ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ: РЕДИТЕЉ КОКАН МЛАДЕНОВИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Радије ћемо се постројити за ново зло, него преузети историјску одговорност за злочине у Србији, БиХ, Црној Гори и Хрватској!

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

Представа „На Дрини ћуприја“ отворила је овогодишње издање Југословенског позоришног фестивала у Ужицу у великом сценском, кореографском и глумачком стилу. Познати позоришни редитељ, Кокан Младеновић, који је режирао и адаптирао Андрићев роман награђен Нобеловом наградом, ексклузивно за „ИСКРУ“ открива детаље о раду на захтевном пројекту, доприносу и сврси ћуприја, али и оној негативној страни грађења данашњих мостова.

    . Шта за Вас представља Андрићев роман „На Дрини ћуприја“ и како је било радити на адаптацији тако захтевног пројекта?

    Ми нисмо приступили роману „На Дрини ћуприја“ као ремек-делу светске литературе, јер он има своју славу коју не можемо да му одузмемо. Мислим да је позориште у прилици да прича неке потпуно друге приче, користећи постојећа велика дела. За мене није питање шта је писац написао, него зашто је нешто написао. Ја верујем да је Андрић овим романом хтео да нам укаже на бескрајне циклусе зла који због наше неспремности да се суочимо са злом у себи, са сопственом историјском одговорношћу, са оним што радимо и самима себи, и другим народима, и другим људима – да се то зло понавља. У тој касаби 400 година од зидања моста па до данас није било народа који није чионио монструозне ствари оним другим народима и то у неком правилном историјском ритму и једнаким интервалима – ми показујемо своја најгора могућа лица чинећи зло. За разлику од Андрићевог романа који се завршава 1918. године, ми смо уочили још два таква циклуса зла. Један је везан за 1942. годину и страшан злочин НДХ Легија, Францетић, приликом чега је убијено преко 5.500 хиљада Срба. Тај циклус понавља се и 1992. године, кад су монструми из Вишеграда, браћа Лукић, од којих се један у Хагу све време позивао на књигу „На Дрини ћуприја“ као на реални историјски податак, а не на имагинацију једног писца, учинили страшан злочин над готово 500 Муслимана из Вишеграда. И све то тако иде до данашњег дана, где са овим новим догађајима у Србији, Босни и Хрватској, схватите да ми ни из тих 90-их ништа нисмо научили и да ћемо се радије поново постројити за неко ново зло, него што ћемо схватити шта смо то радили свих ових година и векова…

    . У којој мери мост може донети срећу, мир и просперитет, за које се залагао Мехмед-паша Соколовић, уколико окружење ћуприје представља место где се „вековима дешава циклично зло без престанка“?

    Ова прича се може пратити и као прича о изневеравању једне велике идеје. Много племенитих идеја је пропало на овим нашим просторима… Идеја једног изузетног човека са ових простора је готово постиђена целокупном историјом коју смо јој ми приредили. Од првога дана тај мост није место спајања које доноси срећу и просперитет, онако како је он то замислио, него је место граница, раздвајања, место масовних погибија, стрељања, погубљења – место свакојаког зла. Ми смо успели да једну тако величанствену идеју извргнемо руглу… Како каже мој сјајни драматург Светислав Јованов, није ово само прича да људи умеју да направе један мост, него је ово прича како мост не може да направи људе. Дакле шта год ми урадили, мост у својој величанствености није успео да направи неке боље људе око себе.

Фото: А. Андрић

Фото: А. Андрић

    . Постоји ли начин да се прекине тај континуитет зла на нашим просторима, или је Ваша представа подсетник да је оно увек присутно?

    Наравно да постоји. Он подразумева суочавање са сопственим злом, са злочинцима у сопственим редовима и у Босни, и у Хрватској, и у Србији, а не видим никакву политичку вољу и историјску одговорност да се тако нешто догоди. Док ми разговарамо овде вечерас, у сали од 400 људи врло је могуће да постоји неки злочинац из ратова… Док седимо у Загребу, Сарајеву, Бањалуци, Београду и пијемо кафу – поред нас седе злочинци, људи који су чинили монуструозне ствари у ратовима 90-их година. Таквом наопаком политиком, таквим сакривањем сопственог зла и фалсификовањем сопствене историје ми смо њих аболирали од накарадних ствари које су чинили 90-их година.

    . Шта се дешава са данашњим мостовима – граде ли се да би се рушили?

Данашњи мостови немају ту метафоричну снагу какву има мост Мехмед-паше Соколовића. Данашњи мостови се зидају због неке економије, туђих захтева, у име неких лажних пријатељстава у региону и слично. Ту визије нема. Поготову нема визије спајања и помирења… Нашим животима, уосталом, не управљају никакве визије, него неки полусвет из 90-их, везан пре свега за сопствене економске интересе.

    . Да ли је, онда, сврха мостова окренута спајању или раздвајању два народа?

Мислим да народи ту више нису важни. Мостови спајају тржишта, тачније, интересне пределе неких мултинационалних компанија. Данашњи мостови само олакшавају проток робе, повећавају профит. Све оно што је некад била племенита визија моста, као метафоре спајања, просперитета и упознавања, постало је потпуно секундарно. Ако данашњи мостови постоје – постоје да би неком донели корист, а не мир.

Анђела Андрић

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.