МОСКВА: Пет совјетских филмова који су уздрмали свијет

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: РТРС/Спутњик

Фото: РТРС/Спутњик

Година 2016. је проглашена годином кинематографије у Русији, а издвојена су додатна средства за локалну филмску индустрију.

Спутњик подсјећа пет совјетских филмова који су оставили трага у цијелом свијету и још увијек се чикао примјери запањујуће кинематографије.

„Ждралови лете“ 1975.

Ова војна драма, заснована је на представи „Вјечито живи“ Виктора Розова у продукцији студија „Mосфилм“ а у режији Михаила Калатозова.

„Ждралови лете“ је први и за сада једини совјетски филм који је добио Златну палму — главну награду на филмском фестивалу у Кану.

Са изненађујуће емоционалном енергијом, филм открива трагичну причу о двоје љубавника, који су окрутно и трајно раздвојени ратом.

Након гледања филма и сам Пикасо је био шокиран, рекавши да сто година није видио ништа слично. Да би се снимиле неке од епских сцена, руски сниматељ Сергеј Урусевски је изумио и изградио прве филмске кружне шине. Неки од камена-темељаца које је он поставио користе се и данас у филмској индустрији.

Према признатом америчком филмском критичару Тоду Мекартију, утицај Калатозовa и Урусевскoг је јасно видљив у филму „Повратник“, награђеном Оскаром 2015.

„Оклопњача Потемкин“ 1925.

Године 1958. овај совјетски нијеми филм у режији Сергеја Ајзенштајна и у продукцији „Мосфилм“ проглашен је на Свјетском фестивалу у Бриселу највећим филмом свих времена. И у 2009. години руска драма се наводи као један од 15 филмских хитова који су имали највећи утицај на свјетску кинематографију.

„Андреј Рубљов“ 1966.

Искрена биографска историјска драма у режији Андреја Тарковског, а у сарадњи са сценаристом Андрејом Кончаловским, заснована је на животу Андреја Рубљова, великог руског иконописца 15. вијека. Једна верзија филма приказана је 1969. на Канском фестивалу, гдје је освојио награду Организације филмских критичара и новинара — Фипресци.

Тарковски је покушао да створи филм који приказује умјетника као „свјетску историјску личност“, а хришћанство „као аксиом руског историјског идентитета“ током турбулентног периода руске историје. Он је постао прави „отварач очију“ за западну публику која је сматрала Совјетски Савез бастионом атеизма и безбожности.

Код куће, филм је често означаван као антируски, антипатриотски и неисторијски. Совјетска влада је одбијала да пусти филм све до 1971, када је објављена цензурисана верзија. Према истраживању свјетских филмских критичара 1978, филм је постао један од стотину најбољих филмова у историји кинематографије. Европска филмска академија 1995. га је укључила у десет најбољих филмова свјетске кинематографије.

„Рат и мир“ 1966/67

Толстојев бесмртни роман је адаптиран неколико пута за платно. Ратна драма, чији је сценариста и режисер Сергеј Бондарчук, освојила је Златни глобус 1969. за најбољи страни филм. То је био први совјетски филм који је добио Оскара за најбољи страни филм, а такође је и најдужи филм награђен Оскаром икада снимљен.

Продуциран у „Мосфилм“ студију и објављен у четири дијела, постао је најскупљи филм икада направљен у СССР-у, по цијени од 8.291.712 совјетских рубаља, што је једнако 9.213.013 долара 1967. или преко 66 милиона долара у данашњем новцу. Године 1967, филм је отишао на Кански фестивал, а тамо је послат умјесто филма Андреја Тарковског „Андреј Рубљов“.

Бондарчуков „Рат и мир“ је постао познат по својим широкоскалираним сценама и коришћењу иновативних панорамски снимања ратишта. Неколико сцена је снимљено ручном камером, која је тежила око десет килограма и била је потребна необична физичка снагу у рукама филмског оператера Анатолија Петритског.

Необичне технике су усвојене од стране филмских стваралаца током снимања. Неке сцене у бици код Бородина су снимили камером причвршћеном на кабал дуг 120 метара, који се пружао преко бојног поља. Како би „уронили“ у атмосферу прве љепоте Наташе Ростове, Петритски је стајао на ролшуама а возили су га асистенти кроз парове који су играли валцер. Ове технике су наведене у документарцу о снимању филма, а касније се он користио као студијски материјал за обуку будућих филмских оператера.

„Јеж у магли“ 1975.

Овај Совјетски анимирани филм је режирао Јуриј Норштејн. Године 1976. цртани је освојио прву награду на фестивалу анимираних филмова у Фрунзеу и на Фестивалу филма за дјецу и младе у Техерану. Године 2003, овај цртани филм је проглашен најбољим анимираним филмом свих времена у Јапану и широм свијета у конкуренцији 150 филмова, на листи коју је створило 140 критичара и аниматора из различитих земаља.

Главни јунак овог анимираног филма, Јеж, добио је своју скулптуру у Кијеву, а Хајао Мијазаки, јапански редитељ и један од најпознатијих и најпоштованијих стваралаца аниме прогласио је овај цртани својим омиљеним. Приликом израде цртаног филма коришћене су занимљиве технике. Ефекти магле су настали тако што је веома танак папир стављан на врху сцене и полако подизан према камери мало по мало све док у позадини све не постане мутно и бијело.

Филм је такође користио трик комбинованог снимања; на примјер, вода је била стварна, иако ју је умјетник дорађивао.

РТРС, Спутњик

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.