МИЛИЦА КРАЉ: Лобања мастионица

ИСКРА на Фејсбуку

Господе, који си над световима и владаш и знаш,
погледај молимо те, и на ову брдовиту земљу Босну,
и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо.
Дај нам оно за што те дан и ноћ молимо:усади нам мир у срце и слогу у градове.
Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре.
Мирног хљеба смо жељни.

Иво Андрић

 

Данашњи Дан светлости – 113 Видовдан  од Гавриловог хит(ца), који је сједињен и са оним Видовданом  који се зби лета 6897.од стварања света или 1389.од рођења Христа, индикта 12, у уторак 15.јунија(28) зби се косовски бој, обележава се широм стојбине српске.

Већ од 1914.године а поводом  стогодишњице Првог светског рата, све учесталији су заговорници ревизије тог историјског догађаја који је променио геополитичку светску мапу и све учесталија су разнолика и претенциозна тумачења узрока који су 1914године довели до распада четири царства: аустроугарског, немачког, турског и руског.

Хитац који је на Видовдан 1914. године испалио Гаврило Принцип и данданас одјекује. Многи историчари, политичари, писци, па чак и лаици, у својим злобним и нетачним расправама упиру у Србију као главног кривца за почетак Првог светског рата. Намењујући Србији улогу кривца за Први светски рат они манипулацијом, без релевантних историјских чињеница, желе да скину праву одговорност са окупатора који је анексијом окупирао територије Босне и Херцеговине; истовремено ово је и освета слободарској Србији и српском народу који је успео да у неравноправној борби, у  два светска рата, са савезницима, извојује победу над окупаторима.

Заборављају се при том утемељене историјске чињенице да би до Првог светског рата свакако дошло и да се није догодио Сарајевски атентат, јер је Аустроугарска монархија намеравала да уништењем Србије која је међу балканским народима стекла висок углед после ослобођења од Турске, повећа свој утицај и на челу куће Хабсбурга доведе као цара Аустрије Франца Фердинанда, као устоличеног краља Угарске, Чешке, Моравске, Галиције, Хрватске,  Босне…

Узроци ратног сукоба, до кога ће доћи 1914.налазили су се у оштрим противуречностима које су владале међу великим силама, нарочито при крају XIX века. Немачка је у тo време неодољиво кренула преко Аусторугарске и Балкана,  економски и политички продирала је према Блиском и Средњем истоку и привукавши уз себе Турску, угрозила интересе Русије и Енглеске. Чланице Антанте договарале су се о поделама интересних сфера. Незадрживо су расли буџетски расходи због издатака у војне сврхе, односно ради увођења нових техничких средстава борбе и увећања мирнодопског састава војске. Свуда су јачали милитаристички дух и националистичка пропаганда.

Изјава  немачког канцелара Билова оподршци његове земље Аустроугарској у случају да она крене у обрачун са Србијом и која је садржала ултимативан захтев Србији и Русији да се сагласе са анексијом, представљала је отворени изазов. Својеврсну кризу представљало је и појачање притиска немачког милитаризма , у лику Аусторугарске, на Србију као најопаснијег балканског противника.

Вест из Беча коју 17. марта 1914. године објављује сарајевски „ Хрватски дневник“ гласи да ће„Престолонаследник концем липња присуствовати војним вежбама 15. збора и више дана се задржати на Илиџи.“  Загребачки „  Нови Србобран“ још је прецизнији у најави доласка престолонаследника Аусторугарске монархије:

„ Концем мјесеца јуна долази у Босну престолонаследник Фрањо Фердинанд, те ће заједно са пратњом одсјести на Илиџи. За боравка његова одржаће се велике војне вјежбе од 24. до 27. јуна. Врховно заповједништво на војним вјежбама имаће генерал Поћорек, а оперативно генералов ађутант потпуковник Мереци…“

На седници аустроугарске владе, негде с пролећа 1914.године, одлучено је да Аустроугарска мора да зарати против Србије и Црне Горе. Седници су присуствовали Фрањо Фердинанд, престолонаследник и начелник генералштаба генерал Кондрад фон Хецендорф. Агресивна мржња према Србима и према православним народима коју је престолонаследник отворено испољавао резуртирала је и анексијом Босне и Херцеговине 1908. Франц Фердинад сматрао се ствараоцем Велике Аустрије,,која ће укротити Мађаре и „ утући рогове Србима“

Аусторугарска је планирала  уништење Србије и Срба „дрских псина“, која је међу балканским народима после ослобођења од Турака стекла велики углед и јачала утицај.

Аусторугарски официри своју земљу виде као „ свету силу“, Србију и Црну гору као „ псеудо државе“ са разметљивошћу „ један до два корпуса, па Србија и Црна Гора цвиле за милост“. Штампају се, с подстрекачком мржњом, и овакви стихови : „Ој, ти поред Дрине гаде, / да ублажиш своје јаде,/ Ову причу утуби!/Знај да час далеко није, / Кад ће ти мач Аустрије/ Мрску главу да сруби!“   И  „ Зар такав цигански народ не треба одмах згазити?“

Уништење Србије значило је и велики продор на исток, на Русију, која је била неприпремљена за рат. На састанку у Конопишту између немачког цара Вилхелма II и Фрање Јосифа одлучено је да Аусторугарска крене на Србију, богату и плодну земљу, „ чија блага не треба пустити да их опљачкају друге државе,  а да Немачка ће стати на страну Аусторугарске.

Генерал Конрад од Херцендорфа ватрено се залагао за рат против Србије „ да се са Србијом успешно разрачунамо“ и да се „Србија ратом сруши без страха од могућих последица.“ У балканском рату отворено је наваљивао да  Хабзбуршко царство стане на бугарску страну, да нареди мобилизацију и умаршира у Србију.“

Они који су први подигли глас одмах после анексије Босне 1908. године били су млади, заправо још увек деца, ђаци.

Кад је по извршеној анексији у Сарајевској православној цркви служено благодарење, митрополит Летица с уздигнутим рукама призивао благослов божји за владара и аустријски владарски дом, клекнуло је све на колена сем једног реда младих људи поређаних по годинама и разредима, који је стајао као укопан и нем. Били су то ђаци сарајевске гимназије.

„Ми најмлађи – писао је Владимир Гаћиновић, морамо почети стварати нову историју. У свoје студено друштво морамо уносити сунца, колебати замрле и гибати резигниране. Морамо повести рат против песимизма, малодушности и клонулости, ми, гласници нових генерација и нових људи. Имајућ веру јачу од живота и љубав која диже из гробова, ми ћемо победити.!“

Овако је у бечкој „ Новој зори“ писао Владимир Гаћиновић, зачетник и идеолог „ Младе Босне““ , касније пријатељ Лава Давидовича Бернштајна Троцког, који је 1917. године отрован у Лозани.

Одлуку аустроугарског престолонаследника да уочи Видовдана изводи војне маневре у „ земљи са три међе“ чланови покрета „ Млада Босна“ схватили су као изричиту претњу српском народу и цинично понижење. Због тога одлучују да га дочекају исто као што је Кнез Лазар дочекао турског султана на Косову.

