СИНТАКСА ЗВЕЗДАНОГ БЛЕСКА: МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: 125 година од рођења

ИСКРА на Фејсбуку

Милош Црњански: надмоћни и непревазиђени маг српске литературе „ сазвучје космичког сећања на прадомовину, безвремено осећање света, опредељење самога себе и доживљавање самога себе у некој параболи.“; говор из средишта људског усуда, драма човека у чељустима историје, у трагедији прогнаника.

Најмодернији и најсвестранији класик српске књижевности, „ сам себи предак“, чија је улога и значај до данас остала недостижна.

Песник „Стражилова“, најлепше икад испеване песме на српском језику, суматраистичке звезде српске поезије, потом „Сербие“, „Ламента над Београдом“, који „Лириком Итаке“ мења српски стих. По лирској лепоти „Стражилово“ се не може поредити ни са једном другом модерном песмом. Та песма је крик, лирски плач који надилази сваки бол. У њој се распрскава лирска „ синтакса блеска“ .

Аполинер би за ову песму рекао да је неки „ уздрхтали бог“, а Црњански:

„ Не, нисам пре рођења, знао ни једну тугу,

туђом је руком све то мени разасуто.

Знам, полако идем у једну патњу дугу,

и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.

(…) Лутам, још витак, са осмехом мутним,

прекрстим руке над облацима белим,

али полако, сад већ јасно слутим

да умирем, и ја, са духом потавнелим,

тешким, невеселим…“

Његов побуњени и узбуркани стих немирења са ратном и поратном стварношћу одвео га је у туђину, удаљио од отаџбине, да би тек тамо схватио да се она занавек населила у његовом бићу и да ни он без ње не постоји у потпуности.

Све три поема написао је у туђини:

„Ламент над Београдом „написаће у изгнанству, негде на обали Ламанша:

У Теби нема бесмисла, ни смрти.

Ти сјајиш као ископан стари мач.

У Теби све васрксне, и заигра, па се врти,

и понавља, као дан и детињи плач.

А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,

Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.“ у данима када пише:

„Стражилово“ на путу по Италији,поему“Сербиа“ на Крфу.

О животу у изгнанству које је трајало од 1949. до 1965. године написао је:

„ Живео сам несрећно. Са својом женом био сам врло близу самоубиства. Веома волим „ Лондонске обућаре“ – Роман о Лонодону јер је ту књигу писао мој сопствени живот. „

Злосрећни рођак, по судбинској патњи и усамљености, својих књижевних јунака: Вука и Аранђела Исаковича, Рјепнина и Нађе, госпоже Дафине, Чарнојевића, Павла Исаковича… својом чаробном речју описао је и „ дубљим космиким законом и смислом“ испунио онај „ бескрајни плави круг“ оно звездано језгро свемира, у докучивању слутње привиђења:

„Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени,

што се сад, нестајући, расипа, у празнину,

осветливши ми пут, и бездан, у исти мах?

Све су то биле, дакле, пролазне само, сени,

на које сам, кроз благост, и жалост, и тишину,

стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чисти прах?

Његова најзначајнија дела су : „Лирика Итаке“(1918),“ Приче о мушком“(1920), „Дневник о Чарнојевићу“(роман, 1921), „Сеобе“( 1929), „Љубав у Тоскани“( путописи, 1930), „Сузни крокодил“ ( незавршени роман, 1931),), „Кап шпанске крви“ ( роман, 1932), „Књига о Немачкој“ ( путописи, 1931), „Итака и коментари“ (1959),Друга књига Сеоба ( 1962), „Три поеме“ ( 1965), „Код Хиперборејаца“ ( мемоарска проза, 1966), драме; „Маска“ ( поетична комедија) „Конак“и „Никола Тесла“, „ Роман о Лондону“(1971), Ембахаде, 1983.

