ЛИСЈЕ ЖУТИ ВЕЋЕ ПО ДРВЕЋУ: Бранко Радичевић – бисер чистог српског језика

ИСКРА на Фејсбуку

Branko Radicevic

Сјећања на давну 1853. годину, као и сјећања на данашњи дан вежу нас за смрт јунака нашег књижевног сазвежђа, Бранка Радичевића. По рођењу добија име Алексије, али га касније мијења у умјетничко име Бранко.

Два мјеста везана нераскидивим нитима за Бранка јесу мјеста гдје проводи свој живот, у Карловцима и у Бечу. У првом живи своје најљепше дане као школарац и завршава Карловачку гиманзију, гдје је зачетак његових првих пјесама у којима трага за савршенством стиха, језика и мелодије. Радичевић напушта Карловце, чека га Беч гдје уписује право које никад није завршио. Дјетињство остаје за њим, далеко у родним Карловцима, а у Бечу наставља свој животни пут и води своје животне битке. Уз Ђуру Даничића, Радичевић је био најоданији сљедбеник Вукове реформе правописа српскога језика и увођење народног језика у књижевност.

Својим књижевним изразом унио је у одаје српске народне поезије аутентичност и дао до знања савременицима да, и без елемената туђине, поезија може да се ствара лијепа и богата. Радичевић није први српски лиричар, али је први који пјева на чистом народном језику, спонтано, лако и једноставно. Ствараоц је поезије модерне и савремене тематике, реалистичког сагледавања живота и човјека у њему, а истовремено је и открио, до тада, незамисливе, поетске моћи српског језика.

Елегија “Кад млидијах умрети”, објављена после његове смрти, је једна од најљепших елегија у српској књижевности, у којој је пјесник предосјетио блиску смрт. Не доживјевши ни пуних тридесет година , Бранко Радичевић је показао да пјеснички таленат има надвременску скалу и да не постоје границе које могу да обуздају његов стваралачки дух.

Кад млидијах умрети

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жути доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет’ нећу!

Глава клону, лице потавнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају. —
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, —
Слушо грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извору, —
Мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади’!
Хтедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама …

Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огријало
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља’ —
У траљама отац вас оставља.

iskra.co, Горица Ћећез

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.