КЛАЈН: Осим супер и кул има и лепо, сјајно и фино

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Ка­да има­мо не­ку је­зич­ку не­до­у­ми­цу обра­ћа­мо се књи­га­ма ака­де­ми­ка Ива­на Клај­на, чи­је се ши­ро­ко под­руч­је на­уч­ног ра­да од­но­си на лек­си­ку, на гра­ма­ти­ку и стан­дар­ди­за­ци­ју са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка. Не­ка од Клај­но­вих нај­зна­чај­ни­јих де­ла су „Ути­ца­ји ен­гле­ског је­зи­ка у ита­ли­јан­ском”, „Твор­ба ре­чи у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку”, „Ита­ли­јан­ско–срп­ски реч­ник”, а „Реч­ник је­зич­ких не­до­у­ми­ца” нај­че­шће је штам­па­на ње­го­ва књи­га. Пр­во из­да­ње де­ла „Ка­ко се ка­же: реч­ник је­зич­ких не­до­у­ми­ца” об­ја­вље­но је 1981. го­ди­не.

Ка­ко вам се чи­ни, да ли је ста­ње у на­шој је­зич­кој прак­си бо­ље или је го­ре са­да у од­но­су на по­че­так ва­шег ба­вље­ња срп­ским је­зи­ком?

Ре­као бих да је ипак не­што бо­ље, јер и са­ми за­по­сле­ни у ме­ди­ји­ма по­ка­зу­ју свест да је нео­п­ход­но во­ди­ти ра­чу­на о ис­прав­но­сти је­зи­ка. Ту ми­слим пре све­га на вр­ло до­бру, ма­да крат­ку еми­си­ју ко­ју пра­ве лек­тор­ке Ра­дио Бе­о­гра­да, „Срп­ски на срп­ском”, као и на „По­ли­ти­ку”, ко­ја по­вре­ме­но об­ја­вљу­је вр­ло уме­сне лин­гви­стич­ке ко­мен­та­ре Ра­де Сти­јо­вић у свом Кул­тур­ном до­дат­ку. Уз то, по­ла­ко одва­ја­мо је­зич­ка од је­зич­ко–по­ли­тич­ких пи­та­ња. Ваљ­да смо ус­пе­ли ко­нач­но да раз­ја­сни­мо да не по­сто­ји ни­ка­кав „бо­сан­ски” ни „цр­но­гор­ски” је­зик. По­сто­ји онај је­зик ко­ји европ­ски по­ли­ти­ча­ри, у не­до­стат­ку бо­љег ре­ше­ња, озна­ча­ва­ју скра­ће­ни­цом (по абе­цед­ном ре­ду) BCMS, ко­ји Ран­ко Бу­гар­ски с пу­ним пра­вом на­зи­ва срп­ско­хр­ват­ски, ка­ко се од­у­век звао у ме­ђу­на­род­ној сла­ви­сти­ци, а ко­ји јед­на­ко гла­си у Ср­би­ји, Хр­ват­ској, БиХ и Цр­ној Го­ри, на­рав­но с не­из­бе­жним ло­кал­ним раз­ли­ка­ма. Тај је­зик ми мо­же­мо да нор­ми­ра­мо на свој на­чин, Хр­ва­ти, Бо­сан­ци и Цр­но­гор­ци на свој, али ће то увек би­ти ва­ри­јан­те истог је­зи­ка, баш као што и ен­гле­ски има бри­тан­ску, аме­рич­ку, ка­над­ску, аустра­лиј­ску, но­во­зе­ланд­ску ва­ри­јан­ту, а ипак га сви зо­ву ен­гле­ски је­зик.

На ко­ји на­чин тре­ба схва­ти­ти ме­ђу­соб­не ути­ца­је раз­ли­чи­тих је­зи­ка и да ли је при­хва­та­ње стра­них ре­чи и из­ра­за ис­кљу­чи­во ло­ше за је­дан је­зик?

