СРПСКЕ СУДБИНЕ: Весна Томић поетским тканицама повија своју Метохију као прамајку свих Срба

ИСКРА на Фејсбуку

– У Ђаковици нема Срба. Само сија Храм Успења Пресвете Богородице. Уз молитву, мати Теоктиста и сестринство, пале свеће и кандила за очување нашег српства. Као слободан грађанин Србије, не смем да обиђем свој родни град, пољубим праг моје куће, и пронађем гроб свога оца. Да запалим свеће за покој душе мојих предака. Тужно је да се у 21. веку дешавају такве страхоте, понижења и вређање достојанства. Сањам Ђаковицу где тражим очев гроб. Корачам годинама већ познатом стазом бола, али не могу снове да ми отму. Понекад осетим као да ми срце на тренутак застане и ослушкује моје вапаје који допиру из снова.

Овако своју приповест новинарима обично почиње Весна Томић, књижевница из Ђаковице , од 1999. године , као на стотине хиљада Срба са Косова и Метохије, једно од ”интерно расељених лица” широм преосталих српских земаља. Она је уточиште нашла у Београду, али још више у стиховима и низовима реченица, у којима описује стање своје душе после прогонства из Ђаковице и Метохије.

 Сећања на тренутно изгубљени завичај преточила је у делима: „Исповест косовскометохијске душе“, „Да ли ће и птице са нама бежати“ , „Срна у замку ухваћена“,  ”Матерински збор”, као и аутобиографском роману „Жена камен“. За своје песме добијала је многе награде на песничким сабориштима, од Жиче од Андрићграда. Сапутник који јој не да да клоне је и безгранична вера у Бога, јер јој доноси радост и доброту. Црква је за њу најдражи дом из детињства, сећање на ђаковачко небо и  невиног детињег виђења будућности.

– У Улици Српској, играла сам се у порти Храма Успења Пресвете Богородице, и ту сам, поред породичне традиције, црпела духовност и сусрете са највишим духовним оцима. Сваке недеље јутарњу литургију служили су блаженопочивши Патријарх Павле, ректор  Богословије у Призрену Милутин Тимотијевић и отац Трајан, сада старешина Храма Св. Марка у Београду. Мој отац Тома био је појац наше цркве, благајник и доброчинитељ – сећа се Весна Томић детињства у Ђаковици.

Она је члан хуманитарног фонда „Свети Никола“, добитник је Захвалнице манастирске царске лавре Високих Дечана, и Благодарности цркве Свете Тројице из Ротердама. Хуманост  за њу нису само речи и мисли, већ и деловање. Каже да сада живи у Беграду, ради на РТС-у, има свој стан , родбину, али…

– Душа ми је доле, у Ђаковици, у  породичној кући са чардацима и дуборезима ;у дворишту са исцветалим божурима;  тамо крај Ереника, наше реке и наше колевке, крај које смо одрасли – сетно прича ова песникиња из Метохије.

 Често оживљава и сећање на винограде деда Тоше у Ораховцу, веселе бербе грожђа, уз неизбежне косовске песме и вино. На винограде које сада неки туђинци другог језика и вере беру:

– Упркос страхотама које су се тамо дешавале, желим да опет одем, видим те улице,  куће, да се вратим у младост…

 Тугу за људима са којима је живела, радовала се и славила, а који су, ни криви, ни дужни,  настрадали од шиптарских терориста , Весна је преточила у многе болне стихове. Своју Ђаковицу је, уз пратњу туђинских  војника КФОР-а, посетила 2010. године, али тада та метохијска варош није била ни налик коју је су себи носила. Та стара Ђаковица нестала је са Србима једанаест година раније.

–  Сузе су  једна другу стизале када сам у нашој цркви видела тетка Пољку, тада  мати Теоктисту, чуварку ђаковачке светиње. Пожелела сам да загљај с њом траје вечно, а касније сам јој посветила песму ”Мати Теоктиста“, која је ушла у Антологију сто аутора. Књижевне заједнице Југославије.  Моје књиге су само један мали принос завичају, оне ће бити траг у времену –  каже Весна Томић.

