ЛАВ ПИРОГОВ: Где је нова руска књижевност

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: standard.rs

Фото: standard.rs

Где су нови Гогољи, Толстоји и Достојевски?! Па ево, ту су!

Обично се занимљивом и ваљаном књигом сматра роман, приповетка или циклус прича. Свакако не колекција минијатура под малообећавајућим насловом Фреска. Ако у рукама вртиш нешто слично и захтеваш пажњу, буди добар па нам то објасни.

Ево, објаснићу.

Живот познаје довољно примера кад неки „другостепени“ „необавезни“ жанр прераста у значајну књигу. На пример, Несвети а свети. Запањујући успех, који професионална критика није приметила. Узгред речено, успео сам да ову књигу прогурам на конкурс књижевне награде у чијем називу фигурира реч „бестселер“. Она није ушла у шорт листу. И исте године је постала главни бестселер – чак не деценије него најмање четврт века.

Други пример. Живео у Риги један човек, водоинсталатер. Водио интернет дневник под псеудонимом Слава С. О послу, о породици и деци. Писао лепо, једноставно, са хумором. Приметио га је уредник спреман да ризикује у потрази за пленом. Ох, испоставило се да је то искусни књижевни вук! Хвала његовој интуицији… Књига Славе С. Водоинсталатер, његова мачка, његова супруга и други детаљи – била је бомба. Стотине хиљада примерака – није лоше у кризним временима? Аутор свима непознат. Минијатуре. Једноставно, читаоци засићени причама о бандитима, о девојкама које хоће да се удају за милионера, као и о томе да је све рђаво – пожелели су нешто друго. Критика, „професионална заједница“, дистрибутери награда – Славу С., наравно, опет нису приметили. О, да, па то је масовна књижевност!

Међутим, ране приче Чехова – и то је масовна књижевност. И скоро читав Шукшин. Да, Шукшин је дубок писац, али су га људи заволели због нечега другог. Због јасноће, једноставности, занимљивости, због хумора. А дубину су срцем осетили. Она и није за ум, него за срце. „Ум напредује онда кад напредују све моралну снагу у човеку“ – писао је аутор Вечери на салашу код Дикањке – тог такође „масовног“, скоро „дечјег“ руског штива.

Сад ћу вам рећи ствар која некоме може деловати као светогрђе. Опростите, али, најмасовнија књижевност – то је Јеванђеље.

Ми смо навикли да под масовном културом подразумевамо „култ секса и насиља“, који људе привлачи сваковрсним перверзијама. Међутим, то није истина. Тачније, то је само пола истине. Друга половина састоји се у томе да је масовна књижевност – морална. Њен јунак је увек „добар“. Ми смо – за њега. За његову праведност. Чак и ако је та праведност стављена, као у Мајстору и Маргарити, у канџе ђаволовог слуге.

А шта ако није? Шта ако је реч о деци, као код Вјачеслава Солдатенка – Славе С? Ту већ читалац, изнутра навикнут на правило да „добро побеђује зло“, просто губи дах у радосном препознавању-дивљењу. И тада се догађа чудо.

Озбиљна литература: паметна, социјална – „реализам“ – увек је скептична. У њој добро ретко побеђује. Чешће трпи горке поразе. А читалац за кога је читање одмор душе, авантура, игра, не жели да у књизи буде „као у животу“. Он жели да буде онако као што жели. И нека је ово поједностављење, нека је „глачање углова“, нека је чак и карикатура. „Душа иште празник“ – сећате ли се ко је то рекао? Шукшин.

Ми смо се у ових тридесетак година уморили од батине са два краја: треш и гламур, гламур и треш. Желимо нешто друго. Можда то и не желимо ми – то наша душа тихо иште.

Пре неколико година објавио сам колективни зборник кратких прича под називом Руски, неку врсту погледа савремених писаца на текући руски живот. Последња прича, као последња тачка на концерту, требала је да буде ударна – финална апотеоза. И, мада су у зборнику били заступљени многи познати, чак знаменити писци, за последњу причу одлучно сам изабрао Вазнесење, мени тада још непознатог Максима Јаковљева. То су запазили критичари који су касније писали о књизи. Рекли су: последња прича је права. Био је неопходан баш такав крај.

И, ево, у рукама ми је књига, чак пре књижица Максима Јаковљева (на слици испод) – Фреска. У њој нема приче Вазнесење, и уопште нема озбиљних прича, него тако: минијатуре, скице, фрагменти живота. Ум због тога жали – „књига треба да буде дебља“. А душа се радује. И плаче, и болно се стеже. Али – ово је лековити бол, бол који ослобађа. После њега постаје нам лакше.

Ово је књига о мирном животу душе. Како се он, тај живот, одвија? Неизрециво, и због тога често незапажено. Чудан је тај живот. Једна од минијатура у књизи носи такав наслов: Чудна.

* * *

– Некако си ми чудна.
– Изгубила сам новац.
– А зашто се осмехујеш?
– Знаш, касније сам га пронашла…
– Па јеси ли нашла или изгубила?
– Ни сама не знам. Покупила га је жена са дететом, хендикепираним… У неким колицима…
– Па шта је било?
– Пришла сам, а она ми каже: Ево, чудо! Госпа нам је послала! Глупача. Погледам, а новчанице моје – три стотине рубаља, сложене на пола. Господе… нисам могла да јој их узмем…
– А можда нису биле твоје?
– Моје су, моје …
– Па зашто плачеш?
– Не знам!

* * *

Три стотине рубаља. Чудо… Али ни жена која их је изгубила није богата. Ни за њу то није баш ситница. Не би она несрећној мајци дала толико – и њој треба. А и како да даш ако не траже? А овде – десило се. И душа се радује невољном милосрђу. Плаче од сажаљења и радује се. Није јој жао новца, наравно. „Нашла или изгубила?“ Нашла…

Тако једноставан текст, само четврт странице. Обичан дијалог – без описа, без метафора, без проверених књижевних украса. И тако дубок. Не дубок за ум – уму је све јасно. Дубок за срце. За душу. Као да си се нашао на непознатом месту и одједном видео свет на нови начин. И самог себе у њему.

У овој књизи је неколико десетина таквих прича. Много. То је велика књига. Огромна. Иако наизглед мала. Па и душа је мала – уопште се не види…

Читаоцу који је исцрпљен савременом књижевношћу многе од ових причица могу изгледати наивно. На пример, о бандиту са пробуђеном савешћу. Или о сиромашном мужу и болесној супрузи, који „имају све“. И то је истина – народне песме, бајке, слике – све је то наивно. Па ипак, на њима учимо децу. Деца се уче добром. Оно што је горе, остављамо за себе… Али, понекад – можемо и себе обрадовати.

Знате… ми уствари имамо све. Потребно је само да отворимо и видимо – у себи, у ближњем, у малој књижици која стаје на длан…

Питају: где је руска књижевност? Где су нови Гогољи, Толстоји и Достојевски?!

Па ево, ту је. Мала, топла, жива, поверљива. Посматра нас бескрајно мудрим дечјим очима . Ко је улио толико мудрости у тај поглед који још ништа није стигао да види?

standard.rs, Превео Ж. НИКЧЕВИЋ

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.