ЈЕВГЕНИЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЈЕВТУШЕНКО: Бајка о киши и заборављеном вину

ИСКРА на Фејсбуку

Jevtusensko

(Из нове књиге песника Горана Лазовића „Људи и градови“ која ускоро излази из штампе)

Дочекао да Божић дочекам код Јевтушенка, а он болестан, тек изашао из болнице, блед и поспан, с осмехом који личи на јаук.

Рекао је лекарима да му је добро. Није хтео да им каже да су досадни!

Они му поверовали и он сад може да ради све што су му забранили.

Да изађе напоље, на пример!

Узео ме је под руку и извео на снег, да ми покаже околину и представи суседе – Пастернака и Окуџаву, који одавно живе на адреси где поштар не долазе.

Упознаје ме и са својим малим псом који је мало мањи од телета. Кад ми је пришао,био сам никад ближе Богу и никад даље од литаратуре.

Кућу у којој живи, поклонио је држави.

Она се постарала да од ње направи музеј.

И нас двојица, као два тек проходала експоната, улазимо у простор који је изашао из романа: а у њему: млађани Јевтушенко и Фидел Кастро, на другој слици он и Маркес.

Док га гледам разнеженог са Ванесом Радгрејев, додаје ми изрезбарени штап:

Користио га је Марк Твен!

На зидовима слике Шагала, Шемјакина, Ернста, Брака, Пикаса…

И фотографије сибирских жена: забрађене, једре и знојаве!, постављене да смотре на њега и старијег Кенедија.

Уоколо плакати и рукописи, на столу писаћа машина са увученим папиром и започетом  песмом, наочаре, књиге и поклони из 98 земаља у којима је боравио.

Јевтушенко је преведен на само 70 језика и само неколико пута предлаган за Нобелову награду!

Овде су сви преводи, међу њима и медаља УНЕСК-а.

И сачувана писама,нељубавна наравно!

И један исечак из новина, када је 1991. казивао песме пред 200.000 људи, током државног удара у Русији.

И успомене из њујоршког Медисон сквер гардена, где је певао на руском, а Американци му  плакали на рамену, и мало испрљали сако.

Некако грубо додирујем грамату која потврђује да је почасниг члан Америчке академије.

Неће ништа да ми каже. Надигла му се горња усна, и прустовска  псовка лети  у ћошак.

Прича о Неруди, који му је пуно помогао. И о шареним  сакоима:

Нагледао сам се црнине, војничких униформи и тамних затвореничких капута и зато волим папагајске боје.

Једна мала планета Сунчевог система зове се по њему.

Хтео је да буде и голман, него му Лав Јашин рекао:

Шупље су ти руке. Остани међу римама, и ако стигнеш напиши неку песму о мени…!

Снег хоће да нас завеје.

Стојимо под настрешницом, и као два момка чекамо вољену која неће доћи.

-јесу ли жене у Београду још увек онако лепе?

Не знам, дружим се само са паметним!

Дружи се понекад и са лепим , оне су досадне, али инспиришу, толико су лепе да одмах видиш кад лажу!

Бранимо се од пахуља, идемо према кући, и причамо о Пикасу.

-Зар ти овај мраз не личи на њега? Он ми је давао слике, али нисам хтео да узмем.На њима су жене – карикатуре. Све што сам у животу постигао, дугујем женама. Оне су ме училе и васпитавале. То су моје Сибирке, то је моја мајка, то су оне које сам волео, то је моја Маша. Пикасо није то разумео, у жени је видео само тело.

Било је јутро,дошла његова жена и донела ми један  цртеж.Нисам хтео да је увредим, узео сам поклон, али ми је жао што је умро а није научио шта је жена.

-Зар се то учи?

-Наравно, све се учи, чак и љубав!

Видиш, овај коњак има година колико и моја Маша. Не могу да ти сипам пуну чашу, био би грех, али бићу срећан ако кроз мирис осетиш зашто га нудим и колико ми значи жена због које ову флашу данас отварам.

-И Маша би била срећна…!