 

МЛАДА БОСНА

 

Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине 28. јуна 1878. године резултирала је одлучном и репресивном политиком гушења националне свести, посебно код српског становништва. Српске школе се преименују у „ комуналне“, забрањују се књиге српских аутора, ћирилично писмо се прогони, забрањују се и укидају уџбеници српске историје, уводи се нови непостојећи „босански“ језик. Бењамин Калај, аутор новог школског система и босанског језика забрањује чак и своју књигу „ Историја српског народа“ зато што је преведена на српски језик.

Политички терор окупатора, забране, принуда и хапшења, код народа изазивају огорчење и бунт. Осећање пркоса и немирења са окупаторском репресијом  посебно је изражено код младог нараштаја.

После три деценије војне окупације Босне и Херцеговине, 7. октобра 1908. годинe извршена јe анексија Босне и Херцеговине, прогласом цара Франца Јозефа.Тај окупаторски чин доводи до побуна и демонстрација.

Демонстрације због анексије Босне и Херцеговине одржане су у Београду и на Цетињу.

Босанско-херцеговачка омладина оснива многа тајна друштва. Ђаци сарајевске гимназије 1896. године оснивају друштво „Српска свијест“. Сви њихови скупови и седнице почињали су химном „ Боже правде“. Две године касније у Мостару је основано ђачко друштво са повременим окупљањем чланства, да би 1905. обновљено под именом „ Слобода“ са претежно политичким карактером. Рад овог друштва има велики утицај на омладину, посебно на великошколце, и исте године у Бечу се оснива друштво „ Рад“ а већ 1906. године организовали су велики омладински антиаустријски скуп у Сарајеву чије одржавање власти забрањују.     Термин „ Млада Босна“ први пут је поменуо Петар Кочић у свом чланку који је објављен у листу „Отаџбина“ 1907 године

Чланови организације  „Младе Босне“ били су Срби, Муслимани и Хрвати.

Генерација младих људи оји су стасавали уз дела руских анариста, Кропоткина, затим Толстоја, али и Ничеа, Маркса, Кауцког. Били су задивљени деловањем руских анархиста и револционара, али и револуцинарним покретом у западним земљама( талијанским националним револуционарима и њиховом борбом за ослобођење и уједињење Италије).

Ибро Фазлиновић, члан „Младе Босне“, био је први атентатор који је покушао да изврши атентат на цар Фрању Јосифа 1910. у Бечу.

Чланови “Младе Босне“ били су Владимир Гаћиновић( рођен је 25.маја 1890.године у Качању код Билеће. Студирао је  Београду, Бечу, Лозани и Фрибургу. У првом балканском рату био је добровољац у црногорској војсци, а у Првом светском рату у Француској војсци), Димитрије Митриновић, Иво Андрић, Данило Илић, Васо Чубриловић, Перо Слијепчевић, Мухамед Мехмедбашић... и многи други.

Ратко Парежанин истиче да „национализам ове омладине није више онај меланхолични национализам, пун романтизма и сладуњавих речи, којим су се заносили старији нараштаји. Њен је национализам много реалнији,он је и социјалан.“

Богдан Жерајић, један од Младобосанаца је15. јуна 1910. испалио на генерала Варешанина који се налазио у колима, пет метака из револвера. Последњи хитац наменио је себи. Варешанин је остао неповређен.

Богдан Жерајић „ плачан и горак“- у једном писму другу пише скраћеним и нејасним речима о посети Фрање Јосифа анектираним покрајинама:

“Тужно је Сар.изгледало. Као да је у туги. Свак се клањао, и ишао да се клања… При дочеку је нар. било доста… Владике су заповиједале св.поп.и црккв.општ.да пошаљу своје изасл. на дочек влад. А жандари гурали народ, да га сусреће и виче живио.Свеје некако поглед. Тужно и заб. Возећи се краљ је примј.да нема сељака при дочеку. Сељаци нису послушали жанд.“

Мртво Жерајићево тело генерал Варешанин дивљачки је шутирао, а затим је Виктор Ивасјук(Украјинац), шеф криминалистичке полиције у Сарајеву, наредио да му се од Жерајићеве лобање издеље мастионица. Том лобањом мастионицом хвалио се пред гостима а њоме је и запретио ухапшеним Младобосанцима:“ Од свих ваших глава направићу овакве тинтаре.“

Жерајићев чин и његова смрт надахнули су младе револуционаре да без колебања наставе борбу за ослобођење од окупатора.

Ко је био тај младић који није могао да подноси тегобу положаја у коме се налазимо, стање биједе и дух окован у окове опће воље?“

Богдан Жерајић је рођен је фебруара 1886. године у Миљевцу код Невесиња, у сиромашној сељачкој породици у малој паланци која је сачувала атавистичко осјећање слободе и буна које су трагично докончаване, гдје је било огњиште великог националног таласања у другој половини XIX вијека и одакле су вршене конспирације у једном дијелу српске земље. У детињству је у зимским ноћима слушао песме и јауке о беди и невољи свога народа.

После завршетка основне школе гимназију је учио у Мостару, а са Димитријем Митриновићем отишао је на студије права у Загреб. Већ у току прве године права отишао је у Србију где је као учитељ радио у Крушевачком округу, а затим се вратио у Невесиње.

У једном писму износи своја разочарења општим стањем у земљи:“Све што је искрено, велико и истинито све је замукнуло:у целом животу има једна лаж која гуши једно опште неваспитање и невршење своје дужности.Та лаж бризга свугде: на улицама, зборовима под заставама, у говорима, свугде суверена, свугде необорива.“

На Царевој ћуприји, на месту где је после неуспелог атентата, Жерајић пуцао у себе, и успео да изговори Своју освету остављам Српству, ђаци и омладина су пролазећи поред тог места скидали капе у знак поштовања и дивљења.

На његовом гробу су се уочи Видовдана 1914. састали атентатори, пре него што ће својим чином обелоданити његове речи:

“ Биће људи у неразоривом и непобедивом народу српском. Када ми погинемо доћи ће други.“

 

 

ВИДОВДАНСКИ ХИЦИ

   

Престолонаследник Франц Фердинад је са маневара дошао у бању Илиџу, где га је дочекала супруга, надвојвоткиња Софија Хотек. 28. јун био је одређен за пријеме, почасти и разговоре са представницима владе и посете културно -историјским споменицима.

У обезбеђењу је било 150 полицајаца, с тим што се очекивало и непосредно обезбеђење од стране војске кога, то ће се тек касније утврдити, није ни било.

Генерал Поћорек је на сарајевској железничкој станици сачекао престолонаследника са почасном јединицом и шест аутомобила. У првом ауту били су агенти из обезбеђења, у другом градоначелник Фехим – ефендија Ћурчић, и др Едмунд Герд, шеф градске полиције,  у отвореним спортским колима са црно- жутом заставом и двоглавим орлом, сместио се престолоналседник са супругом , као и Поћорек на помоћном седишту. Поред возача Леополда Стојка сео је потпуковник Франц Харах.  Остала кола са пратњом кренула су за њима.

Након завршене смотре у једној од касарна кренули се Апеловом обалом, јер је престолонаследник желео да разгледа град који је био свечано украшен, а на улицама, на тротоарима налазили с се поданици.

Данило Илић, један од организатора атентата, је на потесу од банке до Градске већнице ( Беледије) поставио две тројке. У првој су били Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић, у другој – Цветко Поповић, Васо Чубриловић и Мухамед Мехмедбашић.

