МИРО ВУКСАНОВИЋ: Ризничар српских речи

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Ми­ро Вук­са­но­вић је ду­го­го­ди­шњи ри­зни­чар Ма­ти­це срп­ске и СА­НУ, ака­де­мик, а нај­пре пи­сац, још од „По­ли­ти­ки­не“ на­гра­де за при­чу 1975. До са­да је на­пи­сао 20 књи­га. До­бит­ник је на­ших нај­у­глед­ни­јих на­гра­да за књи­жев­ност. Пре­по­зна­тљив је као чу­вар и ба­шти­ник срп­ско­га је­зи­ка, ка­ко са­вре­ме­ног, та­ко и ар­ха­ич­ног. Он је и тво­рац но­во­ство­ре­них ре­чи.

Нај­ви­ше га зна­мо по Се­мо­љу, збир­ној ме­та­фо­ри ко­јом се име­ну­је мно­штво. За ње­га је то рас­ков­нич­ка реч ко­ја отва­ра пут до чи­та­ња. Та­ко је на­ста­ла три­ло­ги­ја пр­вих срп­ских ро­ма­на у ко­ји­ма је ју­нак – је­зик, што је и по­вод за овај раз­го­вор. По­е­ти­ка му је у са­мој ре­чи, у по­врат­ку у де­тињ­ство, у при­ча­њу о се­би, у сум­ња­ма и ме­сту ро­ђе­ња. Ка­же да су реч­ни­ци нај­бо­ље књи­ге, да је у њи­ма на­ше пам­ће­ње. Мо­же­мо ре­ћи да је це­ло­куп­но ње­го­во де­ло за­сно­ва­но на ре­чи­ма и њи­хо­вим мно­го­број­ним зна­че­њи­ма. Ства­ра га та­ко што од на­ђе­них, за­пи­са­них, упам­ће­них и сми­шље­них ре­чи пра­ви азбуч­ни рас­по­ред ко­ји ка­сни­је пре­ра­ђу­је и до­ра­ђу­је.

У књи­зи Си­ла­зак у реч ка­же­те да се с на­ма ни­шта не за­вр­ша­ва, ни­ти с на­ма по­чи­ње, ни је­зик. Да ли је да­нас срп­ски је­зик угро­жен? 

Је­зик је жи­ва по­ја­ва. Рaђа се, ра­сте, гра­на се и не­ста­је. Не зна­мо ко­ли­ко је­зи­ка има свет. Не­ко ка­же око три хи­ља­де, а не­ко још то­ли­ко. Раз­ли­ке се ја­вља­ју јер ни­смо на­чи­сто шта је је­зик, а шта је ње­гов део.  Ми смо то­ме до­да­ли ори­ги­на­лан при­лог. Сви љу­ди, у сва­ком за­ни­ма­њу, ства­ра­ју ре­чи. С не­стан­ком ста­рих за­ни­ма­ња и по­сло­ва гу­би­мо ро­је­ве ре­чи. С но­вим по­ја­ва­ма је­зик се об­на­вља. Ме­ђу­тим, глав­ни­на оста­је, ме­ња се и по­де­ша­ва. То је осо­би­на и срп­ског је­зи­ка, ко­ји је­сте угро­жен као и на­род ко­јем при­па­да; спо­ља од пре­те­ра­не слу­жбе ту­ђи­ца­ма, из­ну­тра на­шом не­у­ко­шћу.

Ка­же­те да су ре­чи ма­ла чу­да, у њи­ма је на­ша су­шти­на, има ли кра­ја при­чи и при­ча­њу?

Реч је ство­ри­ла ми­сле­ћег чо­ве­ка. Кад би нам не­ко од­у­зео моћ го­во­ра, не би се зна­ло да нас има. При­по­ве­да­ње је нај­при­род­ни­ја људ­ска по­тре­ба. Вељ­ко Пе­тро­вић је већ ре­као: „Раз­го­во­ру ни­кад кра­ја“. То је из­ре­ка, али и исти­на. Са­мо што би­смо ма­ло ви­ше мо­ра­ли да бри­не­мо о из­ре­ка­ма и исти­на­ма.

