ОБЈАВИТЕЉ ИНТЕЛЕКТУАЛНОГ ЖИВОТНОГ ПРИНЦИПА: 60 година од објављивања романа „Прољећа Ивана Галеба“ и 50 година од смрти Владана Деснице

ИСКРА на Фејсбуку

Владан Десница (Фото: Wikipedia)

Књижевно дело Владана Деснице,  једног од водећих прозних писаца књижевности протеклог века, за данашњег читаоца занимљиво је из више разлога.

Овај писац изузетне интелектуалности остварио је  романескно  дело модерне форме и модерног поступка. Његов роман „Прољећа Ивана Галеба“(у поднаслову „Игре прољећа и смрти“), објављен пре шест деценија, спада међу највеће романе 20.века.

Један од разлога интересовања за Десничино дело би могао бити и проблем  чијој књижевности овај писац припада.

На то питање Десница је одговарао да припада југословенској књижевности, односно и српској и хрватској, али по одредницама културног идентитета , по језику, традицији, религији, обичајима Владан Десница припада српској националној култури и српској књижевности, односно српској духовности како је и одговорио књижевном критичару Драгану М. Јеремићу.

Рођен на несигурном граничном простору на коме су се изнова и изнова, у свим временским менама, дешавала трагична збитија, где је православни живаљ увек био прогањан, асимилован, сатиран и затиран, католичен,  Владан Десница и није могао дати другачији одговор о својој припадности, већ резигниран и поразан, без вере у могућност праведнијег исхода за бројне српске жртве: „ Кога су једном некажњено клали препоручује се за сва будућа клања!“

Јован Деретић у Историји српске књижевности, у одредници о Владану Десници, између осталог, наводи и следеће:“Уз Десницу треба споменути још неке српске писце из Хрватске…Сви су они између две књижевности. За већину се може рећи да су постали хрватски не престајући да буду српски писци“, док у Enciklopediji JAZU stoji: „Vladan Desnica, hrvatski književnik srpskoga podrijetla…“

Збиља, чијој књижевности припада(наш?њихов?) Владан Десница!?

Многи важећи одговори могу се пронаћи кроз брижљива ишчитавања његових романа, приповедака, есеја…

У роману Прољећа Ивана Галеба ( где је лик музичара  пишчев двојник), Десница говори о односу праведника и кривца:

    Дужност казивања правде кад је већ немогућа њена успостава. То јест, знао сам: желио сам сваком нападачу пораз, а сваком нападнутом побједу, слабијему успјех, а јачему неуспјех; желио сам да се слабији прометне у јачега, а јачи у слабијега, нападач у нападнутог, а нападнути у нападача. Али, тешкоћа је била у томе што су сви учесници пролазили узастопце кроз улогу јачега а и слабијега, нападача на нападнутог, праведника и кривца. Па ко да се ту снађе,  ко да подијели правду? Зар је кривица истовјетна са снагом? Зар праведност лежи у слабости? Зар наслов праведника треба плати поразом?“

„Прољећа Ивана Галеба“ лирски је интелектуални роман о уметнику виолинисти који се на болничкој постељи присећа свог живота;мозаички евоцирани догађаји, размишљања, есејистички одломци; стварност као нанос сећања.

Остали разлози интересовања за Десничино дело припадају књижевно – теоријској сфери разматрања његовог опуса и у домену су разноликих књижевних интерпретација, као  и једнодушној оцени да је реч о аутору чије дело припада самим стваралачким врховима, почевши од обликовног књижевног поступка па све до коначне финализације након које се успоставља једна задивљујуће силовита уметничко – естетска грађевина као суштина егзистенцијалне судбине  уметника, судбине ствараоца.

 

Поараше дворе Стојанове

 

Владан Десница је рођен 17.септембра 1905.године у Задру, у оном делу српског народа у Далмацији, у граничном подручју. где су православна и католичка вероисповест биле у непрекидном сукобу у питањима идентита и питањима језика.

Породица Владана Деснице потиче од српске породице Десница, родом из Лике. Његов деда Данило,  трговац и земљопоседник, доселио се у Обровац, где је из брака са Олгом Јанковић ( кћерком грофа Илије- Деде Јанковића, потомком Стојана Јанковића), добио сина Уроша.   Урош Десница, Владанов отац, био је по образовању правник, члан Српске странке, носилац аустријског витештва, председник Далматинске владе, посланик у Народној скупштини. Као сенатор учествовао је у доношењу Задарске резолуције, као противник аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. За време Првог светског рата био је интерниран у Италију. Деснице  су наследиле сву имовину  у Исламу Грчком, Дворе Јанковића, породичну цркву, земљишне поседе и др.