У пола једанаест колона аутомобила је стигла до места где се налазила прва тројка-на углу улица Обала и Ћумурлија. Недељко Чабриновић је упитао једног полицајца у којим колима је престолоанследник, а кад је добио одговор да се прстлонаследник вози у трећем аутомобилу, извукао је ручну бомбу, упаљачем ударио у металну бандеру и бацио је на престолонаследников аутомобил. Бомба је полетела у правцу надвојвоткиње Софије и Фердинанд је успео да је левом руком одбаци. Бомба је експлодирала испод задњег точка четвртих кола. Недељко је скочио преко зида високог шест метара али је убрзо ухапшен.

Иако је потпуквник Харах обавестио Франца Фердинанда да су четврта кола непокретна и да су потпуковници Ерих фон Мереци и гроф Александар Владек одведени у болницу а двадесеторо лица на тротоару рањено, престолонаследник је рекао:

„То је неки лудак, Наставимо покрет по програму!“

Испред Гардске већнице у два реда налазили су се муслимани у првом, а  хришћани у другом реду. Чим је престолонаследник стигао градоначелник је започео говор:

„ Ваше царско и краљевско Височанство, наша срца су пуна среће у овој прилици најмилостивије посете… „

„ Хер Бурге мајстер, какава корист од ваше говоранције? Ја долазим Сарајеву у пријатељску посету, а на мене бацају бомбе. То је  нечувено!“ прекинуо је излагање градоначелника.

Генерал Поћорек је изјавио да је престолонаследник безбедан и да може да оде у болницу и посети рањене официре.  Војвоткиња је одбила да оде у Конак већ је такође пошла са мужем у болницу, јер није желела да се раздваја од њега..

Иако је правац кретања кроз град био измењен возачима нико то није рекао. У 10, 45 сати , престолонаследник је ушао у кола. Потпуковник Харах био је на папучици кола. Колона аутомобила кренула је Апеловом обалом, на раскрсници са улицом Фрање Јосифа, прва кола са шефом обезбеђења и друга са шефом полиције и градоначелником скренула су десно. Поћорек је наредио возачу да стане и да настави Апеловом обалом. Кола су се зауставила наспрам винарске радње, баш испред места на коме се налазио Гаврило Принцип. Док је возач позивао прва и друга кола да се врате, из гомиле народа који је стајао на тротоару, искочио је Гаврило Принцип и испалио два хица. („ Лове а уловљени „  рекао би Настасијевић). Први метак је погодио престолонаследника, а други војвоткињу Софију. Харах није могао да учини ништа:он је био са леве стране аутомобила а Принцип са десне. Кад је видео како се крупно, набијено тело надвојводе превија Принцип је окренуо пиштољ на Поћорека. Убио би и њега да се Софија није бацила напред да, би у последњем изливу своје велике љубави, привукла Франца Фердинада; тако се нашла на путањи другог метка. Поћорек је наредио возачу да што већом брзином крене у Конак. И престолонаследник и војвоткиња били су у несвести, лекари су се трудили да зауставе крварења али су оба хица била смртоносна.

Гаврило је после испаљених хитаца скочио у Миљацку, прогутао је цијанкалиј али га је повратио. За њим су скочили полицајци и ухватили га. Све време док су га спроводили улицама Сарајева тукли су га.

Аустријски принц Монтеуново, иначе противник Франца Фердинанда, организовао је церемонију сахране која је била недостојна за једног престолонаследника. Средио је да воз који је превозио тела убијеног пара стигне касно ноћу, затим је наредио да надвојвода Карло, нови наследник не сачека воз, али је младић инсистирао да буде присутан. Композиција је на одредиште стигла испрскана крвљу јер је успут прегазила једног железничара. Принц Монтеуново је захтевао и да ковчег са телом Софије Хотек не буде изложен у царској капели за време службе, али се Франц Јозеф са тим није сложио. Монтеуново је ипак успео да Софијин ковчег буде постављен на нижем постољу како би се истакао њен нижи друштвени положај. На надвојводином ковчегу налазиле су се ознаке његовог положаја –а, на њеном беле рукавице и црна лепеза – ознаке дворске даме. Крст од белог цвећа од деце убијеног пара и венац од Стефани,удовице престолонаследника Рудлофа, било је једино цвеће на ковчезима.

Франц Јозеф је присутвовао служби али је капела одмах потом била затворена. Пут у тамној ноћи до замка Арстетен на Дунаву, где је Фердинанд  желео да буде сахрањен,  био је прожет језивим догађајима. Незапамћена олуја, хаос међу преплашеним коњима на скели која је превозила кочеге, уморни и уплашени људи који су чврсто држали ковчеге да не склизну у реку, све је то наговестило ужасе ширих размера које ће рат довести до незапамћеног покоља.

Гаврилов пуцањ на Видовдан 2014. убрзао је замајац империјалистичког похода на Србију и даље на Исток.

Гаврилове стопе које су биле урезане у асфалту уклоњене су деведесетих година двадесетог века, али нису уклоњене из историје.

 

НАДВОЈВОДА ФЕРДИНАНД – СВИРЕПИ ЛОВАЦ

 

У једном разговору Франц Фердинад је поверио „ да му је једна врачара прорекла да ће једног дана започети светски рат.“ Када му је пре пута у Босну речено да су се запалиле осовине салонских кола, изговорио је:„Лепо нам ово путовање почиње. Овде гори, а доле ће бомбе да лете на нас.“ А кад је настало и светла, уз пламичке свећа, рекао је барону Румерскрирху“ „ Још један злокобан знак… Није ли као  гробу?“

Франц Фердинад по мајци Анунцијати, потиче од сицилијанског краља Бомбе, најгорег међу Бурбонима, који је 1848. извршио покољ својих поданика. Пошто је истеран из Напуља повукао се у своју тврђаву где је попут средњевековних тиранина живео до краја педесетих година XIX века. Од таквих предака Франц Фердинанд је наследио туберкулозу, тврдоглавост, предрасуде, сумњичавост, мржњу према демократији и склоност ка агресивности, што је у комбинацији са хабсбуршком ускогрудошћу и недисциплином створило од њега особу која би се, да није краљевског рода, тешко могла надати дугом животу.

Желео је да Аусторугарску двојну монархију, замени тројном, у којој би земље немачке и чешке круне чиниле један део, Мађарска други, а словенски крајеви – Хрватска, Далмација и Босна и Херцеговина – трећи. Тим планом створио је мноштво непријaтеља као и због непирличне љубави према Софији Хотек.

Софија Хотек била је дворска дама чешке надвојвоткиње Изабеле. Надвојвоткиња Изабела и њен супруг надвојвода Фредерик, били су у даљем сродству са Фердинандом и надали су се да ће он изабрати неку од њихових кћери за жену, а не дворску даму, жену од 32 године, без порекла и без имовине. Том браку одлучно се успротивио и Франц Јозеф, јер према законима Хабзбурга жена тако ниског рода никако не може бити царица, а ако би се десило да се Фердинанд ипак ожени њоме њихов брак био би морганатски и Франц Фердинад, ако би и имао потомака, они никако не би могли да наследе царску круну.