Че­сто је ко­ри­сно, мо­же би­ти ло­ше ако се ре­чи пре­но­се ауто­мат­ски и не­кри­тич­ки, без раз­ми­шља­ња о до­ма­ћим твор­бе­ним и лек­сич­ким сред­стви­ма, а не ве­ру­јем да ика­да мо­же би­ти „ис­кљу­чи­во ло­ше”. Нај­оп­шти­је ре­че­но, оно што је уско струч­но, тех­нич­ко и но­во­про­на­ђе­но да­нас по­ста­је ин­тер­на­ци­о­на­ли­зам, па мо­же­мо и ми да га при­хва­ти­мо. Нео­прав­да­но је, ме­ђу­тим, уно­си­ти стра­ну (у да­на­шње вре­ме прак­тич­но увек ен­гле­ску) реч по ауто­ма­ти­зму, или као по­мод­ну, и не раз­ми­слив­ши ни­је ли то не­што за шта смо увек има­ли до­ма­ћи из­раз. Та­кви су ра­зни „ме­на­џе­ри” и „ме­наџ­мен­ти” ко­ји да­ју ути­сак да ни­ка­да у Ср­би­ји ни­смо има­ли ни управ­ни­ке, ни ди­рек­то­ре, ни упра­ве, ни ру­ко­вод­ства. Та­ква је мо­да све­при­сут­не „им­пле­мен­та­ци­је”, иако „им­пле­мен­ти­ра­ти” не зна­чи ни­шта ви­ше не­го оства­ри­ти, ре­а­ли­зо­ва­ти, спро­ве­сти у де­ло. Мла­ђе ге­не­ра­ци­је би тре­ба­ло под­се­ћа­ти на то да и на срп­ском по­сто­је ре­чи ко­ји­ма се за не­што мо­же ре­ћи да је до­бро, ле­по, од­лич­но, сјај­но, фи­но, а не ис­кљу­чи­во „су­пер” и „кул”. У тек­сто­ви­ма се мно­ге ен­гле­ске ре­чи бу­квал­но и по­гре­шно пре­во­де, па та­ко стал­но чи­та­мо о „Си­ли­кон­ској до­ли­ни” уме­сто о „Си­ли­ци­јум­ској”, или слу­ша­мо о не­ком бест­се­ле­ру ко­ји је у тој и тој зе­мљи про­дат у „по­ла ми­ли­о­на ко­пи­ја” – а бест­се­ле­ри се си­гур­но не пра­ве у фо­то‑ко­пир­ни­ци, не­го се штам­па­ју у хи­ља­да­ма или ми­ли­о­ни­ма при­ме­ра­ка (енгл. copy).

Су­сед­на Хр­ват­ска, на при­мер, рев­но­сни­ја је у по­гле­ду стан­дар­ди­за­ци­је свог је­зи­ка од нас. За­што сва­ки је­зич­ки про­је­кат код нас тра­је нео­бја­шњи­во ду­го и шта учи­ни­ти да се та­кво ста­ње про­ме­ни?

Да, то је ста­ри про­блем. Хр­ва­ти су још пре два ве­ка мо­ра­ли озбиљ­но да се по­за­ба­ве пи­та­њем сво­га је­зич­ког стан­дар­да, пр­во за­то што на сво­јој те­ри­то­ри­ји има­ју три ди­ја­лек­та (што­кав­ски, кај­кав­ски, ча­кав­ски) и три из­го­во­ра (екав­ски, ије­кав­ски, икав­ски), а дру­го што су би­ли под аустро­у­гар­ском и до­не­кле мле­тач­ком вла­шћу, па су мо­ра­ли да се из­бо­ре за оп­ста­нак вла­сти­тог  је­зи­ка. Због то­га им ни­је би­ло те­шко да осну­ју Ју­го­сла­вен­ску ака­де­ми­ју зна­но­сти и умјет­но­сти (да­нас пре­кр­ште­ну у „ХА­ЗУ”), ни­ти да за по­кре­та­ча ње­ног реч­ни­ка узму Ср­би­на Ђу­ру Да­ни­чи­ћа. У Ср­би­ји ни­је би­ло при­ти­са­ка те вр­сте за рад на нор­ми­ра­њу је­зи­ка, а на­жа­лост ни­је би­ло ни еко­ном­ских ин­те­ре­са. По­след­њих де­це­ни­ја ипак се по­до­ста ура­ди­ло. Ма­ти­ца срп­ска је из­да­ла ше­сто­том­ни реч­ник, за­вр­шен 1976, а на осно­ву ње­га, уз до­да­так но­ви­је гра­ђе, у на­шем ве­ку на­пра­вљен је и јед­но­том­ник (Реч­ник срп­ског је­зи­ка) у ре­дак­ци­ји Ми­ро­сла­ва Ни­ко­ли­ћа. Пра­во­пис срп­ског је­зи­ка, де­ло Пе­ши­ка­на, Пи­жу­ри­це и Јер­ко­ви­ћа, по­ја­вио се 1993. го­ди­не, а да­нас има­мо и ње­го­во дру­го, про­ши­ре­но из­да­ње. Уз по­моћ Ма­ти­це, Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик, а под вођ­ством Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка, ко­ји је 1997. го­ди­не (на­жа­лост не­ду­го пре сво­је смр­ти) осно­вао Па­вле Ивић, об­ја­вље­но је не­ко­ли­ко зна­чај­них нор­ма­тив­них при­руч­ни­ка. Оно што нај­спо­ри­је иде, на­жа­лост, је­сте ве­ли­ки реч­ник СА­НУ, на ко­ме је рад за­по­чет још у 19. ве­ку, у вре­ме Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа, пр­ви том иза­шао је из штам­пе 1959, а да­нас смо до­шли до 19. то­ма, са сло­вом П. Шта да се ра­ди: ма­ло ко­ји по­сао на све­ту је муч­ни­ји, спо­ри­ји и пи­па­ви­ји од лек­си­ко­граф­ског. Мо­жда нас мо­же уте­ши­ти по­да­так да је из­да­ва­ње реч­ни­ка ЈА­ЗУ тра­ја­ло ско­ро цео век, а вред­ним и бо­га­тим Ен­гле­зи­ма тре­ба­ло је око се­дам­де­сет го­ди­на да за­вр­ше свој два­де­се­то­том­ни „Ox­ford En­glish Dic­ti­o­nary”.

