МИЛАН РАКИЋ – 80 ГОДИНА ОД СМРТИ: РОДОЉУБИВИ ЈЕЗИЧКИ МИСТИЧАР

ИСКРА на Фејсбуку

            Господин Милан Ракић, отмени песник, дипломата, родољуб и добровољац у Балканском рату,  савршени поетски артист XX века, написао је свега шездесетак песама. Његова контемплативност огледа се у поетском промишљању вечних животних истина, у песимистичкој филозофији.

    Већ је речено да је он носио у себи само једну мистику, мистику језика и метра и мистику ритма. Језик је сматрао извором свег света за све културне способности. Код Ракића су поетски дар и дар музички били срасли. Он је у своју технику стихотворца унео био једну нову акустику, сматра Исидора Секулић. Свака његова песма је једна затворени резонатор, али и један звучни простор који има моћ и осетљивост човечјих груди при певању.

             Као и Бодлер и Ракић је писац једне књиге песама која је уствари лирски дневник, исповест једног живота, аутобиографија једне душе. Као и Бодлер и Ракић је целога живота писао само једну књигу песама. Али оно што их нарочито чини сличнима, јесте једно лирско стање у коме  се не зна где почиње мисао, а где престаје осећање. Стално у мислима на смрт, једнако у осећању умирања не само свога, него и бића и ствари око себе, Бодлер и Ракић су велики песници пролазности и сете која се јавља усред заборава и распадања заноса, осећања, мисли и свега људског живљења. Ни код Ракића ни код Бодлера, то није поза нити манир, већ искрени израз њихове душе.

    Три су врсте Ракићеве поезије: песме љубавне, мисаоне и родољубиве. Наглашен ритмички склад, уздржана емоционалност и горка лирска мисао обележавају песништво Милана Ракића и његову књигу Песме ( 1903).

    Његову појаву на књижевној сцени одушевљено је поздравио Јован Скерлић:

    „ Из његове прве збирке изишла је цела једна песничка школа, а једна песма из ове нове књиге вреди колико целе збирке песника који стихове сипају као из рукава. Кад је пре десет година почео певати, Ракић – једини од песника свога времена који није претрпео утицај Војислава Илића,-  имао је своју одређену физиономију, и у српску поезију уносио је нешто ново и више. Данас у доба своје пуне зрелости, пошто је средио свој унутрашњи живот, и довршио се као човек, постао је духовно развијен и скроз самосталан песник, он даје пуну своју меру. И та мера је врло висока. (… ) данас се види и зна, и то ће остати у нашој књижевности: да је Ракић био један од првих и најкрупнијих међу оним акоји су облагородили српски књижевни језик и у лепоти проширили и подигли српску душу.“

Исидора Секулић која је лично понавала Ракића, тврди да су његове љубавне песме „лична драма овог страсног поклоника љубави“. Ракићев песимизам је делимично оријентални песимизам физичког бића које по нагону жели срећу иако сваког тренутка зна да је срећа она реч у којој има најмање смисал. А делимично је Ракићев песимизам песимизам интелигенције, песимизам проницања у ствари, свирепог предвиђања, супериорно мирног знања.

У својим љубавним еротским песмама Ракић пева о парадоксу љубави: највећа вредност љубавног тренутка је телесна сраст: Искрена песма, али тренутак страсти је пролазан: Очајна песма. У овој песми Ракић се ужасава помисли да ће доћи време кад за њега више неће постојати жена“ и када ће његова чула „ редом да занеме“.

„ Да је само ову песму написао, у оваквом тону, већ би постало јасно да имамо посла са песником коме живот и његове радости представљају мотив за сва расположења“ – каже Зоран Гавриловић .

 

Драги мој Божуре

    

    Милан Ракић  рођен је 18. септембра 1876. године у Београду. Његов отац био је Мита Ракић, министар финансија, и први преводилац „ Јадника“ Виктора Игоа на српски језик; мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића, председника Српске краљевске академије. Сестра Љубица била је удата за Милана Грола, политичара.

Ракић је студије правних наука завршио је на Сорбони у Паризу.   