-Свакако.Она је мој Бог, она и моја деца. Хтела је да те види, мајка јој је болесна, отишла је да је обиђе. Њена мајка има година скоро колико и ја, и то треба поштовати. Без Маше не могу да изађем ни на сцену.Она разуме моју болест, чак је и мојим бољкама необично кад је нема.

Кажи, како је код вас, има ли живота у Београду?

-Код нас је свануло, само се још није разданило!

-Добрица Ћосић…Љуба Тадић… Добро су?

Кад стигнем запалим им свећу….у мртве се баш не разумем!

-Тадић се смејао као козак, а Ћосић је причао оно што не разумем. Добри људи су усамљени, лоши се увек удружују, стално су заједно и у томе је њихова снага. Што смо старији, све смо искренији и отворенији.Ћосић је сигурно имао добре намере али је остварио лош резултат у политици. Нема добрих и лоших народа, има само фукара међу људима.Бојим се да он то није разумео.

Мени је лако да причам са вама, долазим из небеског народа а ви имате своју планету…Како год, наћи ћемо се негде међу облацима…

-Волим твоје метафоре иако од њих могу да се разболим.Али, упамти кад постанеш свестан бола других људи тад постанеш и човек.

Одрастао сам у време “хладног рата“ , живим у време  “хладног мира“ и имам право тако да говорим.

Jevtusensko 2Окрени се, земља Шевченка заратила је са Пушкиновом земљом. Лопови и лоповчићи хоће да јашу уместо да буду у тамници. Нема револуције која не обмањује људе. Историја је претрчала све нас: Стаљина, Хрушчова, Горбачова..и попрскала нам је лица блатом.

Хајде, ти си песник, реци ми: зар је свим идеалима суђено да буду недостижни?

Идеали су увек на пушкомету!

-Значи, крв….!

Нама су Американци  убијали децу у колевкама и ми се сад са њима љубимо!

-Ти си млађи од својих година, Лазовићу. Неправда боли више него смрт. Кад су бомбардовали Србију, бескрајно сам био тужан. И написао сам један текст поводом тога. “Њујорк Тајмс“ није хтео да га објави, нико то није хтео ни да погледа, камоли да штампа. Тад сам видео колико је сати и на мом часовнику од тада иде тачно време.

-Колико је сад сати?

-Пуно мање него онда кад сам код тебе у Београду доживео други срчани удар. Са нитроглицерином испод језика одржао сам књижевно вече.

Сад имате прилику да читате туђе дневнике и сећања.Вероватно су вам најбољи пријатељи они које нисте познавали. Читао сам “Дневник Нагибина“,  то је једно од читања које ме боли…

-Он о себи ужасно лаже. Био је искомплексиран а добар човек. Бела Ахмадулина, која је била моја жена, и која се после удала за њега, коју је он обожавао, видео сам то по његовим очима, такође је то знала. Замисли, он њу пита – како може твој Жења да слуша Пожењања? А он му се дивио, његовим подвизима на фронту, он му пре тога клицао и аплаудирао.

-Бићу директан: да ли сте штитили песника, Анатолија Софоронова, и Павлова, комсомолског секретара?

– Софронов је педесет и друге, на факултету за књижевност, приликом поделе индекса рекао да је Јевтушенко, вероватно – педер!

Није могао ни да наслути да ћете имати четири жене и пет синова!

-Ма, ја сам тада имао само бубуљице, и дошао сам напудерисан. Софронов је, ипак, био велики човек, козачког порекла. Сву су му фамилију позатварали, мучили, а он је штампао и моју “Кориду“. Издигао се изнад тога,као и Павлов који је био врло пристојан, организовао да одемо на један фестивал у Хелсинки, а тамо су неонацисти једној балерини повредили колено и запалили руски клуб. Он је тада реаговао

Те ноћи сам написао песму “Балави фашизам“ која је већ ујутру била преведена и подељена свим члановима делегација. Павлов је од мене чуо за Жака Брела, који је тада био скоро непознат и који је после дошао у Совјетски Савез, имао концерте, оставио ми гомилу рубаља, да поделим руским уметницима и женама тада забрањених Мандељштама и Булгакова. Брелово гостовање је организовао исти тај  “ужасни комсомолски секретар“. Бескомпромисност понекад има своју величину, но најчешће је она прикривање нетолеранције и жеље да се некоме суди.