Чињеницу да његова жена и деца не могу добијати краљевске почасти Франц је сматрао највећом личном увредом. Због свести да свој будући живот владара неће моћи да пренесе на своју децу, постао је фанатично зао и грабежљив, и понашао се непријатно и сурово.

Франц Фердинанд је био врхунски стрелац и уживао је у својој вештини да одузима живот. Прича се да је од његових манлихерки – двоцевки специјално прављених за њега – страдало небројено много дивљачи. Током једног лова на вепрове који је организовао цар Вилхелм, Франц Фердинанд је имао привилегију да пуца први, у једном ловишту од шездесет пуштених вепрова убио је педесет и девет, а једног је ранио у ногу. У неком чешком замку за само један дан убио је две хиљаде сто педесет комада разне ситне дивљачи.  Рачуна се да је сам убио више од пола милиона дивљих животиња.

Мало пре него што ће умрети, изразио је задовољство што је убио свог трихиљадитог јелена. Та способност за масовно усмрћивање помагала му је да изрази мржњу коју је осећао готово према свему и свима, изузев према својој жени и њихово двоје деце.

Његова кућау Бечу била је прекрасна палата окружена парком, позната под именом Белведере; подигао ју је принц Еуген Савојски. Та палата је постала нека врста опозиционог центра умереној политици Франца Јозефа, који је према свом братанцу Францу Фердинаду постао исувише попустљив. Престолонаследник је окупио око себе разне људе, и пријатеље, али и непријатеље. Чудно је да му нико од њих није саветовао да не присуствује војним маневрима на граници према Србију уочи Видовдана и да на сам Видовдан не иде у посету Сарајеву.

И поред велике групе непријатеља у монархији успео је да својим политичким плановима заинтересује немачког цара Вилхелма. Њих двјица су се сусрели у петанест дана пре Фердинадновог одласка Сарајево. Кајзер Вилхелм му је показао план за прекрајање мапе Европе, а изјава  немачког канцелара Билова о подршци његове земље Аустроугарској у случају да она крене у обрачун са Србијом.

Србија је сматрана као најопаснији балкански противник и истовремено руска предстража на Балкану. Све то је учинило да су балкански ратови 1912-1913, који су проширили границе Србије, ослобођењем од Турске, у ствари упалили фитиљ скорог Првог светског рата.

 

ГАВРИЛО – ПРИНЦ И АРХАНГЕЛ

 

Иво Андрић, такође један од чланова „ Младе Босне“ после Гавриловог хица, записао је „ Читаво наше друштво хрче недостојно, само су песници и атентатори будни.“

А Милош Црњански кога је атентат затекао у Бечу пише:

„ Вест да је у Сарајеву убијен аусторијски престолонаследник, стигла је до нас, тог сунчаног дана у Бечу – који је освануо без и једног облачка – после ручка. Противно ономе што се данас мисли, та вест није уизазвала никакву констернацију, ни међу нама, ни Бечлијама, и музика је у Бечу до вечери свирала. Тек се доцкан неко сетио да је ућутка.(…) Син једног сиромаха, пролетера, земљорадника, Херцеговца, још непунолетан, био га је скинуо са неба, револверским пуцњем.

Атентатор је имао чудно име. Састављено од имена принца и архангела.“

Истражујући порекло Гаврила Принципа отркивено је да његови преци потичу из племена Јовићевић и почетком XVIII века су из Грахова, са тромеђе Босне и Херцеговине Лике и Далмације, населили  у село Обљај близу Босанског Грахова.

Презиме Принцип су добили на необичан начин. Неки Тодор, предак, наочит и снажан човек, веома крупан, облачио се у веома богато украшену ношњу и често је долазио у далматинске крајеве који су тада припадали млетачкој републици. Млечани су га сматрали за поглавара племена и дали му име Принцип (латински, principal.) Касније су Тодорови потомци усвојили презиме Принцип.

Када је Аустрија заузела Босну  из које су устаници истерали Турке, потрудила се да турски земљишни систем остане на снази, па су босански сељаци наставили да гладују.

Гавирлов деда Јово је за време устанка против Турака у Црни Потоцима 1876. прикључио са двојицом синова, устаницима. Тада је изгорела и њихова кућа у Обљају. Касније је Перо, Гавриолов отац обновио ту стару кућу и оженио се седаманестогидишњо Маријом Мићић из Малог Обљаја.

Пепо и Нана( како су из милоште називани Петар и Марија, Гаврилови родитељи) изродили с деветоро деце, али су живи остали само синови: Јово, Гаврило и Никола. Јово је постао трговац а Никола лекар.

Гаврило је рођен 25. јула 1894. године. Од раног детињства показивао је знаке одлучности и жилавости. Ничег и никог се није бојао. Основну школу учио је у Грахову са одличним успехом. После завршене основне школе отац га води у Сарајево са намером да га упише у кадетску школу за уастирјске официре, која је била бесплатна. Ђаци кадетске школе носили су црвене фесове са кићанкама и униформе и народ их уопште није волео. Перо, по савету пријатеља, уписује Гаврила у трговачку школу. Гаврило је био један од најбољих ђака. Упознаје град, дружи се са ученицима гимназије, почиње страсно да чита. Због већих могућности за наставак школовања прелази у тузланску гимназију. Тамо је усамљен и одвојен од старог друштва и почиње да бежи са часова. Пре него што ће га због неоправданих изостанака искључити успева да се упише у сарајевску гимназију. Један од другова у сарајевској гмназији био му је и Трифко Грабеж. Са друговима одлази у кафане, игра билијар, иде на излете, а недељом у цркву. У цркви ће видети једну ученицу и заљубиће се у њу. Почиње да пише и песме

На часовима историје, а затим и читајући дела руске литеартурте, слободоумне часописе и новине ( „ Хрватски ђак“ и бечку „ Зору“, револуционарни „ Вал“ ), пример саможртвовања Богдана Жерајића определило је Гаврила и његове другове за политички рад.

Гаврило се брзо уморио од школског програма који су направили Аустријанци. Почео је да се интересује за филозофску литературу и политичка дела. Новца није имао тако да се врло слабо хранио. Одлучио је да оде у Србију и тамо заврши средњу школу. Маја 1912. тек што је навршио седамнаесту годину кренуо је у Србију. Брат му је дао нешто пара, а и он је сам имао уштеђевину од часова које је давао млађим ђацима. У Београду је учио добро и био срећан, све до избијања балканског рата. Одмах се пријавио као добровољац и послали су га у центар за обуку у Јужној Србији. Међутим његово слабачко и нејако тело није могло да издржи напорне војничке вежбе па је отпуштен из војске.

Док је одлазио из регрутног центра зачуо је да је неко изговорио „ Шкарт“ што га је веома погодило и узнемирило.

Познаство са младим штампаром вршњаком Недељком Чабриновићем, који је због пропагирања анархизма протеран из Босне на пет година, усмерило је његове мисли у другом правцу. Њихов друг био је и млади учитељ Данило Илић, који је био болничар у балканским ратовима, а њихов познаник био је и младић Пушара који је једног дана из новина изрезао текст у коме се најављује долазак Франца Фердинада у Сарајево. Занесени идејом ослобођења од мрског завојевача одлучују да оду  Сарајево и убију Франца Фердинанда.