Био је ожењен Милицом Ковачевић, ћерком историчара Љубомира Ковачевића.  Прву службу је започео у Извозној банци, затим је отишао у Министарство финансија, а одатле у Министарство иностраних дела.  Прве песме објављује 1902. у Српском књижевном гласнику под пседонимом „ З“. Од 1905. до 1909. био је вицеконзул у Приштини, Скопљу и Солуну. На месту шефа конзулата у Приштини провео је две године када прелази у Београд у Министарство иностраних послова. Дипломатским пословима бавио се све до пензионисања 1933. године.

Ракић је један од најцењенијих писаца дипломата, кога су странци описивали као мирног, сталоженог, изузетно образованог господина. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922.а за редовног 1934. године. Председник ПЕН центра постао је 1936. године.

Умро је 30.јуна 1938. године у Загребу.

           О година проведеним на Косову оставио је потресна сведочанства, брижно бележећи турске и  арнаутске злочине.Тадашња територија Косова на којој је службовао припадала је Турској. Ракић стално шаље извештаје о страдању српског становништва које живи као између чекића и наковња – с једне стране Турци, с  друге Арнаути и њиховим зулумима. Том периоду припада и четовање у Македонији, кад балканске државе упадају на њено подручје и пребацују оружје својим људима. И дипломата Ракић учествује у томе: из Врања преноси тајно преко границе 49 револвера и 1570 револверских и пушчаних метака у Скопље и Битољ. О томе пише: „ Убудуће не преностити оволике количине јер пада у очи. „

    Министру иностраних дела Србије , 26. августа 1911. шаље следећи извештај о пљачкама, убиствима, силовању и турчењу српског живља:

    „1. јуна погинуо је у Лимљану Милан Недељковић. Убио га је мотиком Сали Мујић из истог села. ( Извештај ПП Бр. 378). Дан раније Амет Мукат из Сливова убио је Фиљу Савића из истог села. Ниједан од криваца није ухваћен, нити су власти што озбиљно предузимале да их нађу. Истог дана хтели су Арнаути из Батусе да потурче једну девојчицу из истог села, која је спасена само том срећном околношћу што по нуфузу још није имала четрнаест година.

  1. јуна је убијена у Доњој Брњици Живка, жена Стојана Витковића. Њу је на прагу њене куће убила једна арнаутска чета, која је дошла да отме од њеног мужа пушку коју је овај као пољак добио од ућумата. У чети су били Сали Плана из Пруговца заједно са братом, обојица пуштени из затвора поводом Султановог доласка .( Реч је о турском султану Мухамеду Решаду V, који је током 1911. обишао косовски вилајет. )

Крајем јула Арнаути су уграбили Станојку, кћер Миливоја Милетића из Доње Брњице. Користећи се кратким поступком, они је брзо потурче и одмах удаду за чувара шуме у истом селу, Алита Биљана, пре него што је ућумат могао интервенисати.

У пећкој нахији, поред многих свакодневних крађа за које се нико никоме не жали, 18. јуна непознати Руговци напали су Петра Божића, из Гораждевца, и тојагама га испребијали. Дошао је сав крвав у Пећ да се жали, али власти нису хтеле ништа да предузимају, зато што није могао да се позове на сведоке.

  1. јуна непознати зликовци убили су Радоњу Томића, из села Жупе. 29. јуна, на Петровдан, Арнаути Ковачани растерали су сабор код М(анастира) Црне Реке у Колашину…

           И тако у недоглед Ракић је пописивао арнаутске и турске злочине над српским народом и извештавао своју владу.

    Пријатељи из Београда шаљу му писма охрабрења и ословљавају га са „ Драги консулос ефенди“ или „ Драги мој Божуре“.

   

Лирски трагичар -добровољац у Балканским  ратовима

 

    Пoчетак Блаканских ратова започео је 4. октобра 1912. године, обја вом рата Турској. Пет векова под турским освајачем, наш народ је живео жељом за ослобођење  „ за крст часни и слободу златну“. Читави нараштаји нашег народа васпитавани су етиком косовског завета. Највећи део места наше немањићке прошлости, као Рас, Призрен, Пећ, Скопље, Прилеп и Косово, најславнији споменици наше културе, као Грачаница, Сопоћани, Лесново, Нагоричино, Кратово и други манстири налазили су се под Турцима. Уједињене снаге балканских савезника ( Црна Гора, Србија, Грчка , Бугарска) кренуле су против турског неријатеља. Балкански ратови окончали су турску доминацију на Балкану.  