Ка­ко пи­сац нај­бо­ље чу­ва свој је­зик и не­гу­је ње­го­во би­ће, бу­ду­ћи да сте Ви мно­ге ре­чи сво­га за­ви­ча­ја отр­гли од за­бо­ра­ва?

И не­ка­да­шње и са­да­шње ре­чи има­ју два си­гур­на ме­ста. Јед­но обез­бе­ђу­ју лек­си­ко­гра­фи у реч­ни­ци­ма, а дру­го пи­сци у књи­жев­но­сти. Ве­ру­је се да има­мо око по­ла ми­ли­о­на срп­ских ре­чи, а да у сва­ко­днев­ном го­во­ру ко­ри­сти­мо не­што ма­ње од хи­ља­де. Пи­сцу је ду­жност да узи­ма све ре­чи из ма­тер­њег го­во­ра. Мо­је књи­ге су „не­ра­зу­мљи­ве” они­ма ко­ји ни­су на­у­чи­ли свој је­зик. Они не зна­ју да не­ма не­по­зна­тих но да има за­ту­ре­них ре­чи. Пи­сац је створ ко­ји мо­ра да пам­ти ка­ко збо­ре пре­дак и на­след­ник.

Мно­ги да­нас оспо­ра­ва­ју де­ло и зна­чај Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, иако пи­шу ње­го­вим пи­смом и је­зи­ком. За­што је за Вас Ву­ков Срп­ски рјеч­ник „књи­га пред књи­га­ма“?

Вук је свој по­сао оба­вљао пе­де­сет го­ди­на. На­ма је тре­ба­ло исто то­ли­ко, по­ла ве­ка, од 1964. до 2014, да об­ја­ви­мо ње­го­ва са­бра­на де­ла. Тек са­да Ву­ка има­мо у це­ли­ни. Ду­жност нам је да све то про­у­чи­мо и по­твр­ди­мо да по­врат­ка не­ма. Ње­гов Срп­ски рјеч­ник је књи­га пред књи­га­ма но­ви­је срп­ске књи­жев­но­сти, за­че­так на­шег ен­ци­кло­пе­диј­ског и реч­нич­ког ро­ма­на. Ни­ко од Ву­ка ни­је по­бе­гао и кад му се учи­ни­ло да је то ус­пео.

У ва­шем чу­де­сном лин­гви­стич­ком на­по­ру ју­нак Се­мољ го­ре, Се­мољ зе­мље и Се­мољ љу­ди је реч. Шта је узрок та­квом ро­ман­си­ра­њу? 

По­сре­ћи­ло ми се да у 2.706 од­ред­ни­ца, на хи­ља­ду и по стра­ни­ца, у раз­ли­чи­тим ли­те­рар­ним по­ступ­ци­ма, при­ка­жем шта мо­же сло­бод­на реч. Глав­ни по­сао пи­сца је­сте да се бо­ри за та­кву сло­бо­ду. Ако је осво­ји, имао је раз­ло­га да пи­ше.

Ка­ко са­гле­да­ва­те сло­је­ве срп­ског је­зи­ка као по­кре­тач и глав­ни уред­ник Ан­то­ло­гиј­ске еди­ци­је Де­сет ве­ко­ва срп­ске књи­жев­но­сти?

По­сто­ји до­ку­мен­тар­ни филм у ко­јем Дра­го­слав Сре­јо­вић об­ја­шња­ва ка­ко су на­ста­ја­ле на­сла­ге у Вин­чи. Та­мо се ви­ди ка­ко је сва­ка ци­ви­ли­за­ци­ја оста­ви­ла свој траг и ка­ко је тло на­ра­ста­ло. Јед­на­ко та­ко по­сто­је на­но­си у срп­ском је­зи­ку. У ми­ле­ни­ју­му срп­ске књи­жев­но­сти ви­дљи­ви су сви сло­је­ви на­шег је­зи­ка, пред­ву­ков­ски и ву­ков­ски, ије­кав­ски и екав­ски, од­сва­куд где су Ср­би по сво­ме на­чи­ну оста­вља­ли за­пис. Све је то на­ше, а да би­смо га раз­у­ме­ли, пре­зен­ту­је­мо га са­вре­ме­ним пи­смом и пра­во­пи­сом, при­род­ним по­ступ­ком, као и сав учен свет.