Ову ослободилачку идеју делио је сав млади нараштај поробљене земље, о томе се свуда и на сваком кораку причало. И сигурно је, кад је знао читав народ,  да су то знали и аустроугарски шпијуни којих је била пуна Босна и Херцеговина.

Постављало се питање како да ова дружина набави оружје и у томе им је помогао неки Милан Цигановић. Он их је упознао и са официром Танкосићем, припадником  организације „Црна рука“  који је био умешан у убиство краља Александра и краљице Драге. Танкосић им је показао како да рукују оружјем. Одвео их је у неку шуму и ту се показало да младићи веома лоше пуцају, једино је Гаврило био нешто бољи. Танкосић им је и рекао да се после атентата морају убити и дао им је отров циајнкалиј. Сумња се да то  није био прави отров већ вода.

Пре него што ће пуцати у надвојводу Фердинанда Принцип је отишао на Жерајићев грб на Кошеву, на дрвеној крстачи урезао је Богдан Жерајић и гроб украсио цвећем.

На саслушању после атентата које је водио Лео Пфефер, судија сарајевског Окружног суда, родом из Карловца, испричао је како је изгледао Гавирло принцип кад су га довели у судницу. Он каже да је видео полицајце како воде крвавог младића ниског раста. „Услед злостављања био је овај младић као сатрвен, и нападно тешко изговарао речи. Мислио сам да тешко говори због задобијених рана; али се касније установило да је томе био други узрок. Младић је био малог раста, слабуњав, издужен, жутобледог лица, па је тешко било и замислити како се он, тако ситан, тих и скроман, могао одлучити на овакав атентат. А тек његове очи! Те светлоплаве, сјајне очи нису нипошто биле дивље, злочиначке очи, већ очи живе и продорне, иначе мирне, и из њих је провиривала урођена интелигенција, као и нека сређеност и крајња енергија.“

Гаврило је рекао да га нико није наговорио на атентат, нити је са ким другим био у договору, нити је коме причао да ће учинити то што је учинио. Изразио је жаљење што је убио војвоткињу од Хоенберга, јер му то није била намера.

На питање судије „ Да ли су атентати који су се у току последњих година догађали у Хрватској и Босни такође били плод тих националиситчких идеја?“ – гавирло је одговрио.“ Без сумње, јер атентати Јукића и Жерајића бли су протест против Угарске и Аустрије, а  исто тако и остали атенати. Моја је мисао била да свак ко има душу и саосјећа са напаћеним народом мора да протествује и изврши било шта, јер освета је слатка и крвава.“

Чешки песник Петар Безруч( право име Владимир Вашек) песму „Жудња“ посветио је Принципу:

„ Аустријског беса осветниче,

Хероју српски, дични мучениче,

Принципе, друже, мишица нек збори,

Принципе, добро гађај и обори.“

 

УЛТИМАТУМ СРПСКОЈ ВЛАДИ

 

Пре него што је званично објавила рат Србији Аусторугарска је узапочела праву хајку на Србе:скрнављене су цркве, затваране школе, забрањено је слободно кретање, Срби су узмани и као таоци, осигуравали су транспорт војске и ратног материјала.

Окривиши Србију за атентат Аустроугарска је одлучна у жељи да коначно потчини Србију.

Аусторугарски посланик у Србији напустио је Београд 12. јула а већ 15. јула, само три дана касније, Аусторугарска је објавила ултиматум српској влади:

„Из исказа и признања виновника атентата од 28. јуна види се да је злочин сарајевски скован у Београду; да су оружје и експлозиве, којима су убице биле снабдевене, њима дали српски официри и чиновници, чланови „ Народне одбране“, и, најзад, да је и само пребацивање злочинаца у Босну и њихово оружје било припремљено и изведено од стране шефова српске пограничне службе. Поменути резултати истраге не допуштају Царској и краљевској влади да и даље задржи улогу мирног и стрпљивог посматрача, коју је годинама имала према агитацијама чији су центри били у Београду и које су се одатле шириле на територију Монархије; ови јој резултати, напротив стављају у дужност да учини крај тим ровењима , која су стална опасност за мир Монархије. Да би постигла овај циљ, царска и краљевска влада је приморана да затражи од српске владе званичну изјаву да осуђује пропаганду управљену против Аустро-Угарске монархије, тј скуп тенденција којима је крајњи циљ да се одвоје од Монархије територије  које чине њен саставни део, и да се обавезује да угуши свим средствима ову злочиначку и терористичку пропаганду. (Предато у Београду 10/23. јула 1914)

Едвард Греј, енглески министар спољних послова рекао је да је „ Аустро- Угарски ултиматум Србији 1914. године најстрашнији документ који је икада начинила дипломатија.“

Српска влада одговара на ноту Аустрoугарске 12/25.јула 1914.

„Србија је дала толико пута доказа о својој мирољубивој и умереној политци за време балканске крзие да је неколико пута сачувала светски мир жртвујући своје захтеве само у интресу тога мира. На владу Краљевине Србије не може падати одговорност за појаве приватног карактера као што су писање штампе и мирни рад патриотских друштава, које су готово у свим земљама обичне и које се, као што је познато, измичу по правилу испод службене контроле.То утолико мање што је краљевска влада при решавању читавог низа питања између обеју држава показала велику предусретљивост и на та начн успела да реши цео низ питања у корист напретка суседних земаља. Зато је краљевска влада била болно изненађена тврђењима да су и лица из Краљевине Србије учествовала у спреми атентата извршеног у Сарајеву. Она је очекивала позив за садејство у истраживању свега што се на речени злочин односи, и била је готова посведочити своју исправност у том погледу својим поступцима према свим лицима за које би јој се поднели извештаји.“

Одговор српске владе оцењен је у Бечу као непристајање на само једну тачку у ултиматуму, а то је да се не може дозволити да аустроугарска полиција врши истрагу на територији Србије.

Аусторугарска је зато 28. јула 1914.године огласила Србији рат и започела бомбардовање Београда.

Нападом Аустроугарске на Србију започео је Први светски рат.

Регент Александар Карађорђевић из Крагујевца, 22. јула /4. августа 1914.  шаље допис српској војсци: „ Јунаци! На свету нема светлије дужности него што је одбрана своје државе, одбрана свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама, јер је на тим заставама провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич: У бој за слободу и независност српског народа! Живела Србија! Живела Моја дична војска!“

    И Краљ Никола се 25. јула/ 5. августа 1914. обраћа у Прокламацији Црногорцима:

„ Још не доспијесте да крв сперете с ваших храбрих мишица, а ваш стари краљ приморан је да вас и по трећи пут, за непуне двије године, позива на оружје,  да вас по трећи пут поведе у рат, свети рат за слободу Српства и Југословенства. Судбоносни час је куцнуо! Црножути барјак, који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се  да тај народ сад потпуно уништи, да његове слободне представнике, Србију и Црну Гору, прегази… Ко је јунак на оружје! Ко је јунак и слиједи корацима два стара српска краља да гинемо и крв пролијевамо за јединство и слободу златну. На нашој страни су Бог и првда, ми смо хтели мир, а наметнут нам је рат. Примите га као и увијек српски и јуначки, а блaгослов вашега старога краља пратиће вас у свим вашим подвизима!“

У Документима о борбама које је водила српска војска, истичу се  непоколобљивост и храброст српског војника и не одступање са положаја и по цену живота.

