МИЛИЦА КРАЉ: Кочићев ридај… (у ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме и умријех)

ИСКРА на Фејсбуку

Петар Кочић

Наглашени лиризам и лирска драматика у књижевности прве деценије XX века која доноси модерна поетичка искуства, своју симбозу налазе у приповедној прози Петра Кочића.

Његове приповетке приказују уништену сеоску идилу: живот сељака је тежак, али из позадине зрачи чистота и снага једноставног човека који живи у блиском односу са природом ( макар често суровом) . катарза се постиже –  као у народним приповеткама – победом правде. мада не и увек срећним крајем. У односу на Глишићев, Лазаревићев и Веселиновићев лиризам, Кочић као плебејски политички писац наглашава виталност борбеног сељака.

        У Молитви, 1907. подиже вапијући глас потекао из дубоке народне несреће, као човек који је цели свој живот и своју приповедачко – поетску духовност посветио служби свом народу:   

       „ О, Боже мој велики и силни и неостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним  удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе,  крупне и замашне к`о брда хималајска(…), обдари ме, Господе мој, тим даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати.“

Теме о којима је писао и живот којим је цело његово биће живело биле су  нераскидиво повезане са појмовима слободе, отаџбине и језика.

     „ За првих година свог гимназиског образовања у Сарајеву, нарочито у четвртом разреду, био сaм често изазиван од извесних професора, који су безобзирно вређали  оно што је мени најсветије, јест и биће док сам жив. Та моја светиња јесте: на првом мјесту ослобођење моје домовине и уједињење раскомаданог Српства. Ја сам против тих испада енергично устајао и зато сам био избачен из гимназије.“

Прозни и драмски писац, критичар и народни трибун – ПЕТАР КОЧИЋ, изворни мајстор приповедања, рођен је 29. јуна у Стричићима код Бања Луке.  Као двогодишњи дечак остаје без мајке  тако да следећих осам година живи у кући деде и бабе до почетка школовања у манастиру Гомионици, у којој му је живео и отац као калуђер. Основну школу је учио и у Бања Луци и  Сарајеву, а када је искључен из школе отишао је у Београд у Прву гимназију где је и матурирао. Филозофију је студирао у Бечу.

У Бања Луци је основао лист Отаџбину , али је већ први број забрањен због Кочићевог текста Тежак. Ређају се судске забране једна за другом, а затим и суђења. Маја 1907. судило му се због летка којим су позивани грађани Бања Луке да не истакну заставе и не учествују у дочеку поглавара Босне и Херцеговине, генерала Алборија:

„Не учествујте у свечаном дочеку, јер под данашњим управништвом проливена је многа крв, а кривци нису кажњени. (… ) Живела Слобода и самосталност Отаџбине наше.!“

         Кад су га на суду испитивали шта подразумева под слободом и самосталношћу, револтирано је рекао:

„Ја вас просто не разумијем шта хоћете? Много ја нешто разумијем под слободом и самосталошћу и требало би ми много времена док би вам то објаснио. То је моја најмилија изрека. Ја ћу тај узвик:

„Живела слобода и самосталност Отаџбине наше!“ овако и на сваком мјесту  и на вешалима поновити, али га овдје нећу разјашњавати.“

Осуђен је на два месеца тешке тамнице, али је Врховни суд ову казну преиначио на две недеље затвора или на на новчану казну.

     Због текста Тежак и због штампарских кривица које су му приписане као главном уреднику Отаџбине осуђен је на шест месеци тешке тамнице. Потом је поново изведен на суд због посмртног говора на сахрани свог пријатеља Јове Поповића. Осуђен је на осам месеци тешке тамнице. Отаџбина је забрањена, а он осуђен на робију у оковима. Касније поново покреће  Отаџбину а затим и  Развитак, који има кратак век трајања због цензуре. Биран је за народног посланика у Босанском сабору, где наставља борбу претећи устанком и ратом. Чланке у националном духу објављује у Босанској вили и Бранковом  колу. Прву приповетку Туба објавио је у београдској Новој искри.

   О њему су се и песме певале , јер су његови земљаци знали да цене његово залагање у Босанском сабору за решење аграрног питања и њиховог тежачког кметовског положаја.     

  После завршетка студија славистике у Бечу ( у јуну 1904) враћа се у завичај где ће се у с јесени те године оженити  Милком Вукомановић.  Као наставник радио је у Скопљу, али је због политичке неподобности враћен у Босну. У бунтовној Крајини, на своме широем завичајно тл, налази најпогоднији терен за своју политичку, патриотску и слободарску борбу, која траје више од десет година и у којој је сагорео.

     Објављена дела:С планине и испд планинеI -II ( 1902, 1904, 1905)   Јауци са Змијања(1910), Суданија(1911), Ракијo, мајко,(1913) Сабрана дјела I- III ( 1967).

      

Дух српског језика

Мало је наших писаца, истакао је неприкосновени Јован Скерлић –који су имали тако брза успеха као Петар Кочић. Прве његове мање ствари, штампане у Босанској вили и Новој искри, прошле су готово неопажене, али прва књига његових приповетака С планине и испод планине,која се појавила 1902, привукла је на се симпатичну пажњу. Друга књига дошла је 1904, и данас ево и треће. (…)Све старе добре особине Кочићеве находе се у овим последњим радовима:лиризам, искреност, свежина, кристалан језик, течан и занимљиви дијалог, местимично поетски стил.Нарочито дијалог изгледа да добија више ширине и природности, и показује стварне способности које би се можда у позоришту дале одгледати – закључује Скерлић.

