РАДЕ ШЕРБЕЏИЈА: Жао ми је што никада нисам радио са Кустурицом, ужасно га поштујем

ИСКРА на Фејсбуку

Раде Шербеџија, Фото Игор Маринковић

Прослављеном глумцу Радету Шербеџији вечерас је на Летњој позорници на Палићу уручена награда “Александар Лифка” за изузетан допринос европском филму, у оквиру 25. Фестивала европског филма.

Шербеџија је претходно на конференцији за новинаре рекао да му много значи што се тако нашао у друштву фантастичних филмских уметника, али да му је посебно драго што је прву награда “Лифка” добила Милена Дравић која је “сам филм”.

“Очи Милене Дравић су југословенски филм”, додао је он.

Шербеџија је рекао да је посебно узбуђен због повратка у Суботицу која је за њега најзначајнији град.

“Два су велика разлога за то. Први је што сам као човек који се бави уметношћу, филмом и позориштем, досегао у Суботици сам врхунац у сазревању своје глумачке личности и то није заслуга само генијалног Љубише Ристића, већ и овог града и публике која је била део тога. У тој питомој природи је била посебна енергија. Други разлог је моја Ленка коју сам ту упознао, са којом имам троје деце и читав живот”, рекао је Шербеџија.

Он се осврнуо на време бивше Југославије и рекао да је снимано и превише филмова, а да многе ствари није требало снимити.

“Када смо снимали филмове у бившој Југославији и били велике филмске и телевизијске звезде, колико смо само тога снимили? Драган, ја, Павле Вуисић, ишли смо из филма у филм. Радили смо то као у фабрици, а били смо само малкице боље плаћени, само што сми ми више трошили по кафанама, тако да је та наша позиција звезда у том нашем социјалистичком друштву била врло занимљива и смешна”, рекао је Шербеџија.

Признао је да има много филмова које није требало да сними и да му је жао због тога.

“Једино је Беким Фехмиу направио светски успех па су агенти креирали његов ритам снимања. Сви ми остали смо снимали много и касније када сам отишао у свет и без обзира што сма одмах снимио два велика филма “Пре кише” и “Светац”, опет сам био у позицији да нисам могао да одбијем да снимам филмове које нисам желео”, рекао је Шербеџија.

Примећује да је европски филм у последње време озбиљнији од америчког.

“Било је време када је амерички филм био фантастичан, моћан, а онда последњих 10-15 година амерички филм се сам појео. Сви раде на телевизији, велики глумци, режисери, телевизија је све појела, јер дистрибутери не желе да диструбуирају филмове и монопол телевизије представља највећу опасност филмске уметности”, рекао је Шербеџија.

Додаје пак да је можда разлог и то што смо ођеном постали премало романтични.

“Нико више не води девојку у биоскоп, него одмах у собу са телевизором. То је лагодан начин живота. Нема више свечаности биоскопа и зато су фестивали ужасно важни, јер су једина места где се филмови гледају са дигнитетом који припада тој уметности”, нагласио је Шербеџија.
Он је поменуо и две врсте глумаца – оне попут Џона Вејна, који је био исти у свим филмовима и увек бриљантан, или Бате Живојиновића и Бориса Дворника, који су били слични у свим улогама и увек фантастични, а постоје и они као што су Дастин Хофман и Роберт де Ниро који су имали част да обликују различите карактере.

“Ја мислим да припадам и једној и другој врсти. Играо сам различите карактере, али то је нека врста мог театарског искуства, јер занатски превасходно припадам театру, а све што припада филму је оно како ме је мајка родила. То је оно што камера открије. Није ни важна онда глума, ако си довољно интелигентан или имаш довољно занимљив приватан живот. У филму је важно ко си ти приватно”, објаснио је познати глумац.

Испричао је и да је његова страст у раној младости била књига и да није сањао да буде глумац.

“Моја страст се делила између професионалног фудбалера и студија књижевности. Нисам сам себи хтео признати амбицију да будем писац, јер се то не може планирати. Писац постанеш или не постанеш, не постоји писац по занимању, али ме је занимало да будем професор књижевности или да се бавим врхунским новинарством, јер и то има везе са писањем”, рекао је Шербеџија и признао да су његове највеће страсти читавог живота били фудбал, тенис, риболов и кафана.

Каже да је имао среће да је радио са фантастичним редитељима.

“Снимио сам четири филма и једну серију са Жиком Павловићем у чији кадар сам читавог живота заљубљен и чијом естетиком сам увек био задивљен. Снимао сам са Макавејовом, Гораном Марковићем, Зафрановићем, Грлићем, Иствудом, Кјубриком, Франческом Росијем. Жао ми је што никада нисам радио са Кустурицом. Ужасно га поштујем и мислим да ће он направити још неке луде филмове”, истакао је Шербеџија, додавши да је пак схватио, радећи филм “Ослобађање Скопља”, да није режисер.

Он је нагласио да не припада људима који сматрају да је време у коме су интензивно живели и стварали, било једино и да верује да данас постоји неки млади Стенли Кјубрик или млади Живојин Павловић.

Примећује пак да је данашњи живот толико истраумиран и брз, да заправо ми људи себе не видимо, да време пребрзо пролази и да смо осуђени на савремени живот и цивилизацију коју смо сами створили.

“Дивим се нашим телима и мозговима како успевамо да се сналазимо у том бомбардовању звуковима, неприродним и ужасним, информацијама. Катстрофа овде, потрес онде, за пет минута доживиш све могуће стресове и то је ужасно опасно и зато има толико болести, јер наш организам не може то више да поднесе и зато ће вероватно престати да се граде биоскопске сале”, рекао је Шербеџија.

Искрено каже да не гледа филмове, а ретко и позоришне представе.

“Ја више волим живот, да живим прави живот, да играм фудбал, волим кафане, волим да лудујем и дружим се, а филм се догоди”, рекао је он.

Шербеџија вечерас држи концерт у Суботици, али каже да су певање и поезија његов хоби који је постао више од тога.

“И даље ја то схватам као врсту импровизације и жеље да се дружим са својом публиком коју сам изгубио, јер сам ја на Брионима само два месеца и играм само краља Лира, већ 18 година, сваког лета по четири представе, и сада играм Креонта и то је све што играм у театру, а глумац ако не игра у позоришту, мало зарђа и мора стално да вежба, па због публике држим концерте”, рекао је он.

Сви досадашњи добитници награде “Александар Лифка” добили су своју плочицу, на некој од клупа на Палићу, а од ове године потписиваће се на биоскопским столицама, што је Шербеџија први урадио, а сутра ће и Брајан Кокс.

novosti.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.