 

СУДИЈЕ СУ БИЛЕ ОБУЧЕНЕ У ЦРНО ОДЕЛО

(ПРЕСУДЕ И ПОГУБЉЕЊА)

 

Судски претрес је отпочео 12. октобра и трајао до 23. октобра 1914.године. Председник суда био је Луиђи фон Курналди, а судије Богдан наумовић и мајор Хофман. Саслушање и истрагу над атентаторима  водио је судија сарајевског Окружног суда Лео Пфефер. Ухапшени, међу којима и многи недужни, били су затворени у тзв. Филиповићевом лагеру и оковани у гвожђе.

Поглавар Босне и  Херцеговине генерал Оскар Поћорек предложио је др Леону фон Билинском, аусторугарском министру финансија, да атентаторима суди војни суд и да православци не буду судије у судском већу. Др Билински је тај предлог одбио, јер у време извршења дела војни суд није постојао, а одбио је и поћореков захтев да православци буду изузети из судског већа.

Државни тужилац је 22 лица оптужио да су хтела: „да на силу измене државни опсег подручја земаља Аустро-Угарске монархије и да Босну и Херцеговину отргну од Монархије и припоје је Краљевини Србији…и за тајно уморство из засједе“ а три лица као саучеснике у том делу. Саслушано је и 80 сведока.

Оптужени су упорно бранили права свога народа и осталих народа на самосталности слободу, бранећи истовремено и принципе за које су  учинили то што су учинили.

У заоставштини Надвојводе Франца Фердинанда налази се немачки превод саслушања Гаврила Принципа: „

„ Покрећем против тебе истрагу због злочина уморства извршеног на та начин што си у намери да убијеш престолонаследника Фрању Фердинада и његову супругу војвоткињу од Хоенберга, мучки пуцао на њих из браунинг пиштоља из непосредне близине и погодио обоје, услед чега је после кратког времена наступила смрт.“

На то је Принцип одговорио: „ Узимам то на знање и не жалим се али ми је жао што сам убио војвоткињу од Хоенберга, јер ми није била намера да њу убијем.“

Недељко Чабриновић је о својим мотивима рекао:„Ја сам специјално нишанио у надвојводу да га убијем, јер је он, колико ми је познато из часописа, непријатељ Словена уоште, а особито Срба.“

Ухапшене је у полицији мучио Виктор Ивасјук. Грабеж је тврдио да га је потапао у воду и вршио многе друге тортуре. Полицисјки чиновници су приликом ноћних испитивања Принципу и Чабриновићу палили ране лаписом. И поред терора и мучења Трифко Грабеж ништа није хтео да призна

Данило Илић је био уверен да ће га обесити и није се плашио смрти. Иако би волео да је умро у борби коначни резултат је био исти: престаје живот а смрт долази с аустријске стране.

Црна одела која су обукли судије значило је да ће бити прочитане смртне казне.

Атентатори , оковани тешким ланцима, пресуду су саслушали достојанствено без речи.

Пресуда малолетницима гласила је .

Гаврило Принцип је осуђен на 20 година тешке тамнице пооштрене једним даном поста месечно, и сваког 28. јуна сваке године тврдим лежајем и самотним затворому мрачној соби,

Недељко Чабриновић је осуђен на исту казну, на двадесет година, али без поста, Трифко Грабеж на двадесет година тешке тамнице и пост сваког трећег месеца.

Васо Чубриловић је био осуђен на 16 година и постом сваких шест месеци, Цветко Поповић је осуђен на 13 година, Лазар Ђукић на 10 година тамнице.

Пресуде пунолетнима: На смрт вешањем осуђени су: Данило Илић, Вељко Чубриловић, Неђо Керовић, Мишко Јовановић и Јаков Миловић. Смртна казна над њима морала је да се изврши овим редом: Јаков Миловић, Неђо Керовић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић и, последњи Данило Илић.

На временске казне осуђени су:Митар Керовић на тешку доживотну тамницу, Иво Крањчевић на 10 година тешке тамнице, Цвијан Стјепановић на 7 година тешке тамнице, а Бранко Загорац и Марко Перин на по 2 године тешке тамнице.

Осуђене је исповедио свештеник Милан Мартинковић. Погубљење је извршио државни џелат Алојз Зајфрид, Аустријанац, у кругу војног затвора 3. фебруара 1915.године.

Џелат Алојз Зајфрид, овако је описао последње тренутке Илића, Чубриловића и Јовановића:

„Са осуђеницима којима су скинули ланце још у ћелији дошао је свештеник који је читао последњу молитву. Они су било врло сабрани и мирни. Кад је поново прочитана пресуду, коју су мирно саслушали, дошао је на ред један између њих који је био онизак. Био је то вељко Чбриловић. Кад је стао под стуб, почео је да скида крагну и кравату. Ја сам хтео да му помогнем, јер је тешко откопчавао, а он ми је мирно додао:“ Није потребно, сам ћу! Други је био мршав Мишко Јовановић). И он је би миран. Трећи( Данило Илић) који је као најкривљи био последњи, био је такође врло миран и сабран.“

Пре него што ће и бити намакнута омча сва тројица су клицала слободи свога  народа и узвикивали „ Доле Аусторугарска!“

Председник Окружног суда у Сарајеву издао је дозволу члановима породица обешених да узму тела и сахране их по аустроугарским законима. Предаји тела успротивио се полицајајц Ивасјук плашећи се да њихови гробови не постану ходочасничко место борцима за слободу па је Земаљска влада наредила да се тела обешених сахране тајно.

После Првог светског рата гробове тајно сахрањених родољуба открио је Мане Крнић, учитељ цртања. Тражећи пејзаже за сликање у околини Сарајева, он је дошао у село Нахорево и од сељака сазнао да је један малдић у ноћи између 3, и 4. фебруара заноћио у сеоском млину и видео полицајце када су сахрањивали обешене.

Њихови посмртни остаци су потом ископани и пренети у заједничку гробницу младобосанаца на Кошеву у Сарајеву. Капела Видовданских хероја, у којој с сахрањени посмртни остаци „ видовданских јунака“, урађена је по пројекту Алексадра Дерока. На плочи су њихова мена и Његошеви стихови

“ Благо томе ко довјек живи, имао се рашта и родити.“

Капела Видовданских хероја оштећена је 1996. године.

 

МУКЕ КОЛИКО ЈЕ НА НЕБУ ЗВЈЕЗДА

 

Погроми над српским становништвом вршени су по целој Босни и Херцеговини. Поћорек је организовао помоћне милицијске одреде, тзв. „ шуцкоре“ који су били састављени од градског и сеоског олоша(без Срба) и који су имали неограичена овлашћења у тортури над српским становништвом. До краја јула 1914.године било је похапшено преко 5 хиљада Срба, обешено око 150 најистакнутијих српских грађана. У Петроварадину, Араду и Нежидеру отворени су концентрациони логори за Србе. У Требињу су вешали српске свештенике, жене па чак и децу.

У Терезинграду затвореници су страшно патили и због мучења, хладноће и оскудице у храни. Посебно су стражари били неумољиви према полиитчким затвореницима из Сарајева. Када би осталим затвреницима скидали ланце они су морали да буду оковани.

