МИЛИЦА КРАЉ: МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРБКИЊА (Родољубива и србољубива песникиња удеса худог)

ИСКРА на Фејсбуку

(Милица Стојадиновић Српкиња) Фото: in4s.net

Широм Српства  знало се за Милицу песникињу српску, која је своје песме потписивала са Србкиња или Једна Србкиња чије су песме настајале у периоду романтизма када језичком(Вуковом)реформом настаје нов књижевни језик на основама народног.

Песникиња која поред Бранка Радичевића, Његоша, Ђуре Даничића, својим песмама  оставља траг у Вуковој језичкој реформи јесте и лепа Милица Стојадиновић Србкиња,  једна од најзначајнијих личности у српском народу.

Песникиња невероватне лепоте о чијим  се „надземаљским очима“ причало и коју су многи желели да упознају. У неким записима стоји да су из далека  познати долазили у Врдник да је посете и виде њене „ надземаљске очи“.

Била је Вукова млада ученица, његова кћи из Фрушке, и она је вредно сакупљала народне умотворине, жарко желећи да свет види ко су Срби. Била је пријатељица Лудвига Аугуста Франкла, Јохан Сајдл јој је посветио песму, Иван Мажуранић и Јован Суботић долазе јој у посете, Љубомир Ненадовић и Ђорђе Рајковић је величају у својим стиховима.

Велики Његош је говорио „ Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето књегиње Црној Гори.“  

Милица Краљ

Његоша је упознала у дому Караџићевих у Бечу и том приликом  јој је поклонио једaн примерак „ Горског вијенца“. Касније се дуго са њим дописивала.

А када јој је Вук јавио да црногорски владика више није жив, забележила је : „ Нема те више, ко да не заплаче….“  

Франк је описује као лепу сањарку, с надземаљским очима, бескрајним и тамним, светлим и бистрим. И прекрасним телом, И да је поглед сентименталних очију ублажавао осмејак са складних њених усана. А њен осмејак, као у Дантеове Бетариче, био је не само преблаг и љубак, него и заразан. По недељу и десет дана био си несрећан ако га не видиш“ –описао је Франкл, који је и у својој старости сачувао верну и нежну  успомену на пријатељицу из младих дана.

Чешка приповедачица Божана Њемцова дописивала се с њом. Листови су доносили њене слике, по свим крајевима причало се о песникињи из Фрушке Горе, људи су долазили да је виде и да јој се диве. По свему је изгледало да је муза нашег романтизма још за живота стекла бесмртност!

  Кнез Михаило Обреновић ју је сматрао својом пријатељицом и словила је као његова дворска песникиња. Он јој је и помогао  да објави своју збирку песама. Два су кључна, судбоносна момента који су преломили њен жиивот; један је трагична смрт младог кнеза Михаила, а други је њен коначни одлазак из Врдника у Београд. Из Врдника је морала да оде, јер је њен брат те 1875. продао и последњи виноград и већи део родитељске куће. Она то није могла да гледа и да поднесе, да све што је било њено газе туђе ноге.

Рекла је: „ Мој је душевни живот престао у сваком смислу и ја сам мртва… Ево рај остављам , без кривње и греха.“

 

Ни кључарица од хаљина, ни дружбеница

 

Другог октобра 1856. године, писао је Вук о Милици Стојадиновић Српкињи Карлу Поцеку, лекару кнеза Михаила, желећи да је препоручи књегињи Јулији, која је у то доба тражила жену за двор:

„ А родољубива је и србољубива и преко сваке мјере, а могла би књагињи кадшто и прочитати што… „ А уз то“ – додаје Вук – „ могла би јој бити и кључарица, н.п.  од хаљина итд., ако за то не би имала какве боље Њемице или Mаџарице. „

Милица у Србији према којој је целог свог кратког живота,  пружала добростиве, нежне и родопламне погледе, није могла постати ни кључарица од хаљина, ни собарица, ни дружбеница…

Остала је саморана, у немаштини са књигом у руци. Становала је и Савамали, у кући једног трговца Грка.  

У вртложном кругу незамисливе осамљености, као на плутајућем напуштеном острву, њен живот се приближавао крају. Без новца, родбине, пријатеља, познаника Милица се окренула пут гробова. У дугим некада црним, сада испраним хаљинама, кретала се од гроба до гроба, од сахране од сахране. И ту даривана задушном храном и пићем. Онај надземаљски поглед гасио се у гробљанском окружењу, а њен глас док се захваљивала подрхтавао је под теретом неисплаканих суза.

Милица је живела свој бескрајни занос да је потребна Србима, свом народу, да им својим песмама блажи ране под туђином. У таквом заносу она и прихвата позив митрополита Михаила да дође у Београд.