Апсолутно бескомпромисна била је и моја друга жена Гаља. Због тога сам је највише волео. Она је захтевала више од себе, него од других.

И мајка ми је била таква. Растала се од оца, јер није могла да му опрости глупост: после некаквог службеног пута нашла је код њега некакав поклон, који је он, вероватно, добио од неке жене. Рекла је, међутим, да ће јој увек бити драго да га види као Жењиног оца.

-То је, по мени, баш претеривање….

-Не могу и нећу да судим. Кад би постојала могућност да се законом регилишу те ствари, ја бих женама забранио оно чувено: а шта би било да се ја тако понашам? То је сасвим погрешно питање,и ту нема једнакости, јер жена сасвим другачије воли.За њу није карактеристична мушка жеља за променама, ако није Дон Жуан у скуњи, што би био патолошки случај. Жена може бити срећна и са импотентним мушкарцем, јер је њена љубав најчешће материнска.

Маша је од мене млађа тридесет година, али кад ми гунђа, она тад личи на моју мајку. Неретко се тако и односи према мени, мајчински. Понекад звучи као моја бака.

А Бела Ахмадулина?

-Ми смо се развели мојом кривицом. Ја се те кривице сећам и не могу се

би  да опростим што је морала да прекине трудноћу. Ех, да смо нас двоје имали дете,замисли то…. Кад је она напокон у другом браку, након десет година, остала у другом стању, ја сам се дању и ноћу молио да све добро прође.

-Бела је била велики човек.Сећам се једног детаља, нисте били заједно, а она је ишла градом и тражила да вам купи ципеле које сте волели…!

-Да, таква је била….Кад сам јој рекао за Машу, да хоћу да је оженим, она је дошла,навукла кецељу и спремила све за свадбу. Све је очистила, припремила и била је срећна што ћу бити са женом коју волим.

Критичари тврде да сте на Белу имали велики поетски утицај?

-Утицао сам – па шта? Утицала је она и на мене. Била је првокласан песник. Предлагана је за Нобелову награду. Памтиш ли њену “Бајку о киши“? То је песма из њеног најранијег периода. После је написала “Сан“. Знам да се ту ради о мени:о томе како ме у њеном присуству оговарају, затим сања да сам умро и у сну вришти…

За те стихове сам јој захвалан, величанствени су и ретко је која жена о мушкарцу писала тако нежно као што је Бела писала о мени. Она се увек бојала да ми се нешто не догоди, да ме не снађе нека несрећа.

Да не поверујеш, са свим женама сам се растајао пријатељски. Кад су се први пут виделе Маша и Џан, моја бивша жена, Енглескиња, он се су се изљубиле. И оне се воле и поштују, јер воле мене.

Недавно сам био у Венецији, однео неколико ружа на гроб Бродског. Тамо нисам никога затекао осим два гуштера. Запалио сам цигарету и мислио вама….

-Добио сам твоје писмо…и одговорио! Уствари, Маша је писала, а ја сам диктирао.Надам се да си разумео.Био сам тих дана болестан, нисам имао времена ни за кога осим за лекаре.

Зашто сте се посвађали са Бродским?

-То је и за мене загонетка. Никако да разумем понашање Бродског у тој ситуацији, оно се не уклапа у логику, јер је он управо био ослобођен на основу мог писма које је дошло из Италије у наш Политбиро, уз директну подршку Централног комитета КП Италије, затим уметника Рената Гутуза. Чак је имало подршку и амбасадора СССР-а у Риму, Козирјева.

Васа Аксјонов и ја смо се први срели са Бродским у Москви, након што је пре времена пуштен на слободу.

-Он је знао да сте му помогли?

