ИВО АНДРИЋ – 126 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА: Фрагменти

*

Отаџбина – круг сунчеве светлости.

*

Својим мислима и својим радом ја сам везан за Вишеград, и цео тај крај…

*

– Господе, који си над световима и владаш и знаш, полгедај, молимо те, и на ову брдовиту земљу Босну, и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо. Дај нам оно за шта те дан и ноћ, свак на свој начин, молимо:усади нам мир у срце и слогу у градове. Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни.

*

Понекад је свет око мене бескрајан, савршено леп а трајан,сав у складу са мојим снагама и мојим жељама,или мојим одсуством жеља. Само постојање по себи значи срећу без прекида.

А понекад се сасв свет испречи преда мном као недогледан мрачан теснац, не шири од иглених ушију, кроз који ми ваља проћи или ту пред њим јадно пропасти. А знам добро да проћи не могу, али и да пропасти не смем.

*

Врло рано сам сазнао да сваки минут живота може бити тежак колико и живот цео.

*

Пустите, за час-два да изгледам само и једино песник пролазности, д а будем њен весник, онај који је спроводи и испраћа.

Ви који волите живот – а ко га у основи основе не воли? – не зазирите ни од овакве моје песме; она није пријатељ живота него његов друг, шапат и музика која као роморење воде прати ток животних сокова.

Музика пролазности, то је глас онога што је било, што јесте, и што ће опет негде и за неког бити, оног што траје у вечитом нестајању. Само људи који воле живот могу да чују и забележе тиху мелодију пролазности. Немојте је прекидати ни прорицати, ни покушавати да је надвичете. Ослухните је добро! Она је сва само химна животу коме не знамо почетка ни краја, у који нас нико није звао, који нам нико није дао, из којег морамо изћићи пре или после, не знамо како ни када, зашто ни куда.

Не зазирите од те песме!

Пролазност, то је једини нама приступни вид трајања, јер што не пролази, то је исто као мртво или нерођено. Пролазност, то је живот сам, најјаче и велико наше осећање тога живота. Она је оно што смо, у ствари, ми.

*

Што не боли то није живот, што не прође то није срећа!

*

Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа.

Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата.

Изиђи у љетњи дан, сине мој!

-Шта си видио у љетњи дан, сине мој?

Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.

-Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?

Видио сам да љубав кратка, а глад вјечн.

-Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?

Видио сам да је овај живот ствар мучна која се састоји од непрестане измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.

-Хоћеш да уснеш, сине мој?

Не оче, идем да живим!

*

Ни богова ни молитава!

Па ипак бива понекад да чујем

Нешто као молитвен шапат у себи

То се моја стара и вечно жива жеља

Јавља некуд из дубина

И тихим гласом тражи мало места

У неком од бескрајних вртова рајских,

Где бих најпосле нашао оно

Што сам одувек тражио овде

Ширину и пространство, отворен видик,

Мало слободна дана…

(Избор: МИЛИЦА КРАЉ)

Тагови: Иво Андрић