ЈОВАН МАРКУШ: Мој брат може бити што хоће, али нема право да мојим прецима одриче што су били

ИСКРА на Фејсбуку

Професор Павле Вујовић, био је професор математике на Вишој Педгошкој школи на Цетињу и осјећајући да се почело са кривотворењем наше историје и што би се у будућности могло догађати, о свом трошку штампао је ову публикацију 1971. године. Она за онога ко може да мисли логички и објективно може бити и у данашњем времену само од користи.

„Мој брат може да се изјашњава за себе у погледу народности и вјере како хоће, независно да ли тако осјећа или из неких других разлога. Међутим он нема право, нити неко други, да мојим прецима одриче оно што су били и како су се осјећали. Наша је дужност да се томе супротставимо на културан начин. То је наша дужност и према нашим прецима и према нашем потомству. То је дужност и нас који нијесмо историчари“, стоји у предговору.

„У посљедње вријеме извјесни Југословени оспоравају Црногорцима етничку припадност српском народу.

Зашто они то раде? То је питање на које за сада не могу дати одговор. Али да нису у праву када тврде да се бивши Црногорци нису осјећали Србима, да себе нису сматрали Србима и да их Србима није сматрао цио свијет који их је познавао, може се дати одговор, и сматрам да га треба дати.

Сматрам да је довољно указати на домаћу литературу, и на оно што су већ цитирали они који оспоравају бившим Црногорцима етничку припадност српском народу, па да се увиди, да заиста нису у праву. То је довољно па да се увиди, колико су несолидни закључци и тврдње да нису били Срби: Његош, Марко Миљанов, Стјепан Митров Љубиша, владика Василије Петровић, краљ Никола и остали Црногорци њиховог времена. Наравно овдје изузимам један незнатан број католика и муслимана.

Нисам прочитао све што је написано о овом питању, а од онога што сам прочитао задржаћу се само на ономе што будем сматрао важнијим.

 

(…) Послије Мандића појавила се једна група књижевника који оспоравају српска осјећања и припадност српској књижевности: Његошу, Марку Миљанову и Стјепану Митрову Љубиши.

Несумњиво да је Његош стајао изнад ове групе књижевника, као што стоји Ловћен изнад оних брежуљака у његовом подножју. Због тога, да бисмо могли добити одговор, да ли је ова група на правом или на погрешном путу, погледајмо што Његош каже о себи и о Црногорцима.

Задојен народним предањем, које је слушао на своме огњишту као дијете и понесен народном поезијом, Његош је сматрао себе Србином, а Црногорце Србима.

Када је написао „ГЛАС КАМЕНШТАКА“, у коме је опјевао јуначка дјела Црне Горе од 1711-1813. године, написао је умјесто предговора и ово: „Српска пјесма од српског пјесника, који радо пјева о ономе што се односи на његов народ, а не воли да пјева о подвизима страних народа“. Овдје је као дан да Његсш себе сматра Србином, а Црногорце Србима.

Своје гледиште да су Црногорци Срби, Његош испољава у „СЛОБОДИЈАДИ”. Ово се види из ових стихова:

„Тек се сташе бој се роди
Француз с једне Србим с друге
Стране живи огањ осу”.
—- —— ———-
„Дан свакоји бој до подне
са Србином храбри Француз
продужише и вођаше”.

 

Зар данас постоји неко ко сматра да ови Срби нису били Црногорци? Сигуран сам да не постоји, али ако будемо нетачно представљали прошлост, вјероватно је да ће се појавити и такво гледиште.

Полазећи са гледишта да су Црногорци Срби, а друго му није ни на памет падало, Његош је објавио „ОГЛЕДАЛО СРПСКО”, у коме су, углавном опјевани бојеви Црногораца са Турцима. Дакле, Његош није ставио наслов „ОГЛЕДАЛО ЦРНОГОРСКО”, иако се од 61 пјесме колико их је у њему, 52 односе на борбе Црногораца.

У овим пјесмама помињу се: Иван Црнојевић, Батрић Перовић из Бањана, Вук Мићуновић, Вук Мандушић, Вук Раслапчевић и други истакнути црногорски јунаци. Све ове Црногорце Његош сматра Србима, што се види из ових стихова којима описује бојеве.

 

Тамо наилазимо на овакве стихове:

 

„Од Србаља мало ко погибе
Од Турака мало ко утече
Богу хвала Срби задобише!”

