ЈОСИФ КОБЗОН: Русија никада није била на коленима, нити ће!

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Спутњик

Фото: Спутњик

Русија је изгубила информациони рат и сада мора да покуша да објасни свету да није агресор, да је нормална земља која се развија и иде својим путем. Имамо одличног председника, који никоме не дозвољава да спусти Русију на колена, ни Американцима, ни Европи, каже у разговору за Спутњик чувени руски певач Јосиф Кобзон.

Академски ансамбл песама и игара Националне гарде Русије, са специјалним гостом, заслужним уметником Совјетског Савеза Јосифом Кобзоном, наступио је 20. октобра у Сава центру у Београду, поводом 72. годишњице ослобођења Београда, у којем су заједно учествовале совјетске и југословенске трупе.

Име Јосифа Кобзона уписано је у Гинисову књигу рекорда на основу броја награда које је током пола века дуге каријере овај уметник добио. Рекордан је и број песама на његовом репертоару, који прелази 1.500 нумера.

Поред тога, Кобзон је неуморан као стваралац и способан да пева и по 12 сати без одмора. Истовремено, као посланик Државне думе Русије, већ 20 година активно ради на унапређивању руске културе, а бави се и добротворним радом.

С истакнутим руским уметником разговарали смо о његовом стваралаштву, узорима, „златном веку“ руске популарне музике, пријатељству с овдашњом певачком звездом Ђорђем Марјановићем и покушају да у Москву доведе легендарног Френка Синатру, с којим га често упоређују. Нисмо могли да заобиђемо ни улогу савремене Русије у свету, информациони рат, русофобију и односе с Украјином, Европом, Америком.

Ви нисте само музичар, певач, него и политичар, посланик Државне думе Русије, а бавите се и хуманитарним радом. Како све то постижете?

— Знате, ја се противим томе да се неко одређује као политичар. То није професија, то је позиција. А ја сам целог свог живота певао о земљи, о народу, о подвигу, о људима. Сада, када већ у шестом сазиву радим у Думи, дакле, двадесет година, као посланик испуњавам наредбе својих бирача. Увек сам следио идеју да је посланик, како су говорили у Совјетском Савезу, слуга народа. Ја сам дужан да служим своме народу. Живимо веома напето и тешко, због тога је свако од нас, у складу са својим могућностима, дужан да уради све што може да би помогао земљи. Радим у Комитету за културу. Имамо веома сложену ситуацију у култури. А шта је то култура, какво је то духовно стање човека? То је човек који није расположен за терористичке нападе, за неке негативне појаве. За њега не постоје међунационалне баријере, он је толерантан.

А када говоримо о културној дипломатији, да ли је боље деловати као уметник или политичар?

— Дипломатија и промоција су потпуно различити појмови, не треба их мешати. Дипломатија је често ангажована, а промоција је нешто друго. У Руском дому, рецимо, баве се промоцијом, а не дипломатијом. Можемо то назвати и дипломатијом, с обзиром на то да се промовише оно што је руско, али то Руски дом ради у сарадњи са Србима. Он ради за добробит обе земље, и то је промоција у најбољем смислу — најбољи стваралачки ансамбли и извођачи из Русије који промовишу нашу националну уметност. Ја себе нисам никада сматрао политичарем, али верујем да се треба борити за част и достојанство грађана. Имам десеторо унука и желим да они живе у доброј земљи. Желим да никада не зажале што су се родили у Русији.

Ситуација је сада веома тешка не само у Русији него и у свету.

— Ударила је русофобија. Ја сам проглашен херојем Доњецке Народне Републике, заслужним херојем Русије, али сматрам да су те награде симболичне. Највећа награда коју носим јесте Народни уметник Совјетског Савеза. То је моја награда, моја професија. Сами Украјинци нису криви за све ово што се дешава.

А због чега се то дешава?

— Због Американаца, наравно. Ко је бомбардовао Југославију? Због чега је она била у америчкој сфери интереса? Исто се дешава и с Украјином. Украјина је поред Крима, говорим о југоистоку, Украјина се граничи с Русијом, и због тога им је (Американцима) потребно да се НАТО распореди на границама с Русијом. То је америчка агресија.

Због чега им је то потребно? Зар није логичније, у геополитичком смислу, да Америка буде у пријатељским односима с Русијом?

— Ја на својим концертима певам једну песму, која има следеће речи: „Нама није потребна туђа територија, ми ни са ким не желимо да ратујемо, али саветујемо некима да не заборављају лекције историје“. Путин се не плаши, Путин покушава да сачува Русију, да сачува пријатељске односе међу земљама, али Американци су победили у информационом рату и целу Европу и свет убедили да је Русија агресор. Освојили смо Крим, освојили смо Донбас… Ништа ми нисмо освојили, то је била одлука народа! Нису нама потребни ни Крим, ни Донбас, јер ионако имамо скроман буџет. А да не говоримо о санкцијама које су увели нашој земљи.

А како Русија може да се бори против тога?

— Да трпи и да чека, да чека да се можда нешто промени… Нормално је да Американци бомбардују, а када ми бомбардујемо, то је агресија.

То је управо тај информациони рат о којем говорите.