Ко тре­ба да се ба­ви при­ме­ном до­го­во­ре­не нор­ме?  

У ра­ни­ја вре­ме­на од­го­вор би био не­дво­сми­слен: шко­ла. У „ђач­ко до­ба” фор­ми­ра се је­зич­ка кул­ту­ра сва­ког од нас. Да­нас, ипак, с об­зи­ром на стал­не и бр­зе и про­ме­не у је­зи­ку, не ва­жи ви­ше она не­ка­да­шња сли­ка „го­спо­ди­на ма­ту­ран­та“ ко­ји из­ла­зи као зрео и обра­зо­ван чо­век, спо­со­бан да пра­вил­но го­во­ри и пи­ше у јав­но­сти кроз цео жи­вот. Ме­ди­ји, ако не по зна­њу и угле­ду, а оно по ши­ри­ни ути­ца­ја, ути­чу на је­зик бар ко­ли­ко и шко­ла, ако не и ви­ше. И за шко­лу и за ме­ди­је глав­ну од­го­вор­ност тре­ба­ло би да сно­си власт. Ни­је ми по­зна­то ко­ли­ко је Ми­ни­стар­ство про­све­те у ста­њу да про­ве­ра­ва ис­прав­ност је­зи­ка у на­ста­ви и у уџ­бе­ни­ци­ма, не са­мо ма­тер­њег је­зи­ка не­го и дру­гих пред­ме­та. По­сто­је ра­зна ре­гу­ла­тор­на те­ла ко­ја на­вод­но тре­ба да во­де над­зор над те­ле­ви­зи­ја­ма, ра­ди­ом и он­лајн ме­ди­ји­ма, али се њи­хов ути­цај не ви­ди ни на по­љу оп­ште кул­ту­ре (бол­но пи­та­ње „ри­ја­ли­ти­ја” и сл.), а ка­мо­ли у је­зи­ку. Кад би се ико од оних ко­ји се ба­ве срп­ском по­ли­ти­ком бар ма­ло за­ин­те­ре­со­вао и за срп­ски је­зик, лек­тор­ска слу­жба би мо­ра­ла из те­ме­ља да бу­де оја­ча­на, ре­ор­га­ни­зо­ва­на и да до­би­је ве­ћа пра­ва.

Мо­гу ли се Ср­би у пот­пу­но­сти по­све­ти­ти ћи­ри­лич­ном пи­сму, с об­зи­ром на то да ла­ти­ни­ца до­ми­ни­ра све­том?