-Да, савршено добро је знао да сам му помогао, знао је такође и за подвиг Фриде Видгорове, чији га је стенограм учинио познатим у свету. Она је то скупо платила, чак је изгубила посао. Знао је он и за секретара Обласног комитета, јер је тај, ризикујући главу, штампао његове песме, и уз то молио да му се скрати служење казне. Бродски никада није рекао лепу реч за тог човека, ни за Фриду. Он је припадао онима који су се бојали да искажу захвалност.

Кад је отишао у Америку, ширио је гласине да сам ја, тобоже, учествовао у његовом прогањању из земље. А он је тамо све чинио да уништи америчко издање романа “Опекотина“ Аксјанова.

Убрзо је постао и члан Америчке Академије уметности?

И кад је сазнао да су и мене предложили за пријем, обратио се Академији с протестом – ултиматумом! Питали су га: зашто то радите? Одговорио је – Јевтушенко не представља руску поезију! Мирно су му одговорили да да ни један песник не може да представља читаву националну поезију и у складу са његовим ултиматумом, удаљили су га из Академије,а мене су примили. Јевгениј Рејн ми је сведок да сам 1968. године, у његовом присуству и у присуству Бродског, читао тек написане стихове посвећене смрти Роберта Кенедија, у којима кажем:

“И звезде су као меци прострелни,Америко,

На знамењу подераном твом!

-Како је реаговао Бродски?

Jevtusensko 3-Ах,како….рекао је да кренемо у америчку амбасаду и да се упишемо у књигу жалости.То смо и урадили,а у “Њујорк Тајмсу“ се појавила вест о нашој посети.Имам и копију писма које је упутио, неколико година пред смрт, председнику “Квинс колеџа“, с молбом да ме не приме за предавача поетске уметности, јер сам, наводно, својим стиховима оскрнавио америчку националну заставу. Ту причу не волим ни да слушам, ни да је свакоме причам.Замисли, данас сви они који се баве Бродским, који га проучавају, прећуткују то писмо,као и оно које га је ослободило. У његовом случају, то је била трагедија човека. Он, који нас је уверавао да морамо бити захвални партији, влади, марксизму-лењинизму,нашој школи и класицима нашим, урадио је све да би себе уздигао а нас понизио. И догодио се пољубац у стомак…! Хоћу да верујем да није умро несрећан. Ако се сретнемо на ономе свету, имаћемо  времена и разлога да о свему попричамо.

Овај футуризам ме подсети на ваш одлазак код чувене Ванге…!

-Хахахаха….она није имала појма ко сам и што сам дошао, него ми

је с врата одбрусила:- какав си ти песник кад толико пијеш и пушиш?! Не знам шта сам јој одговорио, ту жену памтим по добру. Као све добре људе које срећем.Мени су ти сусрети потребнији него њима. Напоје ме снагом и ведрином. Дуго сам се бавио фотографијом.И никад нисам фотографисао познате, оне са екрана, из биоскопа… Они су незаниммљиви, хладни и увек гладни. Мене инспирише обичан човек, жена са пијаце, баба која заобилази гробље. Свако од њих има неку исповест, а то је баш поезија. Од свих уметности, она је највише исповест. И кад је најличнија, она је најбоља, јер је истинита. Посебно у Русији, у мом Сибиру у који си заљубљен. Кад си ми причао о својим сибирским искуствима, нисам те слушао, ја сам те гледао, и кроз тебе видео слике које сам отуд донео. Да нисам из Сибира, ја бих одавно био старац, имам само 83 године и уживам у младости.

-Песник у Русији је више од песника!…

Није то никаква законитост, нити сам хтео да ту синтагму уоквирим као апостолски постулат. Она је мој позив на размишљање. И друге земље имају песнике, али се песницима у Русији верује. Околности се наравно промениле, ништа није као што је било, и овде је неукус ушао у културу, све се мање чита, али овде је привилегија бити песник, поготово велики. У овом случају, сагласан сам са Блоком, зато што је тврдио – вредност песника је константна! Пастернак, с којим сам имао срећу да се дружим од ране младости, говорио је да у уметности нема напретка, њена правила и идеали остају исти од искона. Поезија није само писање нечега у строфама, она је нешто више од тога.

