ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ МИЛАНА РУЖИЋА „НАШЕ СУ САМО РЕЧИ“: Враћање изворном смислу језика и изворном смислу говора

ИСКРА на Фејсбуку

У уторак 7. марта у Библиотеци града Београда одржана је промоција књиге младог лучанског писца Милана Ружића која носи наслов „Наше су само речи“, а у издању Службеног гласника.

На промоцији ове књиге говорили су Матија Бећковић, Владимир Кецмановић, Желидраг Никчевић и аутор.

Уредник ове књиге, наш прослављени писац Владимир Кецмановић, између осталог, рекао је:

– Ова књига не само да заслужује да буде објављена, него њено објављивање представља част и за издавача и за мене као уредника.

Језик којим говори и којим пише Милан Ружић враћа нас изворном смислу језика, изворном смислу говора. Он, на први поглед, делује једноставно као што једноставно делују, хајде да тако кажем, све суштинске и велике истине. Милан Ружић је у том смислу редак писац у савременој српској књижевности иако немамо у виду његове године. Редак је и у поређењу са много старијим колегама. Ако имамо у виду да је реч о човеку који је на почетку свог стваралаштва, онда он заиста представља раритет.

Милан Ружић је дефинитивно један од ретких писаца који су тако брзо и рано дошли до језичке зрелости.

Књижевни критичар, песник и уредник прве књиге Милана Ружића „Некад, неко, негде“ објављене 2014. године, Желидраг Никчевић, овом приликом је рекао:

– Говорио сам о лакоћи којом Милан Ружић постиже те своје реторичке ефекте и мислим да је та лакоћа непогрешиви знак аутентичног приповедачког дара. Кад будете читали књигу видећете да у тим темама нема ничег ексклузивног и ја мислим да је тај његов рукопис због тога привукао пажњу и добио комплименте од неких важних имена.

Ружић је очигледно веома култивисан аутор који познаје нашу општу и књижевну културу. Његов језички рафинман је беспрекоран и он тачно као да се уклапа у целину српске књижевности и то не само савремене него и оне српске књижевности у њеном традицијском понајбољем континуитету.
Милан Ружић већ на старту звучи тако озбиљно, тако промишљено и тако искусно као да читав књижевни рад не стоји испред њега, већ иза њега.
Велики српски песник и академик Матија Бећковић је у свом обраћању публици о Ружићу говорио дуго и у оквиру свог обраћања рекао и следеће:
– Некад се у оваквим приликама говорило: „Запамтите ово име!“ Одавно нисам ту реч чуо, а она ми је пала на памет поводом нашег Милана Ружића. Он је лепо почео, разговетно пише, мисли и говори.

Е сад, тако као што он пише, ипак се нашао издавач, и то врло угледан, који је ту књигу објавио. Сви ви сте се овде нашли, сад не знам да ли сте читали, да ли знате Милана, пошто је он преко тих књижевних вечери које организује, преко те службе књизи и писању и читању, култури, стекао много пријатеља. Али, било би важно да просто то добије она крила, да му се дуне под крила, сад, баш у овом часу. То је већ његова друга књига, она се сматра важном. Обично се каже, прву књигу свако некако напише, а већ да видимо шта ће бити у другој. Али ево је и друга и она се разликује можда од свих књига које пишу његови вршњаци. Он је на те корице ставио слику Петра Лубарде, Гуслар. То је једна од најважнијих, најлепших, најпотреснијих Лубардиних слика. Али, ту су већ спорне и гусле и гуслар, па и сам Петар Лубарда једва се одржава у тој поплави антиуметности и у понижавању класичних вредности. А ипак, ко год је истински читалац и љубитељ такозване писане речи, он ће у тој књизи наћи како неко нешто лепо, разговетно пише, да можете то и читати и судити му и неће вас он понижавати, ни пригонити да се дивите нечему што не разумете и што не смете да кажете да не разумете, јер ћете се тиме изложити ко зна чему. Он пише тако како пише. Баш сад је прочитао, један од тих текстова у којима има правих бравура.

Он је читао одмах тај текст који се завршава овако: „Али кад хтети бих хтео, кад могао бих моћи, кад ме не би мрзело да ме не мрзи, кад бих бар планирао да планирам и скочио да скочим, обећао да ћу обећати, не слагао да ћу слагати, знао да ћу знати, опет не бих рекао оно што би требало рећи, ако бих и знао шта је то што није глупо казати кад сви паметни ћуте.“ – па да и ја станем ту.

На самом крају промоције, Ружић је изразио своју захвалност бројној публици, као и говорницима следећим речима:

– За сам крај морам да захвалим Желидрагу који је заслужан за објављивање моје прве књиге, Владимиру без којег ова књига не би била објављена у Гласнику, а највећу захвалност дугујем Матији. Многи то не знају, али управо је Матија онај који је мени указао на то да ја знам да пишем. Без њега ништа не би било као што је сада. Он је и више него заслужан за многе ствари које сам ја постигао, иако он то нигде неће рећи ни признати покушавајући мене да избаци у први план.

Поред књига, морам се осврнути и на свој рад на Искри (Електронске новине Андрићграда) и изразити своју захвалност према људима са којима тамо радим. Част ми је радити са Зораном Шапоњићем и Радојем Андрићем, а свакако огромну захвалност дугујем и Емиру Кустурици који нас је и окупио.

Милан Ружић

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.