У сво­јој сту­ди­ји о Срп­ском рјеч­ни­ку из­не­ли сте сво­ју за­ми­сао „иде­ал­ног реч­ни­ка”. Да ли је та­кав по­сту­пак мо­гућ?

Је­дан та­кав при­мер има­мо. Ура­дио га је Вук. Ме­ђу­тим, Вук ни­је узи­мао при­ме­ре из књи­га срп­ских пи­са­ца. Да­нас шко­ло­ва­ни лек­си­ко­гра­фи мо­гу струч­но да опи­су­ју сва­ку реч, а ан­то­ло­ги­ча­ри да им по­ма­жу (са де­се­так ми­ли­о­на ли­сти­ћа са ис­пи­си­ма) у би­ра­њу ре­че­ни­ца и сти­хо­ва ко­ји­ма се ре­чи об­ја­шња­ва­ју. Али, ни­су ан­то­ло­гиј­ски при­ме­ри при­ви­ле­ги­ја књи­жев­но­сти. У „Фло­ри Ср­би­је“, у опи­си­ма би­ља­ка, бес­крај­ни су ни­зо­ви име­ни­ца ко­је су за­во­дљи­ве као ре­че­ни­це Ми­лан­ко­ви­ћа или Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа. Зна­ју то на­ши лек­си­ко­гра­фи, али по­не­кад има­ју од­ви­ше по­ве­ре­ња у оно што су са­ми за­бе­ле­жи­ли.

Да ли нам да­нас ин­тер­нет од­ма­же или по­ма­же? Где смо ми у ко­ри­шће­њу тог чу­да ка­да је реч о је­зи­ку?

Ин­тер­нет је као огром­на пу­чи­на. На њој су све­тло­сни од­сја­ји и от­пад ко­ји пли­ва. До­ла­зи­мо до ве­сти бр­зо, али ако ни­смо опре­зни, мо­же­мо би­ти за­ве­де­ни. Та­мо се чи­ње­ни­це оста­вља­ју без ре­да и струч­не про­ве­ре. Осим то­га, ин­тер­нет­ске мре­же су је­ди­на ме­ста где љу­ди у тек­сто­ви­ма мо­гу би­ти псо­ва­ни, кле­ве­та­ни и ру­же­ни, а да се то не сма­тра кри­вич­ним де­лом. Та­кве рад­ње под­сти­чу мр­жњу и ру­жан је­зик.

Ка­кво је ста­ње у на­шим елек­трон­ским и штам­­па­ним ме­ди­ји­ма гле­де је­зи­ка и пи­сма?

Осим углед­них из­у­зе­та­ка, у ме­ди­ји­ма се чу­ју и при­ми­тив­на ка­зи­ва­ња, не­пра­ви­лан го­вор, ре­чи без сми­сла и с по­гре­шним на­гла­сци­ма. То­ли­ко се убр­за­ва­мо и да­је­мо днев­ној по­ли­ти­ци да уско­ро не­ће­мо уме­ти ни да пу­ном ре­че­ни­цом упи­та­мо шта нам се до­го­ди­ло и уме­сто ре­чи­ма спо­ра­зу­ме­ва­ће­мо се от­ку­ца­ји­ма ра­зних уре­ђа­ја. Мо­жда је у чу­ва­њу је­зи­ка на­ша шан­са у за­о­ста­ло­сти.

Политика

Тагови: , , ,

1 коментар

  1. Dragan Cvijan каже:

    „Da nisam zaosto, ovaj svabo zgazi mene i ovcu“

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.