Иво Крањчевић, који је био осуђен на 10 година тешке тамнице описао је како су му је непрекидно ношење ланаца изазвало тешку реуму:„Прве зиме остављао сам ланац од негава да ноћу виси ван кревета. Ланац је извлачио топлоту из тијела и ујутро сам се будио сав промрзао, тако да сам једва успијевао да станем на ноге. Тада сам покушао да и ланац увучем под покривач и да га пред спаавње загријем рукама. Тада је све оно гвожђе ноћу било топло, није ме хладило и нисам ноћу устајао промрзнут.Тога сам се, нажалост, касно сјетио.“

Дан прије него што ће чути коначну пресуду Трифко Грабеж пише мајци

Драга мама,

Имам времена само квадрат сата за ово писмо јер таква је наредба, те не знам управо с које стране да почнем после свих оних страшних утисака који на мене нису учинили никаква промена, али који су за све вас били неочекивани. Помирите се потпуно с тим јер другчије не може бити, а уздисати и плакати не би било лепо кад данас хиљадама гину на бојиштима. Тата је како чујем  у затвору, и једино што могу да жалим, то је да и ви због мене трпите. Иначе сам добро, па нисам баш тако ни нерасположен како би се могло од човека у оваквом положају очекивати. Често погледам чежњиво на Сарајево јер нам се сутра изриче осуда, те ћу ваљда бити осуђен на 20 година, а онда ће нас Бог зна у коју тврђаву бацити. Иначе немам  више ништа, односно изашао је одређени рок за писање те морам да довршим.

Поздравља и све вас љуби, Тебе, Милену, Олгу и све остале.

Следећег дана одмах после изрицања пресуде 28. октобра 1914.Трифко Грабеж пише оцу:

„ Драги тата!

У најкраћим цртама описујем ти што се са мном збило од кад су ме с Пали отјерали. Претрпио сам толико мука(не само ја него и сви моји другови) колико је звијезда на небу од истока до запада, како вели Овидије у свом епосу. Ону вече кад ме с Драгом свезана дотјерали предадоше нас у полицијски затвор. Ту смо се растали и мене су до пола ноћи испистивали владин повјереник Герде и барун  Колас. Испистивали су ме унакрштавајући разна питања, како би лакше што од мене дознали. Али пошто не хтедјох ништа признати предадоше ме у зелену собу маџарским шпиунима. Мучења су била ужасна. Стезали су нам грудни кош са неком машином од које смо страшне болове трпјели. Чучање на бурету било је још горе, буре је било напуњено цементом, а на рубу бурета морали би клечати, али како је било немогуће равнотежу одржати падали би, прашина би нас гушила и тукли би нас све дотле док се не би онесвијестили. Под дојмом тих мука пренео бих се у неки сан, и кад би ме ударцем пробудили спремни још увек на нова мучења, ја једног од ових ошамарих, али су се тек онда разјарили и наставили су још страшнија мучења, волио бих да су ме убили. Све то им не бијаше доста него су и псе нагонили на нас, али је највећи гњев показао један Муслиман, ваљда за увријеђеним поносом за Фердинандом и Софијом, који ме толико мучио, да не могу ни описати, можда би се више задовољио да ме је убио. Говорио је да сам бунио наше Паљане на устанак и наговарао је свију да ме и даље муче. Весели ме што сам ја једну собу сачувао колико је била уплетена у атентат, зато те молим уништи ово писмо, да се не би истрага поново повела. На мјесту гдје сам ја био одређен, нијесам могао извршити атентат, јер би настрадало много нашег свијета, који је био у близини Фердинандовој. Али главно је да је ствар извршена и да је нестало оног, који би српском народу доста зла нанио. Чуо си ваљда, да сам осуђен на 20 година, али то није ништа, јер смо се нас троица иначе ријешили дати животе за добро Босне и Србије. Једино што жалим, што ћете Ви и дајџа Гавро због мене претрпјети. Жалити ме и плакати не би било лепо кад данас хиљадама и хиљадама Шумадинаца гине по бојиштима.

Слобода ће вас стати великих жртава наших храбрих Шумадинаца, али ћете тек онда и живети. Не чуди се што и написах с брда с дола, је испрекидано да ме стража не опази. Много свију поздравља Трифко. („ Славу слави вјвода Глигоре у тамници Петра Мркоњића. Сими Умчевићу“)

Данило Илић писоа је мајци неколико дана пре читања смртне пресуде:

Драга мати,

Иди на Окружни суд и ишти своје новце и питај да ли се можеш самном састати одмах иза осуде. Она ће нам се читати у четвртак изјутра. Омдах ми пошаљи зимски капут и чарапе. То можеш послати преко Окружног суда. Ја чу можда бити осуђен на смрт. Ја сам здраво. Осуда ће се читати 28.(X) у сриједу прије подне, а не у четвртак. Поздрав Данило.

П. с. Ако не можеш доћи, а ти пиши, јеси ли здраво и јели ти кућа читава и јесу ли ти вратили новце.

Данилова мајка је одмах после пресуде упутила цару Фрањи Јосифу молбу за помиловање, али повољног одговора није било. Уочи погубљења Данило шаље мајци још једно писмо, које су приликом претреса однели полицајци.

Аустријски писац експресионист Франц Верфел, видео је Недељка Чабриновића док је био на дужности у Терезину крајем 1915. године:„Видим нека бела, неизрециво стањена прилика придржава се за гвоздени кревет руком која светлуца фосфорним сјајем. Чини се да је сва одевена у аветињски бело платно које је обавија. Не, много пре би се рекло да ту подрхтава неки слаб зрачак, да полако а видљиво тече ваздух. При чудноватом, вештачком, жутом осветљењу просторије види се како трепери нека утвара која хоће да се расплине. Двадесет му је година.“

Недељко Чабриновић је умро 27. јануара 1916. не могавши да издржи затворске муке у Терензијаштасеу.

Вељко Чубриловић и Мишко Јовановић, обојица ожењени, сваки са по једном ћерком, написали су писма готово исте садржине.

Јовановић је, између осталог, писао:

„Љубице, име и срећо моја. Кад ово писмо примиш, бићу тијелом мртав, а духом ево ме к вама да вас обоје грлим и љубим…Увјерен сам у Твоју љубав, способност, а удеси и живи према прилици како Ти најбоље буде било јер ми је то једина жеља да Ти је добро… Све српске Соколе у моје име поздрави,  кликни им последње: Здраво!“

 

ТАМНИЧКО МУЧИЛИШТЕ У ТЕРЕЗИНГРАДУ

 

Малолетни атентатори- Принцип, Чабриновић и Грабеж затворени су у терезинску тамницу у зиму 1914.године. Марта 1915. у њу су доведени и други учесници у атентату-Крањчевић, Ђукић и Стјепановић, али су убрзо враћени у зенички затвор.

Терезинград (Терезинштад) била је најзлогласнија мучионица у Чешкој.

Ту је у XVIII веку била изграђена тврђава, која је касније служила као војни затвор. За време другог светског рата немачки фашисти су од тврђаве направили концентрациони логор, а од осталог дела вароши сачинили гето за Јевреје („Рајски пут“ како си цинично назвали логор) из окупиране Европе.