         И песник Милан Ракић, иако га војска због неке физичке фалинке, није хтела, јавио се као добровољац. Обратио се војводи Војину Поповићу Вуку и, дословно рекао:

    „ Ако ме не примиш у твој комитски одред, мени живот више не треба!“ Када је војска била на Газиместану, један млади официр говорио је стихове Милана Ракића: „ Силни оклопници, без мане и страха…“

    Официр из комитског одреда трчи према командиру и рапортира: „ Господине пуковниче, песник Милан Ракић, чије стихове говори овај млади официр налази се у одреду“.

    Пуковник заповеда: „ Милан Ракић три корака напред!“

    Милан Ракић од силног узбуђења не може ни да коракне.

    Затим се чује нова команда: „ Одред три корака назад, осим војника Милана Ракића!“

    Затим још једна команда: „ Три пута ура за песника Милана Ракића!“

    Док се орио Газиместан, Ракићу су текле сузе.  

   

    О уласку на Косово 1912.године Ракић пише:“

    „Јуче на уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину.Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ових неколико дана догодило. Главно је да је Косово освећено“. На освећено Косово ушао је са реденицима прекштеним преко кожуха и са шубаром на глави.

    За учешће у рату одликован је Златном медаљом за храброст.

 

На Газиместану

    `

    Ракићеве песме снажних и топлих родољубивих осећања свој извор су пронашле у српској историјској прошлости и косовском завету( Божур, Јефимија, Симонида, На Гази Местану, Напуштена црква, Минаре ).

       „ Ноћно“ виђење српске стварности, прошлости и будућности, у Напуштеној цркви јесте метафизичко, духовно, и физичко : Христ је на поду пустог храма, тама пада са неба и „ јато се ноћних птица на плен спрема“, а нема Срба у десеткованим српским земљама да се моле свом Богу у тврдним манастирима и црквама које им саградише славни пеци, ни д абране своје темељне земље и светосавску веру и слободу. У Јефимији ( инспирација проистекла из Јефимијине завесе  у Хиландару) Црна Госпа је загледана у обостране рефлексије народног и свог страдања, у монашком, метафизичком и песничком ткању могла је мирно уткати и извести „ страшне боли отмене јој душе“ и у хаотичном, историјском времену у коме се народи крве и пропадају царства. Прва српска образована књегиња- песникиња, а потоња монахиња са стваралачком религијском осећајношћу и контемплативни лирски трагичар Ракић разговарају преко векова, блискошћу метафизичке осећајности стварносног и доживљеног бола, у стиховима – визијама златним концима извезеним по широком платну народне душе.

    Обраћање косовским јунацима, општа слика времена у коме песма настаје, лични песников став произишао из широке историјске фреске и свест о смислу личне жртве у песми На Гази Местану, где отаџбина, та „добра земља“,  „мати“ постаје основни смисао вере у истинско постојање које се зачело на месту где Сваки леш је свесна жртва, јунак прави. У окретању славној националној прошлости открива се изнова и изнова оно што је непролазно и што траје. И непрестана борба за угрожени и пољуљани идентитет, јер „нас захватила западњачка река,/и да нам се душе опасности плаше…“

   

И Ракић и песници родољубивог усмерења, до данашњих дана, указују да оно што је непролазно и што још траје и јесте мера дубоког бола наше егзистенције, наше иконе Симониде чије „ давно ископане очи“ упиру поглед небесима, и вапе правду и мир.

    И данас из незацељених духовних рана, из Ракићеве поезије у сугласју са овим временом, капљу крв и сузе Српства које под косовски небом непрестано страда.

    И над племеном које обухвата тама Ракићева Црна Госпа запева и плаче.

МИЛИЦА КРАЉ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.