Урош Десница се оженио девојком Фани из породице поморског капетана Ђуре Луковића (пореклом из Прчња). Поред сина Владана, који је рођен у Задру 17. септембра 1905, имали су и две кћери – Олгу  и Наташу.

Владан Десница је студирао права и филозофију у Загребу и Паризу. Радио је као адвокат приправник у очевој канцеларији у Задру, а затим прешао у државну службу где је радио као начелник правног одељења Министарства финансија у Загребу све до 1955.године . Потом напушта државну службу и постаје слободан уметник.

Скупа са оцем покренуо је, уређивао и финансирао књижевно – историјски годишњак „ Магазин сјеверне Далмације“ 1934. године на ћирилици, чиме ће наставити традицију „Српско-далматинског магазина“ из 1836.године.

Књижевним радом почео је да се бави пред други светски рат, а интензивно тек после ослобођења, негде од педесетих година.

Његово књижевно дело чине песме, поеме, кратке приче, новеле, романи, есеји, филмски сценарији. Објавио је : Зимско љетовање (1950); Олупине на сунцу, 1952, Прољеће у Бадровцу,1955;  Слијепац на жалу ( пјесме), 1955 Ту одмах поред нас, 1956; Прољећа Ивана Галеба, 1957; Фратар са зеленом брадом ( приповетке), 1959; Сабрана дјела I- IV. 1975; Прогутане полемике( 2001; Бeоград, драма „ Лестве Јаковљеве“,  Сценарио за филм „ Концерт“ 1954; по његовом сценарију снимљен је и филм „ Првада“ 1962 ;а по новели „ Флоријановић“ снимљена је истоимена тв драма. Године 1974/75.објављена су у четири тома Сабрана дјела Владана Деснице, а Изабрана дјела 1993.

Књига приповедака коју је предао за штампу пре Другог светског рата код „Геце Кона“, нестала је у ратном метежу.

Превео је  Есеје из естетике  Бенедета Крочеа (1938), Повратак из СССР –а и допуне мом повратку из СССР-а и Крух и вино Игњациа Силонеа ( 1952), као и дела Толстоја, Гвида Кавалкантија, Кардучија, Полана, Вентурија, Леопардија и др.

Драма Љестве Јакoвљеве играна је у Београдском драмском позоришту 1961. године. По његовом сценарију снимљен је филм Концерт ( 1954) у режији Мате Белана, а написао је и либрето за оперу Аделова пјесма изведену у Хрватском народном казалишту у Загребу, 1951.

Већ његово прво приповедачко дело Олупине на сунцу изазвало је праву канонаду негативних критика:написане унапред, пре него што је роман изашао из штампе.  Међутим тај роман 1953. године добија награду Савеза књижевника Југославије као најбољи роман.

Дела су му преведена на руски, италијански, пољски, мађарски, француски, немачки, бугарски,чешки и друге језике…

Владан Десница је умро  у Загребу, 4. марта 1967. године.

Сахрањен је у српској православној цркви Светог Георгија, поред двора Јанковић Стојана у Исламу Грчком.

Православни црквени обред предводио је владика Далматински Стефан(Боца), са бројним свештенством и богословима из Манастира Крка, и уз више хиљада поштовалаца из Равних Котара,

Цркву Светог Георгија, у којој је писац сахрањен, уништиле су хрватске снаге током операције Масленица у јануару 1993. године, а породична Кула Јанковића разрушена и поарана, баш као у предачкој ускочкој народној песми „Ропство Јанковић Стојана“.

 Задњих година дом Владана Деснице је обновљен, обновљена је Кула Јанковића, и  од 2005.године одржава се манифестација „Десничини дани“  посвећена великом писцу.

Идеолошки напади поводом „Зимског љетовања“

 

Роман  Зимско љетовање, објављен 1950. године претрпео је критике владајућег естаблишмента. Писцу се замерало на недовољној револуционарности,  натуралистички стил приповедања оцењен је као „ мрачан и нехуман,, јер приказани ликови сељака немају никакве преспективе. Посебна критика се односила на то што се само на једној страници спомињу партизани.