 

На мјесту гдје се данас налази фабрика „Обод” у Цетињу, пред први свјетоки рат налазила се ,,Лабораторија”, тј. зграде у којима се вршила оправка оружја. На пољани испред Лабораторије поређано је било неколико топова, које су Црногорци у борбама отели Турцима. На једном топу стајао је овакав натпис:

 

„Црногорци кад оно витешки
Жабљак турски тврди похараше,
Онда мене старца заробише
На Цетиње српско донијеше”

 

Да се уреже овакав натпис наредио је Његош. Овај топ и оне друге Аустријанци су однијели за вријеме окупације, да их искористе у ратне сврхе.

Дакле, у ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ и у свим својим дјелима, Његош је Србин, а Црногорци Срби са Вртијељке.

 

Стјепан Митров Љубиша: Ја припадам несретној, али јуначкој и поноситој народности српској

 

Сада чујмо што о себи каже Стјепан Митров Љубиша.

 

Послије једног гласања у Далматинском сабору Љубишу су његови политички непријатељи оптуживали да се продао. Због овога је Љубиша 1877. год. одржао говор у Сабору, у коме је између осталога рекао:

„Ја нијесам никада припадао народној партији, но од Косова припадам оној несретној, али јуначкој и поносној народности српској коју штују и уважавату и њени исти душмани”. (Глигорић: „Српски реалисти”, стр. 51. Београд, 1965 г.).

Послије 17 година рада у Сабору, Љубиша је морао напустити Сабор, и том приликом је одржао говор, из кога је унео у своју аутобиографију, поред осталог и ово.

„Та знам да ви мене не трпите, јер сам Срб православне вјере”. Мало даље стоји: „а ја коме се српско знамење упечатило на чело, бранићу погажено право и слободу својих сународника док ми год под грлом куца”. (Глигорић: „Српски реалисти”, 52).

 

Марко Миљанов: Као Куч мрем срећан, а као Србин несрећан

 

Марко Миљанов није живио у средини која га је могла мрзјети зато што је Србин, па није имао потребу да то истиче као Љубиша. Међутим, када се Марко обраћа Црногорцима, увијек им се обраћа као Србима. Он каже: „Драги брате Србине”, „Ако си Србин”, итд. („Сабрана дјела”, књ. I).

 

Када Марко говори о поријеклу Васојевића, каже: „Од Васа Васојевићи, српско племе око Куча”. (,,’Сабрана дјела” књ. II, стр. 94).

 

О Марку се свуда пише и говори као о Србину. „Босанска Вила” 15. окт. 1902. год. донијела је чланак „МОЋ ЗА ДРУГОГА” у коме се говори о Марку Миљанову. У чланку се помињу најистакнутији јунаци из Србије, а затим ‘стоји: „А на другој страни Српства, тамо гдје се стијена на стијену настањује и у облаке граби; тамо, гдје се кроз читави низ столећа од косовског гробља непрестанице, из дана у дан, јављају косовски осветници и заштитници слободе српске и имена српскога — тамо легенда о српском јунаштву и слави, о српском сјају никако не престаје”. („Сабрана дјела”, књ. V, стр. 198).

 

Предвиђајући скору смрт, Марко је 25. дец. 1900. године написао писмо своме куму Стојану Поповићу, командиру кучком. Марко ово писмо завршава „Као Куч мрем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан”. („Сабрана дјела”, књ. I, стр. 156).

 

Тврдити да нису били Срби: Његош, Стјепан М. Љубиша и Марко Миљанов, било би исто што и у филозофији тврдити да нису били материјалисти: Енгелс, Маркс и Лењин.

 

Краљ Никола се није одрекао Српства ни у изганству, када су му, од једне групе србијанских, па и црногорских политичара прављена разна подметања. Ово се види, поред осталог, и из прокламације од 2. јануара 1919. г. у којој каже: „Ја ћу лично чекати, с увјерењем, да сам сада, као и увијек, испунио дужност: Црногорца, Србина и владаоца”. („Глас Црногорца”, 2. јан. 1919. г”).

 

Црногорци су се свагда осјећали Србима, и то своје осјећање свуда су испољавали. И у народним пјесмама видимо да Црногорци себе сматрају Србима. Не само да су Црногорци себе сматрали Србима, већ су их тако сматрали и остали Срби и Југословени, чак и сви народи који су их боље познавали.

 

Бранко Радичевић пјева у „ПУТУ”:

 

„Црна Горо, поносито стење,
Круне српске ти драго камење”

 

Као Бранко пјевали су и многи други српски пјесници: Змај, Јакшић, Шапчанин и др.

Љуба Ненадовић каже: „Ја сам се обрадовао што ћу видети тога чувеног црногорског владара и великог српског песника”. (Љ. Ненадовић: „Писма из Италије”).

Вук Караџић у предговору „Српскога рјечника” из 1818. г. каже, да је од ђетинства чуо и разумио „да у Црној Гори од Лазаревих времена једнако траје српска влада и царовање”.

ИН4С, Фејсбук

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.