СЕЋАЊЕ НА КАПОРА: Ево шта ми је рекао о Косову, Ђинђићу, Караџићу, Коштуници и Ћосићу, али и о девојци УБИЈЕНОЈ 1999. у ВОЗУ У ГРДЕЛИЦИ: У крилу је имала књигу СМРТ НЕ БОЛИ

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: kurir.rs

– Шта ћете да попијете?, упитао нас је.

– Ма какви, не пијемо док радимо, одговарамо колега и ја углас.

Није нам прошло…

– Може ли виски?

– Може.

Отишао је у двориште и вратио се са неотвореном флашом.

– Отапали смо замрзивач тако да нажалост нема леда. Знаш, у Београду постоје две врсте кућа. Оне у којима се у замрзивачу држи запаковано месо, и оне друге у којима је лед за виски.

Тако некако је почео мој разговор са Момом Капором пре нешто више од 10 година…

За мене је то било више од интервјуа… Било је то сведочење о људима и догађајима о којима или нисам ништа знао или барем нисам знао довољно.

Причали смо о свему… Косову, Ђинђићу, Тадићу, Коштуници, Караџићу, Зуки Џумхуру, кафанама, лоповима са Аде.

О КОСОВУ И АЛБАНЦИМА…

И данас би га, да могу, питао шта мисли у вези са ситуацијом на Косову. Ево шта ми је рекао тада на ту тему:

„То је једна велика трагедија овог младог човека. Мислим наравно на Бориса Тадића. Знате када се он родио ја сам са његовим оцем Љубом попио дупли вињак у Сарајеву. Победити на изборима за шефа државе а два дана после изгубити један њен део је за мене апсолутна Шекспировска трагедија. Он остаје, ни крив ни дужан, обележен у историји да као председник који је изгубио део територије. Било ми га је веома жао када сам га гледао на оној седицни СБ УН.

Када см почели да губимо Косово?

„Још су осамдесетих година Титове слике вукли коњима за репове. Срби су имали несрећу да имају у својој близини полу дивљи народ без порекла. То је народ примитиван који нема ни један једни траг о свом пореклу. Имају неке џамије које су саграђене од камена срушених дворова наших краљева и царева. Немају ни једног значајног писцаили сликара. Сада тврде да су њихови мајстори творци византијске уметности а нису никад ни камен исклесали. Можда једино онај за који се веже њихов магарац. Имају додуше највећи број доктора наука по квадратном километру. Последњи пут кад сам био у Грачаници додирнуо сам ногу Симониде и опростио се са њом. Знао сам да је никада више нећу видети. Али никоме није горела до зоре, Албанци ће се сами уништити.“

Иако сам му напомеуо да би ово што је рекао многи могли окарактерисати као говор мржње, он је имао спреман одговор:

„А шта је Данте, ако није говор мржње који у пакао баца папе и државнике. Говор мржње је неодвојив од говора љубави.“

О ЗОРАНУ ЂИНЂИЋУ…

Момо је имао пријатеље на различитим страна…

За његовим столом су седели они за које небисте помислили да би се могли наћи заједно у пријатељском разговору.

„Зоран Ђинђић је био изузетно леп и прагматичан човек, пристојан и дружељубив. Опседнут политиком. Са њим се могло разговарати само о политици, тако да се наш разговор завршавао после неколико реченица. Док је још био у опозицији Ђинђић је свраћао са Ружом код мене кући. Седели с