-Разумеју ли Американци ово поимање поезије?

-Када сам први пут дошао у Америку, многи Американци су са чуђењем признали да америчку књижевност познајем боље од њих. Шагал ми је тада говорио да се свет не сме проучавати само на основу репродукција. Чак и кад су најбоље, оне су далеко од оригинала. У Америци сам доживео пуно лепих тренутака, али ја ту земљу не идеализујем. У њој сам због књижевности, више од 20 година тамо предајем руску поезију и прозу, као и руски и европски филм. Моји студенти нису само Американци, него и Анголци, Кинези, Јапанци… Тамо ширим братски дух Елбе!

-И Вознесенски вам је на томе замерио…!

-Он је био врло ироничан у тој причи. Питали су га ко су најбољи савремени руски песнци, он је набрајао и кад је дошао до мене, рекао је – он сада живи у Америци. То ме заболело.

Но, и то сам заборавио. И сад могу да скинем многе табуе са разних тема. Можда је моја мана што знам много. Ако имам икакво гесло, онда је то Емерснова фраза, коју је и Ками волео:- сваки зид су у ствари врата! Понекад, ако се понашаш да све можеш, заиста ћеш и све моћи. Или почињу да мисле да неко стоји иза тебе. Или они који су на врху желе да преко тебе кажу оно што не смеју. Потребно је понашати се као све можеш. Педесет друге, када су ми после лоше књиге “Извиђачи будужности“ – («Разведчики грядущего») примили у Савез писаца, дошао сам тамо на промоцију књиге песама Николаја Грибачова, који је себе назвао “партијским апартчиком“.

Можда је он један од ретких негативаца које сам срео у животу. Тамо сам ту књигу искритиковао, говорећи да то није лоповлук него поетска клептоманија. Сурков ми је пришао и шапнуо – браво! Сви су они потајно мрзели  “апартчика“, али нико није хтео да буде гласан. “Правда“ је после неколико дана растурила Грибачова, а онда су кренуле гласине како ме је Стаљин лично позвао и дао ми упутства шта да урадим. Све сам то слушао и нисам могао да верујем сопственим ушима. Межиров, који је свему веровао, па и митовима о себи, које је сам измишљао,ме тад упитао: јесам ли пуковник, или сам већ – генерал?

-Генерал, наравно! Волео бих да у тој униформи бар једном прошетам Москвом, посудићете ми је за једну шетњу?

-Али ја немам никакву униформу…

-Какав сте онда ви то генерал?

Можда поетски, мада не волим чинове…униформе.Ја сам само песник, а и то  је пуно у овим годинама.

-Не волите да противуречите?

Не, то не волим. Више ми се свиђа заборављена реч великог академика Сахарова – конвергација. Не волим сукобе и свађе. Они свету неће донети срећу.Испричаћу ти причу из шездесетих, када је прва група писаца кренула у САД, а пре тога, за време посете Никсона Москви, овај је предао поруку Ајзенхауера и организовао грандиозну презентацију “Пепси-коле“. И то је овдашња омладина толико пила, да су је болели стомаци. И сад у ову причу улази легендарни амерички фотограф Edvard Stejhen. Тада сам имао око тридесет година, а он је био можда мало млађи него ја сада. И страшно је желео да упозна московски живот, да види како породице живе у овом граду. Нико није смео да га позове, и ја и Бела га примимо код нас. Тада смо живели у комуналки, заједничком стану, иза Војковске,у соби од десетак квадрата. Нисмо ништа имали, само један кауч. Понудили смо му да ту спава, али он није хтео, спавао је на поду. Кад смо се ујутру пробудили, пионира америчке фотографије није било у соби. Јако смо се уплашили, отишао је, а  руски није знао ни речи. Затекли смо га у кухињи, где је комшијао кувао ракију, мешао је трском и гостио га, на обострано задовољство. Успоставили смо прави братски однос. И када је наша група дошла у САД, он је хтео да нам се реваншира, да за нас приреди велики банкет. Кренули смо према њему и зауставио нас је један прави, правцати амерички шериф. Испоставило се да ни америчке групе у Русији, а ни совјетске у Америци не смеју да се удаљавају преко 35 миља од места где имају пријављен боравак. Још недеља, кога да нађеш да ти да сагласност? Шериф вели:- и мени је непријатно да вас заустављам! И нађосмо компромис. Позовем Stejhena и пионир америчке фотографије, аутобусом, са све столицама на расклапање, гостима и мезетлуком дође код нас на голу ливаду, и ми на тридесетпетој миљи направимо гозбу.

