КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ (ДРУГИ ДЕО): Носим се мишљу борбе за бољи свет; можда нећу постићи много, али ћу постићи нешто

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

(…) Мухика није напустио предсједничку палату зато што је изгубио изборе. По уругвајском закону није могао да се кандидује трећи пут. Никада нећу заборавити дан када је предао ленту свом насљеднику! Напушта трон, силази са сцене која је за ту прилику изграђена на главном тргу! Силазећи одлази да поздрави стотине хиљада људи који су се окупили да увеличају свечаност!

Као филмски редитељ гледао сам на многим сценама свијета и црвеним теписима френезију коју изазивају филмске звијезде, али овакво одушевљење, искрену љубав народа према свом политичком вођи, нити сам видио, нити мислим да ће се било гдје у свијету спонтано десити. Снимао сам га како се приближава свом „фолксвагену”, својој буби коју није хтио да прода неком шеику јер је тај аутомобил заправо поклон и, држећи камеру, био сам пометен од гужве у коју сам упао. Могао сам да страдам као статиста на асфалту Монтевидеа.

Придигли су ме асистенти и убрзо је наш аутомобил са камерама кренуо у потрагу за сада већ бившим предсједником Уругваја. На путу према својој кући Мухика је сипао бензин и платио из свог џепа, а ја сам мислио како је дивно да постоје људи као што је био наш патријарх Павле. У јеку доминације новца и тиранске моћи тржишта, тешке зависности од богатства, људи ипак највише воле оне који су на супротној страни и који нам говоре да је слобода изван те епидемије!

И његовој кући разговарамо о тангу…

– Морао си пропатити неколико пораза пре него си почео да волиш танго. Он је интимна ствар, а не ствар више ствари. И само га неколико особа стварно разуме. Он поседује носталгију старих имиграната који си створили Рио де ла Плата, помешан са мало културе гаучоса (каубоји јужноамеричких пампаса) , та посебна комбинација дефинише Рио де ла Плату.  Али ти си питао за то… Неки од старих политичких милитаната, оних који више нису са нама,  запамтили су ово, и у појединим текстовима, као што је ова Валтинова књига “Изван ноћи”, о побуни Јевреја… У њој има извештаја сатрих поличких милитаната из Риа де Плате који су срели Тита 1930- их, када је Тито, као и Хо Ши Мин, су обојица били део Коминтерне, систем комуникације који је био пристуан на ратним бродовима да одржи комунистичке и социјалистичке покрете повезане широм света када је било много прогона и чега све не. Ми знамо да је Тито био овде у Рио де ла Плати пре одласка у Шпанију, пре шпанске револуције, и знамо да им је био преко потребан новац. Знамо да је било одређених експропријација као што су рекли тад – прича Мухика.

Изгубио си оца са 10 година. Каква сећања имаш из свог детињства?

   Имао сам 8 година. Да. Отац је радио на вагама за камионе за администрацију аутопута. Мајка је била кћер имиграната који су дошли у Кармело, али отац је био из породице које је имала земљу у Флориди али коју су изгубили током кризе 30их година… Отац је био покренуо компанију која је градила префабриковане бетонске зграде, и онда је узео посао да одради за владу Кармела и ту је упознао мајку. Имали су мало тога заједничког. Он је био син добростојеће породице која је припадала земљопоседничкој олигархији, а она је била из породице веома сиромашних италијанских имиграната. Радили су напорно и зарађивали новац мало по мало.Солидна средња класа. Конструисали су дом. Купили су кућу у Пасо де ла Арена и отац је почео да ради за администрацију аутопута, али је био страствени пушач, и разболео се и умро. Maмa je одгојила мене и сестру. Рођени смо у малом насељу, насељу које јее пре била рурална фарма које су почеле да нестају и насеље се почело да пуни радницима из индустрије за паковање меса. Фарме су нестале и дошли су радници. У то време сви радници су носили….скоро сви су носили кожне капе и ја сам одрастао у том насељу. Пола фармери, пола радничка класа. Мешавина. Тако да моје детињство није везано ни за радничку класу ни за руралну, него за мешавину. Још увек има неке пријатеље из тог времена.

Фото: Политика

Фото: Политика

Иако не верујеш у Бога, верујеш да је природа Бог, верујеш у природу.  Пантеиста.

Да, искрено верујем… Моје дивљење према природи је толико велико да у себи, сматрам да је природа Бог. Цео свет, минерални универзум, универзум од водоника је толико велики а има тако мала створења која ми можемо да стварамо и додирујемо – то ме испуњава љубављу према животу.

Да ли сматраш да је након искуства Својетског Савеза и краја комунизма, борба левичара Латинске Америке дефинитвно нестала?

   Не, за нас је то велика људска грешка, таква која нас може научити шта да не радимо, али је то све велики експеримент.Вредан дивљења, из кога можемо научити нешто. Не негирам неуспех – покушавам да научим нешто из неуспеха али без примена на капитализам, разумеш? За нас, ревулуционарни циљ је исти циљ који би сви требали да прижељкујемо: друштво без социјалних класа, више братско друштво. То је оно што остаје.

Како си о слободи размишљао док си био у затвору?