   Песникиња је свој непребол за завичајем Ђаковицом и Метохијом, Косовом и белезима који подсећају где смо сви ми, Срби  рођени, са свих страна Дрине, Дунава, Саве, Дрима, све три Мораве и све три Бистрице, овековeчила и у насловима својих песам.  Од оне  Улице српске и Ђаковачке колоне, преко Зова предака, па до  Зулума који траје.

   Весна је прошле године објавила збирку поезије ”Материн збор”, за коју је оцењено да је њено  ново поетско чедо које чува метохијски говор од нестајања. На промоцији у Удружењу књижевника Србије, речено је и да су њени стихови  „материним збором“ овековечили живот и обичаје Срба у Ђаковици пре прогона српског становништва, и настављају њихово трајање кроз вечну поетску реч, као највиши облик књижевног израза.

–  Читава збирка Весне Томић је заправо посвећена љубави, превасходно мајци и њеном језику којим је исказала свој поглед на свет. А кад мајка проговори у нама је све узвишено и непоновљиво. Зло време, изгон из завичаја мука је велика. Народна мудрост нас  учи да свако зло има своје добро. Да није тог зла, вероватно се не би изгргољиле овакве лепоте мајчинског миља и непролазности нашег битка. Нема више ни мајке, ни других суграђана, ни начина  непреживљеног живота у отетом завичају.Али, и ако, како пева Десанка Максимовић, „од мене неће вам ништа остати /ни срце као у птице мало/речи само речи/“ …остаје језик као систем мишљења, вредновања живота, осећања припадности свом народу и прецима. Јер „језик је тврђи од сваког бедема“, кад ти непријатељ провали све бедеме и све тврђаве – ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком… јер државе се не освајају само мачевима него и језицима“ (Завештање мироточивог на самрти, сину Светом Сави). Док год смо у свом језику, имамо отаџбину, ма где да смо – беседила је надхнуто угледна песникиња и универзитетски професор др Дара Вучинић, која је била и рецензент књиге, а пренело приштинско „Јединство“, расељено у Звечан.

Језиком своје мајке Весна Томић драгоценим поетским сликама оживљава стару чаршију у Ђаковици, празнике као што је Госпођиндан, Ђурђевдан, Врбица, Вељигдан. Кад свако облачи ново рухо што посебно деци причињава огромну радост, уз фарбана јаја и вожњу фијакером. Тада читава варош блиста огромном свечаношћу, радост пламти, живот се слави. Овом поезијом израњају стари занати, напомиње рецензенткиња. Даље се ређају слике спокојног рада јорганџија, самарџија, опанчара, лимара, обућара, грнчара заборављених старих имена (Иљке, Васиљ, Цека) уз зборење „ка цвркут бил била“ и таласе реке Крене и Ереника. Таква је њена Ђаковица од човека саздана.    

 –  Збирка поезије Весне Томић „Материн збор“ инспиративна је за етнологе и све оне који проучавају народни живот и обичаје прошлости српског народа на метохијском поднебљу. Посебно је занимљива атмосфера и начин на који се исказивала чежња и љубав младих девојака и „момчиња“ у богатој вегетацији плодне земље „ораја“ и бујних винограда.  Мобе при берби су посебна прилика да се наговести љубав „уздах , големо с ниште“ – казала је Дара Вучинић и истакла:                                                                                                                                   

– Весна  Томић  је сачувала породични језик своје мајке, мирисе и боје народног живота и света у коме је стасавала. Њиме повија своју Метохију као прамајку свих Срба ма где да су. Обнавља што је заувек наше, без обзира на тренутно стање. Свесна да је живот појединца трептај ока у божанском свемиру, а земља наше древне Метохије је вечна… Радост је слушати говор мудрости и мелодију наших мајки сунчане Метохије, а ова Веснина поезија греје душу. Овако може певати, само неко ко је с мајчиним млеком оживотворио смисао постојања наших стамених мајки и наше древне земље са ођерданом Метохијом у срцу и уму. У добри час.  И зато је ова књига химна љубави – казала је песникиња Дара Вучинић.                             