Идеолошки критичари нису могли или нису желели да схвате мајсторско Десничино приповедање, лишено патетике и тада обавезних хвалоспева новом поретку); згражавали су се над сликом света коју је Десница приказује једно наличје ратних збивања и што је потпуно заборавио народноослободилачку борбу, која је требало да буде у средишту збивања. Критичар Јожа Хорват Десничин опис заосталог села Смиљевца оцењује као пример како бивају“пусте и досадне странице чак и доброг писца кад изгуби додир са родном земљом и људима који живе у њој.

 

Други критичари износе још оштрија мишљења, па такво писање означавају жестоким епитетима- „прљаво“, „ситно“, мрачно, неразумљиво…“; и закључују да „писац нема контакт са својом земљом

и не саосећа са патњама свога народа.“

После објављивања оваквих осуђујућих чланака, Десница пише текст-одговор у коме објашњава свој стваралачки поступак. Међутим, међутим… чланак ће бити објављен тек после три године. У том тексту он брани аутономност сопственог ауторског поступка:

    По мом схватању, не бира човјек тему, него бира тема човјека; човјека подесна и подобна, да је на одговарајући начин обради. Она му се чисто намеће…

У Записима о умјетности (1952) Десница износи сопствено виђење света, фрагментарно излагање о битним проблемима књижевног стваралаштва; о модерности, о искрености, о примењеној књижевности, о немогућности лажи у књижевном стварању, о смислу стварања, о спонтаности и лакоћи писања. У тим судовима истиче се есејистичка сложеност разматраног проблема, дубока и префињена анализа трансформације човекове свести.

У песничкој књизи Слијепац на жалу Десница разматра  филозофско-поетичке релације личног битисања,, просторе унутарњег промишљања, као увид пројекције недосегнутог света за чијим се одразима васцелог живота стреми.

 

СЛИЈЕПАЦ НА ЖАЛУ

 

Моје су жудње некроћене, дивље,

мој полет увијек на беспућа скреће,

моје су бајке од стварности живље,

моје су лажи од истине веће.

 

Грдне су моје упаљене среће

што горе брзо, пожудно ко лучи,

грдне тескобе душе која слијеће

у пличац бола и јаловост жучи.

 

Заноси, среће,опсјене и вјере

шикљају млазом, без конца, без мјере,

из свих атома разривеног ткива.

 

Ал ослутим, чим опој начас јења,

праочај глух што на дну бића снива.

о, свирепа су моја отрежњења!

 

Прољеће Ивана Галеба за свјетску антологију

 

Роман „ Прољећа  Ивана Галеба“ Десница је писао скоро две ипо деценије, запчео је рад на овом делу између два рата, а завршио га 1957. године.

Међутим и у каснијим издањима вршио је неке измене, али су сама композиција дела и начин приповедања остали исти. Асоцијативним повезивањем шест наративних целина (   „Зашто је плакао Слинко?“,“ Балкон“, „ Мали иза планине“, „ Посјета у болници“, „ Ту, одмах поред нас“, „ Делта“ ) Десница је створио специфично књижевно дело, причу у оме главни јунак збивања свог унутрашњег света повезује са дешавањима у свету. Тако је настао роман модерне мозаичне стурктуре, ( развојна линија од детињства до каријере виолинисте и повреде која прекида каријеру) као низ  слика повезаности просторних и временских граница. Животна и уметничка прича сажима пресудне и спољашње и унутрашње слике света и живота која се остварује кроз сећање главног јунака који се налази у болници, стар и изнемогао, кроз његово враћање у детињство, у родни дом,  као низ слика насталих евоцирањем породичне историје и оног знаног  живота који се кроз период одрастања и сазревања развејавао,  смањивао и нестајао.

Причајући причу о себи и свом животу, Иван Галеб, уметник изузетног сензибилитета, мислилац и сањар, „препредена наивчина, прелукаво дијете“, онај који је више видео склопљених очију, онај који је и патио и страдао, и наново се уздизао падао, онај који би писао књиге у којима се не би догађало ама баш ништа –   истовремено прича и причу о трагедији уметника, о оном сложеном поимању и осећању које се исказује специфичим  интензитетом и преображајем унутрашње драме на међи јаве и сна, у oблаку разбуктале маште:

Навече пред спавање, на плавичастој ивици имеђу јаве и сна, најјаче се разигравала машта. Дошао би ми аветињски спор и учаурен ритам живота око мене: непознат немир покуцао би на прагу свијести, као наговјештај једне катаклизме. Кроза ме би прострујао хучнији ритам: слутња да негдје ван нашег уског круга постоји и други  једна простор и тече друго једно вријеме..

