КУСТУРИЦА: Ми смо инцидент јер не слушамо беспоговорно оно што нам се говори

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: М. Цветковић

Овогодишњи Кустендорф украсила је и ретроспективна изложба плаката који сведоче о десет година постојања тог фестивала. И ове године, Мећавник је културни центар света, а Емир Кустурица домаћин који је умео да помири и Исток и Запад, и Север и Југ, и то тако да су сви срећни што имају прилику да буду гости великог редитеља.

Док разгледамо плакате питамо прослављеног редитеља да ли му се са ове дистанце чини да је, можда, некад могло бити другачије, боље, да је још нешто требало да буде урађено или да је сувишно.

— Нисам имао таквих мисли. Изложба је импресивна јер су плакате правили сликари, фотографи чија естетска намера није била да сниме најбоље композиције, али у постављеном редоследу се виде сви актери. Сви који су значајни за протеклих 10 година. Mене то заиста људски потреса, јер није ствар у томе што је ових 10 година тако брзо прошло, него што ће и наредних десет и што човек, када више ради, у ствари, убрзава тај процес. Вероватно најбоље живе монаси у пустињи који не једу, не пију… Уопште немају идеју о пролазности као ми који се бавимо овим послом. Врло је важно да изложба показује да уметност пружа радост и да још постоји нека играрија која се данас све више избегава када су у питању филм или књига.

Сада се све своди на минимални израз који треба да произведе велика осећања. А бојим се да он никад не успе у тој намери. Мислим да је овај фестивал успео да направи узбуђење на сваком плану. Главно узбуђење је одабир студентских филмова чија је дужина од 10 минута до пола сата, а онда и шест филмова људи који су већ остварени, где се само поглед великог аутора тумачи као уметничко разумевање, а камоли разговор о томе. Oви плакати на најбољи начин говоре о томе да је уметност преживела, и мада чак и кад је плакат у питању, видимо вулгарност савременог израза у коме се, кад се рецимо рекламира гума, стави лепа жена, па се каже — може да издржи најтеже ударе, и слично.

Плакат као идеја свео се на провокацију, а наши плакати говоре о дубини жеље да то буде уметнички, да буде весело, и да то не буде самртна озбиљност која заправо тера људе од филма, пошто филм као категорија преживљава страшну трансформацију. Број прозора који су се отворили, то јест, како кажу Енглези, начина на које филм може да се види, огроман је и филм је заправо у невољи.

Променио се језик филма, а ја сам један од оних диносауруса који се везују за седамдесете и деведесете када је филм још увек био, не само средство за окупљање људи, него и инструмент за продубљивање осећања. А да би се осећања продубила потребни су простор и време.

Данас је лако гледати филм, то више није одлазак у салу, није дружење. Данас је то телефон и усамљени човек, мали екран. Да ли сте некад пожелели да будете редитељ који ће свакоме да поклони лични филм, да га гледа у својој соби, сам, на мини екрану? — Јесам, али такав филм не значи ништа, зато што не може да произведе емоције, то производи само информације. Велики екран, биг скрин, то је питање велике пројекције, питање деобе архетипа у групи. Човек који плаче у групи повуче и оног поред себе да заплаче. Кад људи заједнички гледају позоришну представу, врло је значајно да буду заједно, да деле емоције. Данас, нажалост, нови човек гледа филм и истовремено телефонира или је на интернету. То је нова фаза, мислим да ће излаз из ње бити различите форме, филм ће моћи да се гледа на лајв стриму или на телефону. Претпостављам да ће биоскопа бити врло мало, у сваком великом граду по један мултиплекс, као што данас имамо једну или ниједну оперу.

А и број гледалаца филма ће бити као број оних који данас иду у оперу?

— Да. То је проблем глобализације, она има консеквенце које су несагледиве за човека. Човек не може без архетипа, а филм, најснажнији израз тог архетипа, потиснут је у односу на информатички систем, јер он човеку налаже драму коју је некад филм сугерисао. Филм ће бити гурнут са свим својим естетским арсеналом и утолико ће осиромашити људски живот. Биће толико мало тих опера хауса, да ће представљати више реликвију, него комуникацију с временом. Мени је жао, али је то изгледа незаустављиво. Својевремено сте изјавили да је стваралаштво отимање слободе. Ви сте у протеклих десет година направили три филма, написали две књиге, саградили два града. Да ли сте морали толико много да „отмете“ и да ли сте довољно слободе „отели“? — Данас су ти појмови потпуно изопачени. Данас нам је велика светска сила наметнула да се заправо питање о безбедности поставља уместо питања о слободи. На Западу се реч слобода уопште више не помиње, то је као нека полурелигијска реликвија. Слобода је за њих у иметку, у материјалном, они уопште више не помињу духовну слободу јер су им душе толико избаждарене и толико су им истетовирани унутрашњи садржаји да они више и не могу да изражавају слободу на онај начин на који ми још верујемо да постоји. Истини за вољу, једна од најбољих књига коју сам прочитао је роман „Слобода“, а тај роман Џонатана Френзена заправо говори о томе како људи имају мало слободе, како су данас закопчани својим психолошким ограничењима и како се у том развоју људских односа троши слобода. Она једноставно не само да више није циљ него је изгурана са дневног реда људског живота. Овде, у нашем свету, слобода игра огромну улогу, зато што ми још увек нисмо избаждарени. Ми смо већ сада инцидент у овом свету….