Нисам тада знао ни када ћу ни да ли ћу да изађем. Знао сам само да ћу када се то деси свакако наставити с борбом. Јер, оно што ме мотивише јесте борба. Пола сата након што су ме пустили на слободу прво сам пољубио мајку, а пола сата након тога већ сам био на протесту. Остао сам такав, увијек политички активан. Знаш, већина овога о чему ти данас причам рођено је током тог мог десетогодишњег усамљеничког боравка у затвору. Без те дубоке усамљености данас не бих био оно што јесам. Био бих бесплоднији, фриволнији, површнији. Више би ме водила тежња ка успјеху, краткорочно бих размишљао, уобразио бих се, био охолији. Некада је оно што је лоше заправо добро. А некад је обрнуто. Људи су компликована бића.

Достојевски је дефинисао слободу као ултимативну експресију друштва. Он је хтео да покаже да, ако си заточен у највеличанственијем граду, у граду који изгледа као рај, али неко ти каже да је негде у свету изван тог величанственог града ограда, сазнање о тој огради ће учинити да аутоматски постанеш несрећан. Из тог разлога, да стварно помогнеш себи и кренеш напред мораш да имш самосвест, са свим осећањима која се подразумевању, како си ти то могао да постигнеш током најмрачнијих дана у затвору.

Ја сам постепено изградио линију мисли али ја не желим да грешим на страни идеализма. Ја сам наставио да обожавам природу, али то није идеализам. Хајде да видимо могу ли да објасним. Слобода је моја дефиниција времена да радим ша желим, шта волим, шта ме мотивише. Дубоко у себи може то да се види као очајничка борба да се заборави да ћу једног дана умрети. Борба за слободу је вољење живота на крају. То је невероватно велика љубав за животом. То је помало као будала која акумулира богатство не знајући зашто, али ко се дубоко у себи бори против смрти. Дилема биологије живих бића је вечна борба против минералне тишине и против смрти. Питање је оно шта нас одвраћа. Зато што ми не можемо живети ако мислимо о смрти-ми морамо да мислимо о животу. Не волим ствари превише апстрактне. Људска бића морају да осећају – ми имамо црева, имамо нерве, имамо кожу, осећамо. И очајнички желимо да не умремо, а неминовно умиремо. То је наса контрадикција. Једина ствар која остаје је оно што смо створили. Јадни Египћани су правили камење и споменике, они су исклесали хијероглифе. Направили су пирамиде, хтели су да направе нешто трајно. Време је сурово, ништа није трајно. Молекули водоника, ништа. То је свирепо. Али животу је потребна илузија да нешто остаје. Као сто можес да видиш , мој начин гледања на ствари идентификује се са живим бићима. Жива бића не могу да помогну , осим да буду оно што јесу. Остали имају своју сопствену филозофију, њихов начин гледања на ствари. Носим се мишљу борбе за бољи свет; можда нећу постићи много, али ћу постићи нешто. То је награда, награда да имате живот који волите. Ту је такође и сазнање да и ја морам да одем.

Али ти нећеш само отићи – ти идеш на неко друго место.

То друго место није ништа, то је водоник. Постоји гомила црва која чека.

Али ти си већ упознат са тим црвима из затвора, зар није тако?

Тако је .

Да ли је затвор форма смрти.

Јесте за некога ко дозвољава да га убију. Једина смрт тамо је смрт црева, смрт меса. Остало је борба. Јер докле год има живота има и наде. Главна ствар је живот, то је наш главни узрок, центар свега, борба за живот.

Је ли жена највећи симбол живота?

Јесте, он је женствен. Нема сумње у то.

И колико је ово утицало на твој живот? И ко је та жена? Да ли знаш?

Не, не знам, то је….женски израз. Љубав има фазе током живота. У мојим годинама, она постаје слатки обичај, начин да се не живи у самоћи. То је суштински облик људских односа јер било која друга опција је пут ка самоћи. Зато мислим да постоје фазе током нечијег живота. Али такође мислим да је то оно што покреће живот напред. Оно сто животу даје смисао. Највише, жеља и стални ризик у свакој фази и стални изазов који нас води. То је најјача сила која постоји на земљи. Посебно за сисаре, за птице, и за скоро свако биолошко биће, осим за оне вечне, прокариоте. Они не требају љубав да би живели. Они су били много пре и они ће и даље бити након свега.

Можемо стати мало и онда отићи до трактора.

Као председник, добио сам многе поклоне, имам собу напуњену њима, немам места за све. Али овај ми је један од омиљених поклона, трактор, направљен у пустињи. Једино арапско село које говори спански језик.

Веома сам песимистичан јер свет не постаје бољи. Постаје све агресивнији и агресивнији, све лакше се убија и уништава…Постоји јако много лоших примера. Осећам као да је Западни свет као што је био у време у које је вођен и Први светски рат, “кретање ка истоку” ….

Па, то је истина, свашта се дешава вазно је узети у обзир да људи евидентно имају неке критеријуме, нешто што се не односи на народе, земље и моћне кругове….Али људи, посматрано у изолацији, нису такви, постоји разлика између људи и начина на који се државе понашају, ту је тачка конфликта. Ја не знам шта ће се десити али ако ствари наставе да се развијају као што су до сада, стаза је прилично јасна, ми идемо, поставили смо феноменалну кризу и природа ће избрисати све што треба да се избрише…

——————————–

КУСТУРИЧИНИ РАЗГОВОРИ СА МУХИКОМ: Борба за слободу, у ствари је, љубав према животу

Емир Кустурица

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.