 

Са бледим као у Богородице лицем

 

Биографски подаци казују да је рођена 22. марта или 6 јула 1828. године у Буковцу надомак Новог Сада, исте године када и њена блиска пријатељица Мина Караџић. Њен отац Василије или Ава, као га је кћер називала, био је буковички учитељ, а затим врднички парох. Поред оца и мајке Јелисавете, Милица је одрастала уз браћу Светозара, Љубомира који се млад удавио, Петра(живео у Америци где му се изгубио сваки траг) и сестру Катицу. Школовала се у Петроварадину, завршила је „обершул“, била на „ изображењу“ код једне „ васпитатељке пореклом Мађарице и благороднице“, научила је немачки и изврсно свирала гитару и почела да пише песме.

Прву песму објавила је у „ Сербском народном листу“ 1847. године, а прву књигу штампала је о свом трошку 1850. године. „ Ја сам своје песме почела певати још кад нисам знала ни писати друго до плајваз пропис, и прва песма постала је баш при мотању конца „ – писала је Вуку Караџићу. Њено најпознатије дело, дневник „ У Фрушкој гори“ штампанo је у три књиге – прва у Новом Саду 1861, друга у Земуну 1862, а трећа 1865, такође у Новом Саду.

Родољубиви занос који је неговала у својим песмама, нацонална самосвест појачана романтичарским осећањима претходника, ову песникињу одвојили су из мноштва оних које су се бавиле тричаријама срца; отуда и њен одрешит  одговор и свету у чијем је окружењу патила и трпела притајену осуду и патријарху Јосифу Рајачићу који јој је поставио питање кад је имала тринаест година и кад је њена мајка са поносом представила своју кћер песникињу: “ А да ли ти умеш да куваш ручак и музеш краве?“

Миличин одговор гласио је:“Душом мојом узвила сам се над овим светом који због мог књижевног занимања трпим од нижег света:“

Свесна у каквој патријархалној средини живи, она се није усуђивала да каже да пише песме, она их је „ правила“ и након Јефимије и Јеле Балшић и Еустахије Арсић, Јулијане Новаковић и Катарине Браћевачки и слепих Живане и Јеце и слепице из Гргуревца… Свих ових жена које су започеле стварање женске традиције песништва.

Милица Српкиња дала је име српској жени. Њено дело представља претходницу које даје осећај сигурности будућим књижевницама да се налазе у свом простору. Кад су је прекоревали што пева само о српскости, што је тако студена као да место срца носи камичак у грудима, она се бранила : „ Случајно кад бих ја место камичка носила у мојим груд`ма облик какове сродне душе, зар би ми тад као сербској девојци приличило певати: „ Чуј свете, ја сам заљубљена!“

Милица чита Гетеа, Хердера, Бајрона и Шилера и преводи Балзака, одушевљава се идејама Жан Жак Русоа, али чита и наше песнике:  Његоша, Јована Стерију Поповића, Севастијана Илића, Бранка Радичевића, Љубомира Ненадовића, Јована Суботића, Ђорђа Малетића.

Своју једину љубав, Љубомира Ненадовића, по њеном мишљењу највећег српског песника, сусрела је 1851.године. Желећи да се упозна с њом наишао је управо у тренутку док је читала његове песме. Том приликом поклонио јој је лист са Вергилијевог гроба. Од тог тренутка она је живела лебдећи између пријатељства и љубави. Ипак, чак и када су њена осећања била видљива она је то порицала и одбијала, иако је интимно желела да јој љубав буде узвраћена. А он јој је посветио песму под називом“ Једној Српкињи“ :

Одавно твоје лепе песме / Дирају моја бурна чувства; / Ал`оку жељном свуда досад / надежда беше само пуста. / Ко год твоје лепе песме / Прочита или гдегод слуша / Видеће да се у свакој речи/ Огледа твоја српска душа.“

Она је узвратила песмом  „ Одзив Српкиње“ :  О ја се дичим одзивом твојим / на песме моје што чувство пише / И јошма докле да певам роду/ не доби венац лепши више.“

– Ја сам, читајући њене записе усмених песама, осећао известан трагични призвук у томе што је најбоље примере сватовске лирике записала девојка у коју је био заљубљен Његош, најлепши човек свога доба, девојка у коју је био заљубљен Ђорђе Рајковић, у коју је био заљубљен Љубомир Ненадовић, у коју је био заљубљен Лудвиг Франкл, у коју је био заљубљен један човек који је због неузвраћене љубави отишао у калуђере, у коју је у старим годинама био заљубљен Вук Караџић… а која није постала заручница и никада се није удавала… пише Владан Недић, историчар књижевности.  

