ПРОТОЈЕРЕЈ ОЛЕГ СТЕЊАЈЕВ: Време је дар Божији

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: pravoslavie.ru

Фото: pravoslavie.ru

Зашто је толико важан брижљив однос према времену које нам је Господ дао за земаљски живот? Шта хришћанин обавезно треба да стигне да учини? И за коју грешку, које кашњење се може испоставити да су непоправљиви? Објашњава протојереј Олег Стењајев.

Најстрашнији демон за православног хришћанина је хронофаг, који прождире наше време. С интернета преузимамо филмове које не гледамо. Преузимамо и књиге које не читамо. Читав дан можемо да прележимо на каучу, да гледамо у плафон и да губимо драгоцене тренутке свог живота. Човек треба да научи да се одговорно односи према времену које му је дато.

У совјетско време сам познавао једног човека који је због својих верских убеђења у стаљинским концентрационим логорима провео преко 20 година. И он ми је испричао причу о изузетном догађају који се у његовом животу десио негде крајем 20-их – почетком 30-их година прошлог века. Радио је у ватрогасној служби у Москви, на Таганки. Овај човек се звао Серафим Иванович, имао је брата Николаја. И Серафим се веома бринуо због тога што његов брат није ишао у цркву. Саветовао је брата говорећи: «Иди у цркву, моли се, немој пропустити време.» На то је брат Николај одговарао: «Кад будем стар као наш отац или мајка, обећавам ти, Серафиме, да ћу ићи у цркву, да ћу се молити, исповедати и причешћивати.» И Серафим Иванович ми је испричао да је једном, кад је по ко зна који пут чуо такав изговор, као по неком надахнућу рекао брату: «Николаје, пази да не закасниш.»

После овог разговора прошла су два-три дана и одједном је неко назвао телефоном ватрогасну бригаду у којој је служио Серафим Иванович и саопштили су му: «Да ли је ваш брат тај и тај? Довезен је у болницу у тешком стању, има многобројне преломе кичме. Дођите.» Серафим је затражио да га пусте с посла и отрчао је у болницу. Лекар је изашао из операционе сале и рекао му је: «Ваш брат је доживео несрећу. Покушали смо да учинимо све што је било у нашој моћи. Али… мноштво прелома кичме… Погинуо је.»

Почели су уобичајени послови око мртвог тела, израда докумената; издејствовали су дозволу да однесу тело кући. Код куће су опрали покојника, пресвукли су га, положили у сандук и тек око 4 сата ујутру људи су почели да се разилазе по собама како би мало одспавали. А Серафим је одлучио да поседи с братом у фотељи, да мало буде с њим, што се каже, насамо. И каже како је чим је сео у ову фотељу у кући завладала тишина и буквално је уронио у неко виђење. И види: улази Николај – здрав, млад, леп; прилази му док овај седи у фотељи и каже: «Симо, Симо, да ли чујеш? Закаснио сам.» Серафим Иванович је задрхтао и пренуо се: седи у фотељи, братовљево тело је поред њега.

Ако човек закасни на посао мораће да пише објашњење; ако закасни на састанак с другим човеком, може да замоли за опроштај, може да се извини. Али ако човек закасни да се помири с Богом, ако га обузме пролазност догађаја који се дешавају и ако не донесе најважнију и најпотребнију одлуку у овом животу – да се помири с Творцем, више нигде и никад то неће моћи да учини. Тачка после које нема повратка за сваког човека је физичка смрт. Зато кад човек умире, он нема инструмент за поправљање који представља људско тело. Док смо у телу можемо да постимо и Бог ће оценити наш труд; док смо у телу молимо се и наше молитве бивају услишене; кајемо се док још живимо на земљи и Бог види наше сузе. У будућем животу чак ни плач и шкргут зуба у паклу нико неће видети и неће чути. Зато се трудимо да живимо хришћански – док још имамо макар мало времена како бисмо стекли мир у Христу и са Христом.

Немојмо улудо траћити своје године, своје месеце, дане, недеље, сате, минуте, секунде и тренутке. Зато што нико од нас не зна хоћемо ли имати следећи тренутак. Можда га нећемо имати. Можда нећемо имати сутрашњи дан. Не знамо колико људи који сад гледају ову емисију неће дочекати сутра. Сан сваког човека, кад лежемо на починак, – представља слику смрти и молимо се показујући свој кревет: «Неужели мње одар сеј гроб будет?» («Хоће ли ми ова постеља бити гроб?»)

Човек треба одговорно да се односи према свом времену. Не треба да троши тренутке свог живота на нешто празно. Треба да васпита у себи осећања тако да живи у складу са дневним, недељним, месечним и годишњим кругом богослужења. Руси су некад тако живели. И познати словенофил, историчар Јуриј Самарин је писао да је Рус могао понекад да се напије толико да заборави на самог себе, али кад дође у храм и погледа икону на налоњу, кад погледа украсе у храму, могао је апсолутно тачно да каже који је дан у недељи, који је месец и који је датум. Наши преци су заиста живели у складу са дневним, недељним, месечним и годишњим кругом богослужења. То је оно што недостаје многима од нас. И треба схватити да Православље није просто збир неких знања или верских убеђења. Православље је пре свега начин живота, то је оно како трошимо или не трошимо своје време.

Треба брижљиво да се односимо према времену. Живот који имамо на земљи је дар Божији. Све се решава у овом животу. Човек не може да се спаси после гроба. Ако до момента физичке смрти не стекне мир с Богом, више нигде га неће стећи. То је очигледна истина. Али видите у чему се састоји парадокс нашег живота. У овом земаљском животу више се бринемо о телу иако поуздано знамо да ће наше тело умрети. Наше тело ће пропасти, без обзира на то колико да се бринемо за њега, и распашће се у земљи. Дан спасења људског тела је кад тело пролази кроз смрти, распада се у земљи, враћа се у стање препостојања, постаје прах, али васкрсава на звук трубе архангела Гаврила. То је дан спасења тела, зато што васкрсло тело више никад неће умрети. У овом садашњем земаљском животу постојање тела одржава душа. Душа излази из тела и тело је мртво. У будућем животу ће све бити обрнуто и душа која изађе из тела нема пуноћу бића. Она је или у предворју мука или у предворју блаженства. Али кад тело васкрсне и кад се душа врати у ово тело, тело ће души дати пуноћу бића.

Дакле, треба брижно и брижљиво се односимо према сваком тренутку свог живота, јер смо још увек живи. Можда је неко на самрти, можда изговара последње речи и молитве. Овде, док смо живи, постоји инструмент за наше поправљање, овде ће молитва бити услишена, Бог ће видети сузе, а тамо ће бити само испитивање и само суд. Трудимо се да не закаснимо да се помиримо с Богом, као што је закаснио Николај, Серафимов брат.

Протојереј Олег Стењајев
Са руског Марина Тодић

pravoslavie.ru

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.