НОВИЦА ЂУРИЋ, ПРЕДСЈЕДНИК УК ЦГ: Писци су у Црној Гори једини ствараоци који од књига имају само мноштво проблема!

ИСКРА на Фејсбуку

У историји људског рода, међу, скоро, последњим, установљен је датум славља књиге. Човјечанство је тек 1995. године схватило да би било мудро обиљежавати и дан књиге. Књиге у којој су похрањена сва слова, велике мисли, истинити догађаји, обичаји, велики и мали људи, овјековечиле доба у којим су настајале…

Књиге су читаоцима предочавале пишчеве тајне, емоције, страдања, љубав, једнако као и њихових јунака.

Свјетски дан књиге и ауторских права обиљежава се сваке године 23. априла. УНЕСКО је 1995. године на Генералној конференцији у Паризу донио одлуку о обиљежавању овог датума како би се промовисало читање, објављивање књига и заштита ауторских права.

Веза између овог датума и књига датира из 1923. године када су шпански књижари одлучили да одају почаст Сервантесу који је умро на тај дан. У то вријеме традиција у Каталонији је била да момци дјевојкама поклањају руже, а оне њима књиге.

Данас момци и дјевојке не знају ни за овај велики датум нити колико је вриједно поклонити књигу. Поклањати књигу није у духу времена, јер ако желите бити у тренду онда умјесто књиге поклоните”ајфон”, стан, џип или путовање крузером без обзира што прије тога нијесте о местима које ћете посјетити прочитали ни једно слово. Чак ни на “ајфону”. Нажалост, мобилни телефон још није почео да чита умјесто човјека.

Код нас се млади, и не само они, ишчуђавају када им кажете да и књига има свој Дан. Није ни чудо какав нам је систем образовања, посебно језика и књижевности што је од књига многима “мркла свијест”.

Не треба ићи у старије разреде, довољно је почети с прелиставањем књига од трећег до шестог разреда и видјети како су књиге за основце, мислим на “стручне”, доживеле језичко-политичку трансформацију да заиста и није чудо што дјеци и није до слављења Дана књиге. А о ауторским правима рано је да мисле.

Но, можда што има код нас нигдје друго није ни наслућено. Ми смо центар свијета, а сред тог центра су Књига и ауторова права.

Пишчева ауторска права – како то провокативно и увредљиво звучи.

У Црној Гори само свирачи и појци успијевају да наплате своје свирке. И то, за разлику од писца и његове књиге, једна те иста пјесма се наплаћује онолико пута колико буде емитована на неком електронском медију, а то што књигу прочита више читалаца то ништа не кошта. Писци су у Црној Гори једини ствараоци који од књига имају само мноштво проблема. И вјеровали или не, писац је у обавези да када књигу напише најчешће обезбиједи новац за њено штампање, затим да пола тиража дâ издавачкој кући зато што му је позајмила име, а име, признаћете, мора да се плати, затим да организује промоције, обезбиједи промотере, публикује најаве, неријетко и обезбиједи салу за промоцију…

Чак је писац у обавези да Централној библиотеци “Ђурђе Црнојевић” на Цетињу однесе обавезне примјерке објављене књиге! Па шта је у Црној Гори обавеза издавача? Ништа. Чланом 27, Законом о издавачкој дјелатности прописано је да “одређени број примјерака сваког издања публикације издавачи, штампари и дистрибутери дужни су да доставе националној библиотеци и народној библиотеци, без накнаде и о свом трошку”.

Издавачи и не дају ни цента хонорара за објављене књиге али им не смета да исте продају. Може им бити, рекло би се. Може, када Црна Гора нема адекватан закон о издавачкој дјелатности који би обавезао издаваче да морају за објављене књиге ауторима исплаћивати хонорар, јер ако се неки закон не примјењује значи да не постоји. Узалуд Закон о издавачкој дјелатности (јун 2012. године) чланом 35 прописује да ће се “новчаном казном од 1.000 евра до 5.000 евра казнити правно лице, ако”прије издавања публикације не закључи издавачки уговор са аутором, односно носиоцем ауторског права, у складу са законом којим се уређују ауторска права (члан 13 став 1)”. Има ли живог писца који је чуо да је неки издавач кажњен макар једним евром зато што није испоштовао ову законску норму. Ако има, нека се јави и демантује ме, биће ми задовољство.

Ради унапређивања и развоја издавачке делатности Министарство културе је обавезно да помаже и подстиче, како је то прецизирано чланом 25, “међународну презентацију, популаризацију и пласман публикација”, али се овим чланом не каже да се то односи само на политичко-партијски подобне писце, као и да изврши одређени “откуп књига”. Ево прилике да се јаве писци којима је Министарство културе откупило књиге, а да нијесу у неком од Изборних штабова коалиционе власти ове и оне прије ње. Деценијама тако.

То што дјелове из књига, било да је ријеч о поезији или прози, преноси како се коме ћефне, често и без назнака из које је књиге објављен цитат и ко је аутор, и то никога не забрињава. Када је један писац покушао да у судском поступку оствари своје ауторско право судија је питао зашто то тражи, зар то што је написао “није за јавну употребу”. Није разумио човјек да је ријеч о злоупотреби. Јер забрањено је без сагласности аутора књигу прештампавати, дописивати, погрешно цитирати, односно кривотворити и то најчешће без имена аутора назива књиге из које је цитат преузет.

Јер, књига није самониклица, већ дуго цијеђена “сува дреновина” из које је кануло оно највредније како би остало помеђу корица, како би се мисао сачувала и пренијела другим људима.

Након ових чињеница треба се присјетити да су се све до појаве Гутенбергове штампарије (1453) књиге преписивале руком и богато украшавале. Са појавом штампане књиге, почиње ново раздобље у историји наше цивилизације, названо „цивилизацијом књиге“.

Иако је ријеч о другој половини петнаестог вијека, а овај дан припада 21. вијеку, скоро да писац не смије да упореди своја ауторска права и статус књиге из тог доба, јер би помислио како је књига постала често ругалица бројних тајкуна са дипломама основних школа, са једним падежом и стотинама милиона долара… Управо су они главни противници књига и њихових ауторских права. Ја их на Свјетски дан књиге проглашавам највећим непријатељима књиге, јер су они само пријатељи кошарке, фудбала, рукомета, ватерпола и свега што је “златна мува у лету и златна кока у мрежи”.

Књиго, овдје си оптужена да свађаш, да кудиш, да сијеш зло сјеме ако нијеси изашла из неке партијске ладице или осванула као коалициони договор. Ни Библији од поодавно не дају мира. Шта су онда друге књиге и њихова права у односу на њу?! А “Горски вијенац”, он је с речником рециклиран у Скупштини Црне Горе. А књига је ријеч.  

Ако Црна Гора хоће да се врати правим вриједностима онда она прво мора да се с поштовањем обраћа књизи и њеном аутору. И, разумије се, да они који деценијама владају прочитају бар онолико књига колико су година на власти, били у влади, скупштини… Без изузетка!

 

(Текст говора Новице Ђурића, предсједника Удружења књижевника Црне Горе, одржаног на књижевној вечери поводом Свјетског дана књиге)

 

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.