НАТАША НИНКОВИЋ: Живимо у времену усамљености

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Филм „Без степеника“ Марка Новаковића, премијерно приказан овог лета на фестивалу на Палићу, где је добио два признања (награда Уметничког савета фестивала припала је редитељу, а Специјално признање постхумно је додељено глумцу Властимиру Ђузи Стојиљковићу), наставља са успесима.

На недавно завршеним Филмским сусретима у Нишу, највећа награда, Гран при „Наиса“, такође је постхумно додељена великану нашег глумишта, који је у драми „Без степеника“ маестрално одиграо свог последњег јунака, старог професора оболелог од Алцхајмерове болести. Жири критике ФИПРЕСЦИ за најбољу женску улогу наградио је Наташу Нинковић, која игра његову ћерку.

– Мислим да је старт филма веома добар, и више него очекиван. Већ је стигло толико награда, и филму, и редитељу, и глумцима, и то само на два фестивала – каже Наташа Нинковић.

* И нишка публика вас је изабрала за „Најбољу глумицу чеврте вечери фестивала“. Да ли је демагогија да награде нису битне?

– Мени награде пријају, „увек и свагда!“. Имала сам срећу да на филму, шта год да урадим, то буде примећено и награђено. Није исти случај са позориштем. Али, зато у позоришту имам публику која ми на најлепши начин узвраћа љубав и награђује ме.

* Стицајем околности, филм „Без степеника“ постао је посебан и значајан још у тренутку када је завршен – тог дана, 17. јуна, Ђуза Стојиљковић је преминуо. Какве вас емоције сада вежу за рад на овом филму?

– Са Ђузом сам већ сарађивала у позоришту, у представи „Повратак“ Харолда Пинтера, у којој је играо и покојни Бора Тодоровић, али тада нисмо имали неку дубљу комуникацију. Радећи на овом филму, имала сам утисак да сам га упознала – тако великог, господственог, посвећеног, тако отвореног и врло модерног као уметника! Тај утисак сам поделила и на друштвеној мрежи, што иначе ретко радим, са мојом колегиницом Даром Џокић. Она ми је узвратила речима да је знала да ће ме тако освојити. Драго ми је што сам све ово што мислим и рекла Ђузи, и гледала онај његов чувени осмех у коме су због мојих речи истовремено били помешани и непријатност и срећа. Иначе, трудим се да лепе информације, речи хвале и поштовања одмах кажем, јер то усрећује људе. Мењам, дакле, ону устаљену навику да „лоше вести брзо путују, а да се добре подразумевају“.

* Прича сценаристе Зорана Ђикића наизглед се не бави великим темама, већ нашим обичним, малим животима – остарелог професора ћерка и зет хоће да сместе у старачки дом, он жели да остане у кући, и труди се да покаже како је с њим све у реду, упркос болести…

– Мали људи не пишу историју, не померају је, али је чине, и увек је занимљивије слушати приче тих „малих људи“, јер су оне увек пуне живота, познате и блиске, што нашу емпатију чини већом. Али! Ми данас живимо у друштву у коме се не обраћа пажња на младе људе на којима је будућност, они се тенденциозно уништавају што путем школа, што путем медија, а камоли на старе и немоћне. На њих се често гледа само кроз капитал, па ако је неко те среће да га има, можда ће га неко и погледати у старости. Звучи окрутно, али је истинито.

Новости

Тагови: , , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.