Ми се за­пра­во још ни­смо у пот­пу­но­сти су­о­чи­ли са чи­ње­ни­цом да смо, не­же­ље­ним сти­ца­јем исто­риј­ских окол­но­сти, по­ста­ли и оста­ли је­ди­ни дво­а­збуч­ни на­род у Евро­пи. Сво­је­вре­ме­но се го­во­ри­ло да је то „на­ше бо­гат­ство”, али за­пра­во је пре из­вор за­бу­на. Па­ро­ла о „рав­но­прав­но­сти два­ју пи­са­ма” зву­ча­ла је вр­ло де­мо­крат­ски, али рав­но­прав­но­сти не­ма из­ме­ђу сла­би­јег и ја­чег, а ла­ти­ни­ца је по­ста­ја­ла све ја­ча, за­хва­љу­ју­ћи ен­гле­ском и дру­гим стра­ним је­зи­ци­ма, упо­тре­би у ма­те­ма­тич­ким, хе­миј­ским и фи­зич­ким фор­му­ла­ма, у ауто­мо­бил­ским ре­ги­стра­ци­ја­ма, па за­гре­бач­кој те­ле­ви­зи­ји, у по­пу­лар­ним за­гре­бач­ким ча­со­пи­си­ма („Старт”, „ВУС”, „Гло­ри­ја”, итд.) ко­ји су се чи­та­ли и у Бе­о­гра­ду… У но­ви­је вре­ме до­шле су и СМС по­ру­ке, па ин­тер­нет, па он­лајн и имејл адре­се, па ка­блов­ска те­ле­ви­зи­ја, па та­бло­и­ди, „ру­жи­ча­сте” и „срећ­не” те­ле­ви­зи­је и та­ко да­ље, све док се ни­је ство­рио ути­сак да је на ла­ти­ни­ци све оно што је по­пу­лар­но, мо­дер­но, свет­ско, ко­мер­ци­јал­но, а да се за  ћи­ри­ли­цу бо­ре још са­мо око­ре­ли тра­ди­ци­о­на­ли­сти и на­ци­о­на­ли­сти. Са­да нам је­ди­но оста­је да упо­тре­бу ла­ти­ни­це све­де­мо на ра­зум­ну ме­ру, да с њом не пре­те­ру­је­мо, оста­ју­ћи све­сни да је ћи­ри­ли­ца на­ше основ­но пи­смо, ко­је мо­ра­мо чу­ва­ти и не­го­ва­ти, да не би­смо из­не­ве­ри­ли соп­стве­ну тра­ди­ци­ју.

Политика

Тагови: ,

3 коментара

  1. sasa каже:

    gresite, gospodine, gresite!!!! gresite u prevodu, pa jos i pisete clanak o tome… i pravite konfuziju!!!
    silicon u prevodu jeste silicium (hemijski element pod brojem 14), ali silicon na engleskom znaci jos nesto – to nesto je polimer, koji se mesanjem sa ugljikom ili hidrogenom naziva isto tako – SILICON!!! (i upotrebljava u medicini, hemiji… kao i za provodnike u elektonici, zato sto je otporan na toplotu)
    ako ste vi poglavica nase pismenosti, ugledni profesor srpskog jezika… koji pise clanke o jeziku, kakvi li su tek ostali??? nije ni cudo sto nam jezik umire kada vas ja, kao masinski inzinjer ispravljam! sramota! mene je stid sto sam srbin.
    drugo, NE POSTOJI srpskohrvatski jezik! tacka. ako ne postoji srpskohrvatska nacija, onda nema ni takvog jezika! jezik iskljucivo, uvek i samo iskljucivo, ima ime od imena NACIJE (ne od drzave).
    novije nacije, stare par stotina godina i mladje (amerkanci, kanadjani, argentinci, brazilci… ) govore jezicima starijih nacija!
    to sto se kod srpskog jezika to univerzalno pravilo ne postuje nije nas problem, ali svakako treba na njega ukazivati svaki dan… a ne izmisljati komunisticki izraz – srpskohrvatski jezik!

    • Snezana Stamenkovic каже:

      Dragi Saša,
      Na stranu to da li se slažem sa vašim komentarim ili ne, kad ste već krenuli da tako samouvereno kritikujete jednu od vodećih ličnosti na ovom polju, trebalo bi da bar imate „petlju“ i to cinite pod punim imenom.
      Ovako je Vas komentar potpuno bezvredan.

  2. sasa каже:

    p.s.
    najvaznije pravilo koje se mora postovati kod prevodjenja na najvisem nivou (kao sto je clanak o prevodjenju) je da je prevodilac ODRASTAO sa jezikom koji prevodi (pogotovo strucni izrazi)!
    ne postoji fakultet koji moze nauciti nekoga da za sebe TVRDI da zna neki strani jezik! fakultet moze da izbrusi dijamant, ne moze od cirkona da ga napravi! taj koji tvrdi da zna engleski MORA odrasti u engleskom govornom podrucju, u osnovnoj skoli! svi ostali koji nauce engleski posle osnovne skole – su priuceni, bez obzira koliko znaju, bez obzira koju akademsku titulu imaju… a mogu imati i nobelovu nagradu! dzaba.
    ja sam odrastao uz srpski, pa opet NEMA TEORIJE da znam sve izraze (pogotovo strucne), a taman da ih neki englez, akademik, profesor srpskog i slavistike na harvardu zna!!!
    za pocetak akademici, naucite prvo ijekavski, pa onda komentarisite engleski!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.