У „ Сеобама“ Црњански је досегао највише уметничке домете. Посебан одабир речи и реченичких склопова по мерилу звучности и посебан распоред уметничког казивања који изазива ритмичке и мелодијске ефекте велике вредности – чини д аје овај роман врхунско оставарење српске и светске приче. По мишљењу домаћих и иностраниих књижевних критичара, Црњански је равни Достојевског, Толстоја, Фокнера,..

Роман “Сеобе“ сав је кретање у миту, у утопији, дакле у нади, макар узалудној и безобличној. Ту влада непрестани динамични покрет између две скале, једнине и множине које се без престанка сукобљавају и спајају. Живот кроз ток судбина и гомила извиру из истога и исконског рођења: буђење човека по изласку из магме. Његов земљани овој је још ту, груб и неуредан, блато које га је обликовало и које улази у њега прожима му биће и уступа место мисли. Тешки сан осветљава бескрајна плава кружница. И у њој звезда. Цели Црњански је ту, истоветно у карики и у ланцу, у елементу и у целини, у рађајућем богу и у његовим хиљадама демона, у блату и у сјају.Он је и сунце у зору и замршени хаос. Он је, такође и историја и песак којим иситчу дани, беживотна трагедија и судбина, патња без помоћи и ход под Божјим погледом. Црњански показује пророка без речи и говор без људи, и размеђу драме јединке и мноштва. И на послетку, онај неуништиви траг „ сладости православља“.

У анкети „Књижевног магазина“ нешто пре више од десетак година „Сеобе“су проглашене књигом 20.века.

Дрхтим још витак од река и небеса

У књизи Радована Поповића „ Црњански ( документарна биографија) наведени су следећи биографски подаци):

Милош Црњански рођен је 26. октобра 1893.у Чонграду (данас у Мађарској). Отац Тома, нижи чиновник, мајка Марија, рођена Вујић. Са родитељима 1896. прелази у Темишвар где учи основну школу и гимназију. У сомборском листу „ Голуб“ објављује прве радове 1908- 1911. У срајевском часопису „ Босанска вила“ објављује песму „ У почетку беше сјај“ коју ће касније сматарати својим првим озбиљним књижевним делом. Студије медицине у Бечу уписује 1913. Као бечки студент мобилисан је у аустроугарску војску од 1914. до 1918. Ратује у Галицији и Италији. У загребачком „ Савременику“ објављује песме.

У Београд долази 1919. где се уписује на Универзитет на студије књижевности. Уређује лист „ Дан“. Видосаву Ружић, своју будућу супругу, упознаје 1920.

(Читавог живота Вида му се обраћала са „Ви“ и „Ви, Црњански; умрла је десет месецви после њега).

Потом је наставник у панчевачкој гимназији, и исте те 1922. дипломира на Филозофском факултету у Београду. Од 1923. до 1926. професор је гимназије у Београду и сарадник „ Политике“. Издаје антологију кинеске лирике. Новинар је у часопису „ Време“. Први делови романа „ Сеобе“ излазе у Српском књижевном гласнику, 1927. у наставцима. Као аташе за штампу у Берлину наћи ће се 1928 и 1929. Објављује „ Песме старог Јапана“. Из Берлина се враћа у Београд и ради као професор гимназије и новинар.

За роман „ Сеобе“ 1933. добија награду Српске академије наука. Са путовања бродом по Средоземљу објављује низ репортажа у „ Времену“. Лист „ Идеје“ покреће 1934.

У Берлину и Риму у дипломатској служби је од 1935 . до 1941. Борави у у Шпанији и путује по Швајцарској. По избијању рата евакуисан је из Рима и преко Мадрида, Лисабона 1941. августа одлази у Лондон, на рад у Одељење за штампу југословенске емигрантске владе и посланства.

Одлуку да остане у емиграцији у Лондону доноси 1949. После безуспешних покушаја да живи од превода и књижевности, прихвата се разних послова. Ради као књиговођа обућарске радње и као разносач књига; његова Вида прави лутке које продаје на пијаци.