Драма  Љестве Јаковљеве бави се питањем угрожене људске егзистенције:

Можемо ли ми да слутими што се збива у души онога који страда, како и чиме можемо да помогнемо, и што му је у том часу најпотребније? (… ) данашња младеж има ту несрећу да се родила у доба кад се за сваком илузијом, за сваком егзистенцијом стоји као улог сам живот, читав живот!

 

Одговарајући на три питања Живојина Тодоровића : Чији сте утицај трпели у своме стваралаштву и шта желите да кажете у својим делима; шта мислите о савременој литератури у својој земљи и свету уопште; шта из једног свог дела предлажете за „ светску антологију?“  Десница је истакао следеће:

    … Могло би се рећи да је на умјетника најјаче утицала она личност која му је, било којим путем и начином, највише помогла да пронађе сам себе. Откриће властите самосвојности далеко је тежи посао него што се обично замишља, а пут до своје рођене личности кудикамо даљи и замршенији. (… ) Ствар је  њижевности да нам покаже конкренто – индивидуално у крилу универзално – апстрактнога,  да нам открије голог човјека, пулсирање његовог конкренто – поједниначног бића под оним  одорама и оклопима и униформама. И да нам приповједа о положају и о „субјективном осјећању“ оног конкретно- појединачног у загрљају оног опће – апстрактног, о њиховим међусобним трвењима, сукобима, антинимијама .- о свему ономе о чему нам ни најминуциознија хисторигорафија никад ништа није могла да каже.

    Велики уметници данашњице још увијек су велики гробари једног дотрајалог реда ствари, једног свијета на умору, не носиоца једне позитивне афирмације, објавитељи једног новог живтног принципа. Најзначајнија умјетничка остварења данашњице имају углавном вриједност бритке негације, рушилачку и полемичку вриједност. Сви ми још увијек чекамо Месију.

      За „ свјетску антологију“: Прољећа Ивана Галеба.“

Одговор на горепоменуту недоумицу о националној припадности, може се(можда) прочитати и из ових редака:

Нема сумње,умјетничким књижевним дјелом не управља сам писац ни издалека онако слободно и неограничено како се то вулгарно замишља.(…)Реалност нема савршено никакве потребе да изгледа уверљива:она има за себе много јаче – истинитост!

 

КОСУ РЕЖЕ

 

Кога су једном некажњено клали

             Препоручује се за сва будућа клања

                                                        В. Десница

Светлином бола да сакријем путе

Затворим врата поновљеној смрти,

А оне ноже што се крвљу слуте

Ђавољим колом док се хитро врти

 

Муклином зовућ горје недозова

У рукосаду Савинога града

Од Метохије до Книнског Косова

Да синак мајци опет не пострада

 

Од злога гледа истога крвника

Што дечја трупла низ Саву отура

У зеву трошном зјапећега крика

 

Над којим лебди маглуштина сура.

У претњи косца да власима косе

Завежем гласе који плач проносе.

Милица Краљ

 

Не Десница него Песница

Оно што бих о сусретима са Густавом Крклецом и Владаном Десницом могао да запишем своди се, у ствари, на један непријатан инцидент на конгресу књижевника у Сарајеву. Крклец се наврзао да задиркује Владана Десницу, називајући га испрва сенатором, што је била алузија на Десничину породицу и њен некада повлаштени статус, а затим и војводом, што се односило на ускочку прошлост Десничиних, али је могло да се схвати и алузијом на Десничино држање за време рата, на шта је овај, пошто му је додијало ово пецкање одговорио Крклецу да је служио усташама у листу „ Граничар“. И тако „ четник“!“, „ усташа!“, „ четник!“ усташа!“, све док негде иза поноћи, пошто су обојица добро попили, робуснији и агресивнији Десница није замахнуо шаком, па погодио Крклеца баш негде међу повије, у најрањивије место, сломивши му при том и оквир наочари.(…)

На све ово Бранко Ћопић је смислио најбољи епиграм: „ Није он Крклец већ Црклец“  „ И није Владан Десница већ Владан Песница!“

(Ерих Кош)

Милица Краљ

Тагови:

1 коментар

  1. Перун каже:

    Трагична судбина свих родољубивих СРПСКИХ писаца. Његов рад, дух,..припада само народу СРПСКОМ.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.