ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ОД СМРТИ ЗОРАНА РАДМИЛОВИЋА: Није било тог јунака да после Зорана заигра Радована

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Блиц

Фото: Блиц

Једног мутног јесењег поподнева, око пола четири, реших да одем у глумце. Обукох свој тренчкот, набих шешир дубоко на очи и закорачих у царство госпође Талије… Тако је, по сопственом признању, Зоран Радмиловић отишао у глумце.

Исувише једноставно? Можда, али не покушавајте и ви. И његова глума је, на први поглед, изгледала једноставно – да многи помисле како би то могли и они да раде – али, ипак, није било тог јунака да после Зорана заигра његовог Радована. Јер, само је тај велики мештар глуме знао који је напор стајао иза те једноставности. А успео је, између осталог, зато што није отишао на сцену да изазива салве и покупи славу . Он је, пре свега, тамо побеђивао страх и стид. Била је то крвава борба.

Исповедио се једном о томе Феликсу Пашићу:

“ Јесте, признајем да то постоји – и страх и стид. Једно време сам се правио важан, па причао како немам трему уопште. Људи су ми веровали, вероватно зато што то довољно добро успем да прикријем на сцени. Међутим, сад кажем отворено: увек сам имао, и имам трему. Сваки који каже да је нема, лаже исто онако како сам лагао и ја. Страх неки увек постоји, такође стид који у ствари долази из погрешног извора… Шта има човек да се стиди себе? Раније ми се чинило да имам нешто важно, нешто јако тајно да сакријем, па ме је стид што ја то морам пред публиком да разголитим…“

Негде је признао да је због тога и бркове носио, да се замаскира, сакрије а о томе сведочи Душан Ковачевић:

„ Имао је стид од изласка пред публику, страх од тог сусрета и требало му је времена да га превазиђе… И почињао је да игра пуним плућима тек кад загосподари публиком, доведе је у ред и почне њом да командује“.

А господарио је и публиком и сценом и за кафанским столом и за шанком позоришног бифеа , намргођен или шеретски осмехнут подигнутом обрвом, мењао је ток представа, изборио привилегију да не излази на сцену кад му се не игра, то јест кад је сумњао да ће дати максимум. „Није то никакава бахатост, него једноставно искрен однос“, говорио је. Публика је то препознавала и није му замерала.

Играо је и у позоришту и на филму и на телевизији, играо је и Шекспира, глумио Молијера, али три улоге кловновски необузданих лакрдијаша учиниле су га вечитим.

И ако је Краљ Иби „синоним свих његових улога“, како је закључио Јован Ћирилов, онда је Радован Трећи, тај његов „солитерски сељак са још несасеченим репом празилука“ и „раскалашни и распомамљени примитивац који је са својих њива пренео у бетонски град грубост свог егоизма, себичности и искључивости“ синоним свих наших несавршености, а Били Питон иза „Маратонаца“, тај превејани хохштаплер који продаје коришћене мртвачке сандуке, први весник ове наше транзиције.

И није случајно продавачица карата на билетарници Атељеа 212 , гледајући редове испред позоришта, прокоментарисала:“Доста ми је тих Радована који долазе на ову представу да уживају у себи. Све Радован до Радована.“

Зато и кад је Зоран отишао, Радован је остао да живи, јер га је тај генијални „извођач глумачких радова“ након што га је отео и овековечио, вратио свима нама.

Бурлескни лик на сцени и мргуд са дистанцом у јавности, у кући је био нежни отац који је обожавао јединицу Ану, а она га памти као оличење сигурности и безграничне очинске љубави. Имала је само једанест година када је Зоран напустио овај свет.

„Нисам ни била свесна његове славе, све док у гимназији клинци нису до у бесвест понављали реплике из његових представа, имитирајући га и то ми је сметало. Можда сам само била посесивна и желела оца само за себе. Био је исправан и благ човек и ако бих урадила нешто што није било добро, исправљао ме је тако што би ме постидео и то је био максимум његове строгости. Слава га је оптерећивала и није му пријало кад га препознају на улици, волео је мир и трагао за њим, а од њега ми је у васпитању остала и блага гадљивост према моћним људима и онима који се моћнима додворавају. Гајио је неку исправност, тако је мислио и у складу са тим живео“ – каже Ана Радмиловић, новинарка и књижевница, која је најлепше успомене на оца сачувала у књизи „Кад је свет имао бркове“.

И данас три деценије након што је заувек отишао, и њој и нама фали носилац тих бркова који је као своје главно занимање наводио „враћање људима вере у снове“.

Данас преовлађују они који их руше!

Све га је надживело

„Све га је надживело. и неки немирни дечаци, и онај Влада и моја школа и моја друга школа, па трећа, и мој балет и моја глума, надживели су га сви моји неуспеси и оно мало успеха, сви страхови које сам имала касније, а не док је он био жив – надживели су га. Није био ту и није ми ништа објаснио.

Оставио ме је са блесавим сећањима, са неиспричаним причама, оставио ме је да памтим можда најбесмисленије ствари и да не знам да одговорим људима ни на једно важно и озбиљно питање о њему. Не знам да им кажем ништа кад питају о његовој уметности, јер ја не знам ништа о уметности којом се бавио. Знам само да је био најбољи у свему, али да објасним због чега – не умем…“ ( Ана Радмиловић „Кад је свет имао бркове“)

Душан Ковачевић: Пријатељевао је само са Зајечарцима

„Зорана сам упознао у лику чувеног Краља Ибија још док сам био студент прве године академије, да би четири године касније он заиграо у „Радовану Трећем“. Била ми је велика жеља да радим са њим па сам тако и писао тај текст, мислећи да ће га тај човек из завичаја заинтересовати да одигра нешто из сопственог сећања на крај у коме је поникао. Дружилисмо се у Атељеу 212 и по београдским кафанама, јер смо у то време обојица били подстанари а и наша позоришна традиција је налагала да се виђамо за столовима добрих кафана.

Нисмо били пријатељи, он није имао пријатеља из београда, сва његова пријателства су била везана за људе из Зајечара, за пријатеље из ране младости. Нас двојица смо били људи којима је било суђено да раде заједно и тај рад нам је причињавао задовољство, а колико смо могли да видимо и многим другим људима. Сећам га се са осмехом и увек ми је драго кад га с сетим. Он то зна, па ми се често јави да ме орасположи.“

Биографија

– Рођен у Зајечару 1933. године, умро у Београду 1985. године.
– прве глумачке кораке је одиграо у гимназијској дружини у родном граду
– пре глуме, по жељи оца, прво уписао право, после прешао на архитектуру, након тога на Филолошком уписује енглески и на крају 1957. уписао глуму
– Одиграо је укупно 299 представа „Радована Трећег“, а тристота представа је одиграна после његове смрти тако што је на сцену је поред глумаца изнет телевизор са снимком представе
Цитат

„У глуми се држим максиме: осредњи глумац увек игра добро, а велики увек лоше, а само понекад, у ретким, изузетним тренуцима – сјајно“

Ранко Пивљанин, Блиц

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.