Паралелно похађа предавања на Универзитету и стиче диплому Лондонског књижевног исниттута и диплому за међународне послове и диплому за хотелијерство и менаџерство. 1951. узима британско државанство.

Изабран је за првог председника Удружења српских писаца у Лондону., а већ 1953. напустиће то удружење. Године 1965. одлучује да се врати у отаџбину.

Тачно 29. јула гте 1965.године, Милош Црњански је стигао на пристаниште у Довер – са путничким кофером, зимским капутом и шеширом. Заједно са њим на броду си били амбасадор Срђа Прица са супругом Вукицом. Управо то је био услов Црњанског – да путује са њима. Опседнут разним фобијама, као што је страх од наше екстремне емиграције, веровао је породици Прица, са којима се, откако су у Лондону, спријатељио, и у чијем је дому провео безброј лепих часова.

На вест да се Црњански враћа у земљу, наши емигранти у Немачкој, рекли су да је „Црњански једини емигрант пред ким су титовци капитулирали.“

По доласку у Београд враћа британско држављанство.

Од 1971. до 1975. добија награду Удружења књижевника за животно дело, НИН- ову награду за роман године и Награду за најчитанију књигу Народне библиотеке Србије за „ Роман о Лондону“ ( лабудову песму српске књижевности, ). Одбија кандидатуру за дописног члана САНУ:

„ Па, у Одељењу за књижевност у Академији има и мојих ђака. Било би смешно да улазим после њих и то кад пуним седмадесет девет година. … Уосталом, никада не бих ни онако постао њихов члан. Задовољан сам својим делом и то ми је највећа награда. Реклама ми није потребна као ни сваком добром писцу, јер ми нисмо ни глумци ни певачи. О мени нека суде читаоци, тихи и неприметно…

Ради на „ Књизи о Микленађелу“. Ретко излази и осећа се све слабијим.

Лета 1977. 17. јула, Милош Црњански пише своју последњу вољу:

Ја, Милош Црњански књижевник из Београда, са станом у Улици маршала Толбухина 81, желећи да распоредим са својом имовином за случај своје смрти, при пуној свести и после зрелог размишљања, одлучио сам како следи:

Од имовине имам следеће ствари:

Готов новац на штедној књижици Београдске банке у Београду.

Приход од ауторског права за штампање, издавање, превођење и било које друге публикације мојих књижевних дела и мога рада.

Покретне ствари: намештај, слике, ћилиме и све друге ствари у стану за становање.

Некретнине немам.

Сву ту имовину, коју сам навео, као и све друге ствари које се нађу код мене и у мојој имовини у часу моје смрти, остављам у наслеђе мојој супрузи Види Црњански, рођеној Ружић из Београда.с којом живим у браку преко 50 година. Деце и потомака немам, нити других сродника у првој линији.

Ово је моја последња воља и желим да је као такву сви поштују и да као таква буде извршена.

Полако се опраштао од света и живота, окружен фотографијама мајке, Виде, својим портретом ( рад Саве Шумановића, са посветом) Добровићевим цртежима, Бијелићевим сликама, својом писаћом машином „ адллер“…скромном библиотеком, својим књигама.

Његово здравствено стање слаби. Не узима храну. ( „Ја уопште немам намеру да живим.“)

Умро је 30 новмебра 1977. у 84- ој години живота.

Највећи српски песник двадесетог века сахрањен је 2. децембра 1977. године у Алеји великана на Новом гробљу, у сумрак снежног дана, уз рецитовање „Ламента над Београдом“:

„А кад уморно срце моје ућути, да спи,

узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти.

На повлашћеном месту, у непремеривом бескрају плавог круга незалазне светлости блиста недостижна звезда српске и европске књижевности – наш Црњански. Наш Милош!

МИЛИЦА КРАЉ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.