 

Највећи брег на свету – гроб

Ова прелепа жена, која је по мишљењу Скерлића била рођена за љубав, одбија многе просце, затвара срце и предаје се нештедимице родољубивим осећањима, роматничарско – националном заносу.

У Београду, обучена у црне хаљине које више ниакд није скинула, хода  улицама, са запаљеном свећом у руци, позивајући народ да свети Косово.

„ Једног дана иђаше она кроз улицу у свом црном плашту – писао је касније Лудвиг Франкл- с расплетеном косом и запаљеном свећом у руци, и довикиваше људима како могу да буду тако равнодушни. Напред, напред !“ – узвикивала је – осветите срамоту Косова Поља и уздигните опет царевину! Тако се огледала њена сањалачка љубав према отаџбини и у њеном лудилу, док смрт не забоде своје орловске канџе у њено срце. „

У једном писму Ђорђу Рајковићу Милица пише:

„Нисам могла одолети да не видим војнике српске… Ја сам цео дан у Београду била, и провела га само у обилажењу барикада.“ Касније се пријавила и као болничарка, 1876. за време српско-турског рата, али је већ била слабог здравља.

Непосредно пред смрт, док су је београдска дечурлија пратила и гађала каменицама, зауставила је на улици Љубу Ненадовића, свог несуђеног женика, замоливши у : „ Дајдер ми четврт гроша за ракију“. А када је кренула ка забитом крају Савамале, где је и провела задње тренове свог живота, зачула је његове речи „ Несрећница“.

И Јован Скерлић јој је по сопственом писменом признању у Историји српске књижевности, када ју је посрнулу од беде и алкохола, видео на улици, није  пришао, правдајући се читаоцу како је у први мах помислио да је реч о просјакињи. Није то било први пут да Скерлић некоме пресуди.

Није јој уделио милостињу, није јој помогао.

„ Сва та лепота, сва та егзалтована душа, сав тај велики глас растурио се као сан, као дим, као да од свега тога никада ништа није било. Неколико пожутелих књига и један избледео спомен“ – записао је Скерлић

Ова уклета песникиња која је сав свој живот провела у измаглици сања родољубивих, о оданости и верности имагинарном Српству које за њу није хајало, она која је певала о давним српским краљевима и јуацима, Лазару, Обилићу, Душану…. умире напуштена и заборављена.  

   У списима сестре наше по перу,  налазимо трагове истинског прожимања бића и историје, милосног саосећања, али и бунта, чемера и неверице. У питомини фрушкогорског горја наслутила је да је „највећи брег на свету гроб.“

Умрла је 25. јула 1878. у Београду.

Сахрањена је од милостиње на старом ташмајданском гробљу, код цркве Светог Марка, јер златан сат, дар од кнеза Михаила који је љубоморно чувала, није стигао да подмири трошкове њеног погреба.

Коју деценију касније, прецизније 25 година, њени посмртни остаци су пренети и сахрањени у новом гробу у Пожаревцу, где је живео њен брат.

Споменик лепој и несрећној Милици Србкињи подигнут је 28.јуна 1912.године у Врднику, чији је аутор вајар Јован Пашић.

Трагизам сопственог живота исказала је стиховима:  

У подне, или вече живота свога

Потужи сваки на земљи овој.

И ја би гласа имала тога

Ко многи песник у песми својој;

Ал`  да ми судба, зар буде јавна?

Та пре ће примит земља ме тавна!

Њене књижевно дело и живот сплели су се у удесни женски песнички венац на чијем почетку стоји песникиња Сапфо, а следе је све оне песникиње које су животом платиле за своја крила на земљи – сестре Бронте, Вирџинија Вулф,  Цветајева, Аница Савић Ребац, Силвија Плат, Ахматова, Елза Ласкер Шилер, Дороти Паркер, Емили Дикинсон, Сибила Алерамо, Форук Форухзаде…

Сестрице моје, кћери сипиног мастила и лептирице ноћне, којима посвећујем наредне дистихе.

                                                                     

СРБКИЊА СРБЉЕМ

милици србкињи

-сестрици убогој!

 

видовчице цветак у звездастој круни

ветрић леску мами – дрозду, зеби, жуни…

 

ветрић пољем снује стохватнице зено

од кострети лежај, кудеље, вретено…

 

врата од сталаћа оборена леже

оковани двору низ мораву беже

 

посустало племе по средини друма

одсјуду заплиће разгорела шума

 

пресвлачи се змија кошуљом са трна

купиновим шбљем хватају се зрна

 

повед` коло момо, свадбен венац кити

србкиња ће србљем кроз расуте нити

 

у златно повесмо златан венац сплести

рукосад божура у брокату прести

 

МИЛИЦА КРАЉ

МИЛИЦА КРАЉ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.