавек младом лирику).

 

ОД ПОНОСА ОД БОЛА

                              ( Милутину Бојићу)

Ти што си зидао песму

Од пучине од мора

Ти што сазида цркву

Од валова од пене

Ти што си српску војску

Кроз око Васељене

Фреском обасјао плавом

 

Ти што си галебовим крилом

По спруду од костију

У љубичици мора

Од тамне крви корала

Од поноса од бола

Сазидао песму – цркву

Небеском морском свилом

 

И галијама царских возара

Заповед изгрцао:Стојте!

Скупив у ниску бола

Огњене штитове груди

Спевавши златну песму:

Рајским натпевом Утројте

Златоусне жртве пробуди!

 

 

Милица Краљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.