— Ми смо инцидент свакако у овом делу Европе, ми не слушамо беспоговорно оно што нам се говори, него некако успевамо да одгајимо своју крушку, јабуку, направимо своју ракију, ја направим свој сок и имам идеју о свету који није ничим ограничен.

Правите свој сок, градите градове од природног материјала. Како се слажу те две слободе, да уживате у прављењу сока и кућа од природног материјала? Човека уметника не би требало да занима од чега је кућа или сок… — То је исто. Филм у једној од својих фаза подразумева и сценографију. Ја сам мање више све филмове снимао у изграђеним или дограђеним сценографијама. Ретко се када дешава да дођете, да све постоји и одмах снимате. Право да се живи уз своје пројекте, то је још један аспект слободе. Слобода је директно пропорционална интелектуалном развоју. Јер када се интелектуално развија, а нема спутана осећања, човек у ствари реализује своје снове и тако најбоље потврђује своју слободу. Мислим да је неопходан одређени коефицијент интелигенције, односно рада на себи да би човек могао да буде слободан. Слобода постоји као формална појава, она је као математика, њу не можемо да опипамо, не можемо да је вулгаризујемо као што данас покушавају оним: „Само је богат човек слободан“.

Читам ових дана да о Вашој безбедности брине Русија. Значи ли то да имате С-400? Како Вас бране овде…

— Мене брани пре свега моја припадност праведном свету, српски народ је једини који чак и у својој химни пева о правди и призива правду од Бога. Е, утолико је и моја приврженост Русији, коју призивам као већег брата да једним оком гледа свет, а другим посматра како му се мали брат понаша и шта ради. Неколико пута сте седели са Путином. Како изгледају ти разговори? Причате ли о светским темама, или о филму, можда о породичним темама? — То изгледа врло напето зато што је он човек који емитује енормну снагу. Он има све што вас преноси у сферу разговора са једним од најмоћнијих људи. Путин је јединствена појава зато што је он једини џудиста који је ушао у светску политику. Мислим да је рвање са историјом и та његова историчност коју увек пројектује у разговорима, заправо нешто што ми делимо.

Наше пријатељство је постало веће оног тренутка кад сам ја у „Политици“ написао текст о мом познанику који је веровао да су Американци ослободили Европу од фашизма. А онда сам ја рекао: „Нећу да ти мењам мишљење зато што би то могло да те унесрећи“. А управо су Руси ослободили Европу жртвујући више од 20 милиона људи, док су Американци само учествовали у том ослобађању. Стигли су 1944. године, онда кад је мање-више требало само да се појаве.

Не желим да поништавам идеју савезништва које је тада стварно постојало, али треба да се подсетимо како је фашизам настао. Као што је у Први рат Америка ушла тек 1916, дакле у другој половини рата, тако је и у Други светски рат ушла искрцавањем у Нормандији тек после жртвовања које су Руси имали за ослобађање од фашизма. И шта се сад дешава у свету? Ми смо фашисти, а они тамо су антифашисти. Е па то неће моћи. У Србији постоје читави нивои бивше генералске деце Титове Југославије који уживају слободу захваљујући НВО и начину мишљења који је потпуно очишћен од патриотизма. А патриотизам је такође естетика, питање признања неких чињеница, питање копчи које вас воде према будућности. Утолико је Путинова појава значајна. И да се само појавио и рекао: „Не, Европу нису ослободили сами Американци, него смо се ми жртвовали за њу и заједно са савезницима ставили тачку на Други светски рат“, било би довољно. Путин је, ако ништа друго, стао на пут томе да се једна погрешна историјска тврдња претвара у стварност. Живимо у времену у којем брзина размене информација не обезбеђује уопште веродостојност и највећи број најпривлачнијих информација данас није истинит. У Француској данас сваки други човек верује да их је ослободио солдат Рајан! Зато је борба за правду, за истину заправо и борба за слободу.

Имамо ли могућности да се у поплави лажних информација изборимо за истину?

— Америка је моћна сила и она са својом естрадом из Холивуда чини највећи део посла блокаде слободног света. Они намећу и своје сузе, и своја убиства, и своју агресивност, и све најгоре што у том народу постоји. А ја сам уверен да највећи део америчког народа није такав, то су две-три корпорације које држе ту естраду да им служи за све најгоре што им је неопходно. Тако и сад питање Трампа. Ја нисам никакав заљубљеник у Трампа, али сам заљубљеник у слободу. А ту слободу они њему не дозвољавају зато што нешто ту криво ради. Сад, да ли је то трик, па ће се показати да је он само нови избор либералне Америке, а да Клинтонова заправо није могла да заврши неки нови посао — то је питање. Ипак, чини ми се да је његова победа проистекла из тога што је тај мејн стрим, главни ток медија, заправо поражен. Човек се директно обраћао људима, они су у том директном обраћању препознали нешто своје и он је победио.

rs.sputniknews.com, Љубинка Милинчић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.