Кочић је увек и на сваком месту истицао дух српског језика и нападао „ рђави ненародни језик“ у књигама, установама, часописима, У есеју „ За српски језик (Отаџбина, 1912.) каже:

„Нас обузима наизмјенично гњев и сјета, посматрајући како се бездушно насрће на драгоцјену, духовну тековину народну, на чистоту и љепоту народнога језика. Гњев нас обузима што у том  унакажавању и мрцварењу нашега сјајнога и слободнога језика осјећамо свеопшту колонијску порабоћеност и подврженост; сјету дубоко у души носимо што смо слаби и немоћни да заштитимо од профанисања и обесвећења свој велики и силни језик који нас својом обилном и традиционалном књижевношћу, својом кристалном чистотом и планинском свјежином свога даха храбри и соколи да не клонемо на пуут живота, на путу вјековног посртања и страдања, на путу падања и устајања. „

Родно Змијање и Босанску крајину, пределе тешке несреће, сублимирану људску драматику, унео је у своје дело. Приповетке и поетска проза: Јаблан,  Кроз мећаву, Мргуда, Кроз свјетлост, Јелике и оморике, Гроб слатке душе, Вуков Гај, Змијање, Мрачајски прото…   

препуне су „ крилатих речи“ : истина, слобода, отаџбина, језик-  човека који је цео свој живот подарио свом народу, трудећи се да на сваком месту и у свакој прилици ради искључиво у корист националних интереса. Као и код Боре Станковића и код Кочића се осећа жал за старим временима, за „ једним јуначким и витешким добом“ српске традиције и историје, за оним  епохалним замахом народног песништва.

         Називајући аустријску окупацију „ сувим зулумом“ у циклусу прича о Симеуну Ђаку, након смене турског ропства аустријским, Кочић кроз лик Игумана Партенија слути још теже зло:  

„Ђецо моја и браћо моја, дубоко ја и далеко видим: с нашим несретним и чемерним отечеством обладаће дебели, црни мрак и мртва, ледена слобода. Затрће се паклено и погано сјеме агарјанских крволока и зулумћара. Оног крволочног и бијесног зулума нестаће али ће настати суви зулум који ће гристи срце и душу, а сисати крв и потајно ломити измождене кости. „

О таквом зулуму верно говори у сатири Јазавац пред судом. Увод у причу о обесправљеном и експлоатисаном сељаштву, изречен је језгровито :

„ Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас.“

Довитљивост, лукавост, препреденост, виталност, свежина народнога духа, брутка и сликовита реч, глумачка способност, све су то особине које поседује Давид Штрбац, сељак који аустријском суду и „ главатој господи“ тужи јазавца, говорећи им све оно што намучени српски народ под окупацијом мисли.

Говорећи у Бечу, 1903. године у академском друштву „ Зора“ „ О  лирици Ђуре Јакшића“ Кочић каже „ да постоје две врсте пјесника: пјесници чија су дјела и живот пуни занимљивости, несталности и бурне необузданости животне, и пјесници, чија су дјела велика и значајна, а живот им је обичан, тих и миран као и код обичних, свакидашњих филисатра. Први су, за мој рачун, прави и велики пјесници, иако често пута иза себе не остављају монументалних дјела. „ Кочић је навео пример Бајрона , а у српској књижевности Ђуру Јакшића, „ његова дјела и мученички живот, пун јада и чемера. „

И  Кочићев живот је био препун јада и чемера, препун искреног и дубоко проживљаваног бола у неслободи, и ропству:

„Срца пиште, нико их не чује; сузе теку, нико их не види.“

        Бројна хапшења због политичких идеја нарушавала су му здравље, први знаци опаке душевне болести јављају се 1912. године,, у Душевну болницу у Београду смештен је почетком 1914. године али му се здравствено стање нагло погоршало након смрти трогодишњег сина новембра те исте године. Кочића је у Дом за с` ума сишавше ( основан 1861. како се звала душевна болница) сместио његов пријатељ др Душан Стојмировић, управник болнице,  не само због болести, већ превасходно да би га спасио и заштитио од сталних претњи, испитивања и малтретирања аустроугарских власти које би га сигурно ухапсиле или интернирале.

       Умро је 27. августа 1916. године  Београд.

Његова смрт као да се потврдила у крику- ридају:

„ У ропству се родих, у ропству живјех, у ропству, вајме и умријех!“

У сандук од простих чамових дасака сахрањен је са српском шајкачом на глави.

За песников непребол ова песма:

 

СРЦА ПИШТЕ НИКО ИХ НЕ ЧУЈЕ

СУЗЕ ТЕКУ НИКО ИХ НЕ ВИДИ

несретном кочићу

у само једној сузи разрасла светла грана

и вапај онај грки – душа неисплакана

и нанос мука грдних и она тешка бољка

(у омчи телом се њише – мргуда зордевојка)

 

у земљи ропства и зала где душа жуди зрака

ти си пропевао/проплако из дубокога мрака

и једним севом златним исписао пут слободе

(осветлио (нам) путе вапајем идеш ли Роде! )

 

вај, наново, након  целога вијека:

из босне сува зулума – одлеже наново јека

(молитвом спас се тражи – у речи снага иште)

а род твој чемерни спремају за губилиште

Милица Краљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.