Шериф вам је, вероватно, точио пиће?

-Није, побегао је, уплашио се да му не постанемо занимљиви…

Од досаде не болујете!

-Себи сам занимљив занимљив, исто као сваки други човек. Мени се пуно мојих песама не свиђа, мислим да ту има доста шкарта… Предложио сам Чаковском да у “Литературки“ направи рубрику – писци о својим манама!

Добро, рече он, ваш ступац имамо, чији ће бити следећи?

Увек сам говорио младим песницима – будите све, само немојте бити досадни. Досада убија, руши бракове, животе, ако јој допустите да уже у књигу, најбоље је да побегнете из књижевности.

Радозналост треба неговати. Гледам то по себи,увек сам све морао да пробам, видим, да дотакнем. Уз све, имао сам неку посебну енергију. Захваљујући њој, могу не само да напишем одличну песму или текст, него могу да утичем на ствари, које су, може се рећи, далеко од мене.

Једном, једна американка, левичарка, за коју сам мислио да је од камена, одједном се у сред разговора расплакала, јер је кренула прича о деци. Удала се за свог професора са факултета, он је имао децу из првог брака, али у другом није ишло и она је то веома тешко подносила.

Једном приликом,пред гостима, у Машином присуству,клекнуо сам пред њу, подигао јој блузицу и пољубио је у стомак. У том пољупцу је била сва мооја снага, коју сам у том моменту имао. Ни сам не знам шта се то догодило.Једноставно, из све снаге сам замолио онога кога ми зовемо Богом, или природом, да она роди. Њена кћерка сад има 25 година и ја сам је крстио.За исту помоћ ме замолила другарица те интелектуалке и од тог напора ме је два дана тако јако болела глава, да сам одустао. Мигрене вучем још од детињства,пуно сам читао, и оне ми се сад враћају, након песме која изискује пуну концентрацију.

Чуо сам да сте пронашли лек против главобоље, ко болује од тога треба да везе крстиће пуним бодом?

-Теби то можда изгледа смешно,али једном ћеш се можда уверити у делотворност тога. Све моје рубашке сам сам везао,и тако се лечио од главобоље.

-Са главом сам, за сада, у добрим односима. Срце мало зашкрипи, поготово кад пишем или читам, например вашу “Дору Франко“!

-Ту сам сместио доживљаје из моје младости. Написао сам је с допуштењем моје Маше. Бојао сам се како ће се она према томе односити,али поема се свидела не само њој, него и нашим синовима.

И ја се осећам срећно сад кад је читам. Видим све те слике на којима сам био млад и леп. И шта сам све радио…кога сам љубио.

-Љубили сте и тенкове?

-Љубио, него шта!Љубио сам наше тенкове који су ослобађали Европу, кад су се победнички враћали. А кад су наши тенкови ушли у Чехословачку, мени је било страшно. Био сам тада на рубу самоубиства, док су моји другови Мирослав Зикмунд и Иржи Ганзелка, викали:-Жења, сећаш ли се? Зашто не говориш ништа? Сећаш ли се како смо на станици Зима, на појати, говорили о будућности са људским ликом? Тада сам написао протест и прогласили су ме антипатриотом.

-Добро вам ово вино,белоруско?

-Код мене нема лоших пића. Можда има лоших књига, али у вина се разумем. Прошли пут сам ти поклонио флашу баш овог вина и ти је заборавио. Ено је на столу, чека те.

-Кад ћете почети да заборављате?

-Немам времена за то, јер за оно што сам планирао треба ми још двадесет година.

(на Божић, 2015. године)

Горан Лазовић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.