Проф. др филолошких наука Голуб Јашовић , који се бави изучавањем косовских говора и српских имена, говорећи о језичкој лепоти књиге „Материн збор“ истакао је  да је ова књига написана у јужнометохијском говору право освежење и сјајни руковет стихова у ниски савремене српске косовскометохијске поезије .

– Најчешће теме Весниног певања у књизи  јесу духовност, љубав и родољубље. У својим најбољим песмама: Лојзе, Наводаџика, Свадба, Љубав, Око жишкаво у с н остаде, Равачко девојче, Девојачки дар, преплићу се љубав и родољубље, импресионистичке слике метохијског пејсажа, обичаји и успомене. Обиље сестринске и мајчинске љубави провејава из стихова песама: Материно предиво, У нанину скутаћу, Сс Бога зборим, Сестринска молитва, Печалба бабо Тошина, чуварка ткања и још у неким песмама ове врсте – рекао је  Јашовић.

  Весна Томић на промоцијама готово сваку своју песму одболује и у сузама их казује. Не због тога што неки сценариста тако предвиђа, већ што се кроз сваки стих поново врати тамо где више никада не може да буде.

  У њеној Ђаковици , у другој деценији 21.века , Србима не дозвољавају ни да за Бoжић и Васкрс обиђу гробове својих најмилијих, запале свеће за мртве и живе у цркви која је преостала, јер на темељу друге праве ваљда коцкарнице и борделе. Иако су оне праве проститутке све Мајке Терезе, за ове који се, под патронатом зликоваца из амбасада земаља ЕУ и НАТО,  овако варварски  понашају према Србима, чија су једина оружја свеће и цвеће намењени гробовима предака.

Синиша Костић

Тагови: ,

2 коментара

  1. Dragan Cvijan каже:

    Da nekim slucajem mesto u Beogradu sa prostora ovih pises bio bi glas iz Draskoviceve „dijaspore“.

  2. Божидар Шкобић - Чика Бошко каже:

    Своју прву посјету Андрићграду 23.08.2014-те у оквиру манифестације „Књижевници заједно“ велика Поетеса Весна Томић је овјековјечила стиховима пјесме која је потом уврштена у Први зборник „ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ – 2015“

    АНДРИЋГРАДУ

    Небеске муње на ћуприји севале
    хероји од лавова љући.
    Реком Дрином речи се уздизале
    прошлошћу загрљених мисли
    љубав ромориле..
    Окајале незнане грехе
    стиховане од искре и камена.
    У мени тиња видик на бисту сведен
    низ узвишено божије лице.
    Крст на небу писан
    Силник свему
    Свет зенице.
    невидљиве капи на њу лију
    отисак у времену.
    И пут што се са небом среће
    траг у оку звезда.
    Непролазу….
    Плете венац белогаграда.
    Благосиља васељенске речи
    и светлу мисао у темељ клеше
    небодерног мермера.
    Траг људи на калдрми оста
    и корак којим крочи нога!
    Весна Т.Томић

    Већ 2016-те новом пјесмом у Другом зборнику „ПЈЕСМЕ АНДРИЋГРАДУ – 2016“ ова Поетеса поздравља Вишеград и његове „знакове“:

    СРЕТАЊЕ У ВИШЕГРАДУ

    Ћуприја стоји над реком светла:
    Љуба и војник на стражи
    У њима зазидано време
    Истина лежи у нама дубоко
    Вечна ћупријо односиш
    Страдалне боли
    Сузо муко надања
    Над тобом у мислима изливена
    Клечим и љубим калдрму
    Где оста заклетва
    У таласима о тајнама
    Што векови носе у очима
    И поново те сретох
    Кроз неми предео где се ћути
    По мирном путу до Бога
    Сретање време које носи истину
    И векови кроз нас:
    Град од камена везује
    Знакове поред пута
    Вечна црквена звона
    Његоша
    Улицо Принципа
    Андрићграду књиго жива
    Јер ти си ми.!

    Весна Т.Томић

    Част и поштовање великој поетеси – душе Метохије!
    У очекивању новог сретања и дружења!

    Божидар Шкобић – Чика Бошко

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.