Гаврило је био затворен у малој ћелији број један, са малим с високим прозорчетом, кроз које је пролазило мало светлости.

Био је окован у ланце тешке више од 10 килограма, хранили су га тек сваки пети дан, тамница је била хладна, мемљива,  влажна, препуна пацова и мишева, . Стражари су га мучили свакодненвно, тукли су га везаног, цело тело му је било у крвавим подливима величине тањира. Мучитељи су га поред даноноћног пребијања, често стављали у велико дрвено буре у које су били изнутра закуцани  ексери. То буре су котрљали, а ексери су се забадали у његово ослабело премучено тело, у сваки делић коже. Измасакриран, са тешким живим ранама и туберкулозом, спавао је на голом кревету, без душека, само на даскама

Гаврилу су највише недостајале књиге, окован и привезан за алку једном руком, могао је само да пиљи у танак светлосни зрак и да размишља. Он који је читао Валтера Скота, Игоа, Диму, и писао песме желећи да их покаже Иви Андрићу, посебно је волео Ничеа и његове стихове: „ Ја знам одакле сам/ Незасит као пламен/Жарим и изгоревам самог себе/Све што год обухватим засветли/Све што иза себе оставим угљенисано је/Пламен сам био и остао..“

Лечио га је примаријус др Јан Левит, Јеврејин, који му је и оперисао болесну руку. ( Јана Левита ће за време немачке окупације Чехословачке убити у логору у Освјенћиму).

У време када је у терезинској ћелији био смештен Гаврило као лекарски помоћник је ту био и др Ото Ергет на стручној пракси. Више од шест месеци он је био у контакту са Гаврилом, лечио га је од туберкулозе и чинио много да му олакша тешко тамновање.

„ Једно поподне, у јесен 1916. године, Принципа су довели из мале тврђаве у амбуланту. Имао је туберкулозу костију која му је нарочито напала лакат леве руке, а и лимфне жлезде. Принцип је добио туберкулозу услед глади, хладноће у самици и систематског батинања. Гаврила Принципа су довели под јаком стражом. Били су то аустроугарски војници са пушкама и бајонетима. Млади родољуб је био окован. На обе ноге и руке ставили су му тешке букагије повезане међусобно ланцима који су стравично звецкали. Окованог Принципа положили су на операциони сто. Ја сам му ставио руку на руку, као тобоже ослањајући се на сто. „ То је био мој први сусрет са Гаврилом“ – сећа се др Ото Егер.

Примаријус др Јан Левит није уопште хтео да приступи  хируршкој интервенцији окованог пацијента. Тражио је да се Гаврилу Принципу скину окови.

Уследила су консултовања и интервенције. Војни командант болнице у Терезину звао је телефоном команданта оближњег гарнизона у месту Литомјежице, а овај је директно телефонирао у Беч. После отприлике два часа дошло је до одобрења да му се скину окови. Затворски бравар је донео длето и чекић и одсекао све четири букагије. Гвожђе и ланци пали су на под. И опет ме је Гаврило погледао захвално, вероватно зато што ме је чуо да говорим чешки.

Од тог јесењег поподнева 1916. Гаврилу Принципу више нису стављали окове и нису га вратили у самицу у малој ћелији. Тамновао је у болничкој ћелији која је имала велики прозор са решеткама. Туберкулоза се све више развијала и морила га. Сваког трећег дана водили су га на превијање, увек уз велико обезбеђење, са  двојицом стражара који су увек имали пушке с бајонетима. Стражари су га увек гледали с мржњом и мучки. Никада му нису скинули робијашко одело. Кад му је један од стражара рекао за аустроугарске успехе у борбама против Србије, Гаврило је одговорио:“ Србија може бити под инвазијом, али никада побијеђена; из Србије ће једног дана настати Југославија мајка свих Јужних Словена.“

Гаврило је др Ота питао и за своје другове, највише за Недељка Чабриновића. Рекао сам му да су многи његови другови повешани, а Чабриновић и Грабеж умрли у завору.Сазнавши за смрт пријатеља и у тешким условима Гаврило је покушао да се обеси уз помоћ пешкира. Војни лекар, психијатар из Беча, др Мартин Папенхајн, разговарао је са њим и почео да води белешке о тим разговорима. Гаврило је доктору Папенхајму са резервом причао о свом детињству, младости, о љубави према једној девојци, о неимању наде(„ Било би глупо имати наде!“) По грудима и рукама имао је ране које су се стално отварале…Размишаљао је о људској души, шта је битно у људском животу, да ли инстикт, воља или дух, шта покреће човека…  Никад није ни пожелео нити затражио да му се опрости.

Доктор Марш каже да је Гаврило био живи леш. Тело му је било разорено до костију и имао је неколико туберкулозних чирева великих као шака. Туберкулоза му се са плућа проширила на кости, зглобове, кожу и појела зглоб леве руке тако да су се доњи и горњи дио његове руке морали везати сребрном жицом. Рука му је на крају била ампутирана, али му то није превише олакшало муке и болове задњих месеци живота.

Према извештајима, Гаврило је умро од туберкулозе костију у 6,30, 28. априла 1918.године, три месеца пре двадесет и четвртог рођендана.

Затворске власти су наредиле да петорица затвореника однесу његово тело до оближњег католичког гробља и тајно га закопају. Чуваре је предводио млади чешки официр Франтишек Лебл који је тајно направио скицу места где је гроб. Цртеж је послао свом оцу, у случају да га врате на фронт и да погине. Преживео је рат и на Гавриловом гробу ставио чешку заставу.

Гаврило Принцип, дечак дуга лица, коврџаве косе, висока набрана чела, истурне браде, уских јагодица и искривљеног носа, енергичан, циничан, амбициозан, у тешким оковима, одсечене леве руке, мучен и премучен;

Гаврило анђео и анархиста, ноктима преостале руке оставио је на тамничком зиду или затворској порцији властито заветно слободарско„ вјерују“:

Тромо се време вуче

И ничег новог нема,

Данас све као јуче,

Сутра се исто спрема.

Ал` право је рекао пре

Жерајић соко сиви.

Ко хоће да живи нек мре,

Ко хоће да мре нек живи.

И место да смо у рату

Где бојне трубе јече,

Ево нас у казамату

На нама ланци звече

Сваки дан исти живот

Погажен, згњечен, стрт

ја нијесам идиот

Па то је за мене смрт.

(*Напомена:За писање овог текста користила сам многе изворе)

Прилог:

 

ЛОБАЊА МАСТИОНИЦА

Младобосанцима: Гаврилу и Богдану Жерајићу

        од чије је лобање џелат издељао мастионицу

 

дрхтав лелуј испод жиле у пределу месечине

у белини самог гроба из чеоне кости – зглоба

расте плаво крилце свица – у поготку првог хица

 

у запису да не труне пролистао век побуне

лазар богдан и гаврило – претворени у мастило

а џелата стравна рука – исписује слог јаука

 

Милица Краљ

 

Тагови:

2 коментара

  1. Дуња каже:

    Добро је бити Србин на Видовдан, још боље кад нас овако подсете на то….

  2. Draga каже:

    I’ma Li Naroda dostojnijeg postovanja..
    Osudjenog samo,. . zbog svog postovanja.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.