— Информациони рат који смо ми изгубили. Морамо да покушамо да убедимо свет да нисмо агресори, да смо нормална земља која се развија и иде својим путем. Имамо одличног председника, који никоме не дозвољава да спусти Русију на колена, ни Американцима, ни Европи. На коленима Русија никада није била, и никада неће бити. То треба показати свету. Ми смо овде у Србију дошли поводом ослобођења Београда. Због чега се то не обележава у свим земљама бивше Југославије? То је, такође, информациони рат. Нажалост.

Изводили сте концерте у разним ужареним тачкама света. Где су Вас људске судбине највише потресле?

— Мене је увек одушевљавало херојство наших људи. Девет пута сам наступао у Авганистану, у Чернобиљу, на Северном Кавказу, у Чеченији, у Донбасу осам пута до сада, на Криму… Увек ме изнова запрепасти то како екстремна ситуација покреће људе, како мења њихову психологију. Због тога сам и тежио да идем на те ужарене тачке, без страха и сумње.

Добили сте медаљу „Учесника војне операције у Сирији“. Како сте је заслужили?

— Управо овако као што сам већ набројао… За неколико дана обележавамо годишњицу Норд-Оста (трагичних догађаја који су се догодили услед терористичког напада на позориште на Дубровки)…

Ви сте били један од првих који је преговарао с терористима?

— Нисам био један од првих, него први. И поново могу да кажем: екстремна ситуација покреће све најбоље у човеку. Због тога, понављам, свако треба да учини најбоље што може да би помогао својој земљи и људима.

Песме као што су „Каљинка“, „Катјуша“, „Тамна је ноћ“, „Очи чарније“, „Подмосковске вечери“ веома су популарне овде у Србији. Да ли Вам је то познато?

— Оне су настале у добра времена. Те песме су наслеђе Великог отаџбинског рата, када смо изгледали као победници који су згромили фашистичку звер. Због тога су све те песме биле популарне свуда. Ја изводим ове песме, али изводим и песму „Устај, земљо огромна“. А људи који долазе на концерте нипошто не остају равнодушни.

Имате велики репертоар, знате ли неке српске традиционалне песме?

— Ја сам некада певао песме које је певао мој пријатељ Ђорђе Марјановић. Ми се и дан-данас дружимо. Дружим се и са Ђорђем, и с Радмилом Караклајић. Знам га још пре него што се венчао с Ели, она је била његов преводилац када је први пут допутовао у Совјетски Савез. Певао сам „Понекад у осам“, „Девојко мала“ и друге песме. Он је био веома популаран у Совјетском Савезу. А када је доживео мождани удар, био је парализован и Ели је све радила уместо њега. Глас, међутим, није имао, није разговарао. Ја сам га позвао у Белорусију на фестивал „Словенски базар“, он је допутовао и седео је у центру дворане. Рекао сам да је у сали популарни певач некадашње Југославије, мој пријатељ Ђорђе Марјановић, сви су га поздравили. Он није говорио две године, две године! Ја сам му тада пришао с микрофоном и рекао му: „Ђорђе, хоћемо ли да певамо“?

„Не, не, не“!

„Да, да, да! Хајде да певамо“.

Опет: „Не“!

Тада сам почео да певам: „Как это все случилось, какие вечера“… (Он је певао ту песму). И одједном је почео да пева: „Не знаю больше…“ И од тог момента је почео да говори. Вратио се поново на естраду. То је био психолошки стрес. Ђорђе је диван човек, изврстан уметник.

Слушала сам како певате „Мој пут“ Френка Синатре. Зову Вас „руским Френком Синатром“, како гледате на то?

— Никада нисам копирао Френка, једноставно сам певао неке песме из његовог репертоара. Некада сам, као народни посланик Совјетског Савеза, желео да позовем Френка да наступа код нас, тада је још био жив. Он није био ни у једној социјалистичкој земљи. Договорио сам се с Горбачовом, који му је послао телеграм, али је Френк прво рекао да жели само један концерт на Црвеном тргу и да у првом реду седе Горбачов и његова супруга Раиса Максимовна. Тада на Црвеном тргу још није било концерата. Много су извољевали и он и његова екипа. Замолили смо га да одржи још један концерт у Лењинграду. Одговор је био: „Не“! Онда је, одједном, измислио да Горбачов треба да му пошаље писмо, уместо телеграма преко америчке амбасаде, јер су код њега све позивнице у Меморијалној дворани на Беверли Хилсу исписане руком. Добро, онда, хајде да му напишемо писмо. И послали смо му га. И опет, ништа од тога, концерт није одржан. Он је, наравно, изузетан уметник, изузетан музичар, ценим његово стваралаштво, али се ограђујем од таквих поређења.

Ко је утицао на Ваш стил певања?

— Ја сам живео у златном периоду када су песме писали прави композитори, који нису компоновали на речи, као што сада компонују, него су компоновали на стихове. А стихове су у том златном веку писали Јевтушенко, Рождественски, Вознесенски… Зато ми сада није занимљиво да гледам нашу телевизију. Сваки пут када сам радио на песми с композитором и песником проналазио сам нијансе. Плус, наравно, стваралаштво наших истакнутих извођача, као што су Шурженко, Утјосов, Русланова — све је то утицало на мене.

А како видите будућност Русије и света?

— Немогуће је прогнозирати. Мислим да ћемо све прогнозе правити након избора у Америци. Не очекујем ништа, осим да буде изабран нови председник Америке и да одустане од експанзије, од Америке као светског жандарма. Мислим да ће Путин учинити све да не буде рата, али не искључујем жалостан исход.

rs.sputniknews.com, Валентина Булатовић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.