ИСКРА БЕСМРТНОГА ОГЊА: 170 година Његошевог Горског вијенца

ИСКРА на Фејсбуку

Песма и однос њеног ствараоца представља најпотпуније изражавање суштине самог песниковог бића и бића новоствореног света, света песме, непреносиво и необјашњиво огњено својство душе, обузето неизрецивим просторима света сопстваи света природе.

Јер, како у есеју о Леонарду да Винчију пише Пол Валери: „Право стање једног истинског песника потпуно се разликује од његових маштања. Откривам у њему све сама свесна истраживања, углачаност мисли, опточеност душе у дивне окове и стални тријумф жртве.(…) Чак о онај ко жели да опише свој сан мора то да учини с потпуном будношћу. Ако желим да опишем чудноватост оног слабог спавача, његове противречности према себи самом, оног који сам малочас био, да следим у сопственим дубинама овај замишљени пад душе, као лист опао с дрвета кроз тамни бескрај сећања, не смем да се успављујем тиме да сам то успео без бескрјног напора самосвести којој ће то бити ремек – дело.“

Однос песник / песма, запитаност песника док по унутрашњем диктату записује / уписује небески диктат ( како то у Лучи пише Његош) враћа нас још у  антички период, у период Хорација који  у песми Споменик говори о томе), потом  Пиндара, док се обраћа Музи песништва, захтевајући „ венце славе „ још за живота: Дајте, о Музе, меке венце песнику! Пиндар још сматра да песник никада у поптпуности не да одговори на сву запитаност о тајнама бивања и тајнама стварања, о тајнама живота и тајнама смрти.и потом каже.  Опседнутост песничком посмртном славом исказује у стиховима: Тако и мени, ти изгубио ниси ни мртав/ Него ти слава светли међ људима / цветаће свагда

Скоро све велике песнике занимала је таинствена искра бесмртног огња ( како Његош дефинише поезију и песниково послање), и скоро сви су писали о императивном „Светом кругу кога чува само један човек. Песник.“ ( како то у есеју Poeta sacer пише Бела Хамваш.)

    Највиша тајна код Његоша је тајанство – таинственост појава и богопојавности;  и тајна Створитељева и тајна песника: Све што цвјета лучам свјештенијем/ Мирови ли ал умови били/ Шта је скупа ово свеколико / До општега оца поезија.

    Међутим,  свака прича о Његошу данас носи посебну врсту ризика, ризика да се онај који то чини неминовно утапа у све оно што је већ речено и друга врста ризика којом се излажемо тиче се питања идентитета, питања личне и националне самосвести.

Због такве врсте ризика и из опреза навешћу један део из Андрићевог есеја, део који сматрам и као трајну потврду и наших уверења и личног става.

У есеју из 1947. Вечна присутност Његошева – Андрић упозорава: „     Историјски датуми и  свечани јубилеји носе у себи поред толико лепих и корисних страна,и једну опасност, а то је: да пружају прилику сваком од нас да каже неко опште место које не казује ништа, да понови неку овешталу истину. (…) И ово:

 У нашим путовањима по свету и по књигама, Његош нас никад није потпуно напуштао. У тренуцима када смо мислили да смо најдаље од њега,  он би се одједном појавио, не као привиђење, него као жива снага, као глас крви и стварности која постоји идејствује и кад невидљива ћути.

И још о Његошевој, до дана данашњег, непревазиђеној духовној енергији:

    „Он је духом генија, какав је несумњиво био, обухваћао не само „ земаљски сајам несмислени“, него све видимо и невидимо, проничући у тајну постанка и смисао света и судбине свих створења. Он је за најситније створење као и за најудаљенију планету био везан чврстом везом „ свете симпатије“, која у ствари и држи васиону и равнотежу у њој. Он је историју васионе волео да замишља као трајну борбу светлости и мрака, у којој Бог, тј, светлост, непрестано побеђује и напредује, док једном не дође час када ће мрака потпуно нестати, кад ће све, све без изузетка, бити светлосно и срећно једном заувек.“

Изабраник Божији, посвећеник и откривалац тајни с друге стране стране,с оне невидљиве и непремостиве обичном оку, сматрао је да поета сем тог невидимог света у који допире посредством творачке енергије, чврсто мора да зарони и у јавље свакодневља, он мора да открије и тајне људске душе, њихову доброту, али и сву њихову противречност.

ПУСТИЊАК ЦЕТИЊСКИ НА ПРЕЛАЗУ ВЕКОВА

Недостижно и неприкосновено и свевремено дело песника и мудраца Петра Петровића Његоша  премостило је понор векова, од оне стајне почетне тачке коју је утиснуо Растко Немањић и старог српског песништва па све до песништва романтизма. Традицију народног песнштва, „ народног јеванђеља“ ( како истиче), класицизма и романтизма, повезао је у свом делу, успевши да оствари изразиту поетску индивидуалност мистичним и метафизичким слојевима.

Дубоко религиозна ова поезија спаја у себи дух народне песме са романтичарском осећајношћу, снажним ликовима и драмским узлетом, као и хиперболизацијом упоетском поступку. Често се ова поетика служи узвишеним и реторичним класицистичким стилом и црквеносрпским језиком. Молитвена, упућена божанском провиђењу, Његошева сложена песма разматра најсложеније проблеме човековог бивања на земљи, бића људског које је без божије тварце у себи „ најгрђе створење“, а са божанским  духом у својој души то створење упућује „ химне славе своме Створитељу.“

Ако се подсетимо да је у Лучи  микрокозми у средишту Сатанина побуна против Бога и пораз у тој побуни, видећемо да је Његош афирмисаопобеду светла над тамом, величао је Творца као благонаклоног владара, творитеља и старатеља, прваденог судију и имаоца највиших знања.

Зато је његова поезија, поезија високог реда, поезија која влада нама у нама и над нама, која целовито прожима биће колектива и која га најпотпуније и осветљава и изражава.

Песничким, религиозним, мистичким и филозофским премисама Његош је и продубио и узвисио есенцијалну чистоту поезије.

Већ је истакнуто да сенационални стваралачки духови, као што је Његош рађају и узглобљују у наијиспошћенијем врлетном тлу и времену и, својим јаким жилама, продиру и кроз спржени камен до архетипских духовних наслага расних предака. Такви горостаси не расту у страну већ у висину као бор.

Овакви духови се и рађају у пострадалим народима, који су на ивици биолошког опстанка и духовне и пустоши, да би снагом генија, оживели архетипске клице из најдубље прошлости народа коме припадају и апосорбовали у себе све преживеле искре стваралачког искуства.

Његош тајновидац, пустињак цетињски, сахрањен у гробу којега стално селе и изгоне са лепог ловћенског врха; скупа са његовим светим костима; Његош –  песник и владика, који је враћајући нас себи самима и косовском трагичном миту, потврдио једном занавек етички и  национални видокруг српског народа.

Молитвеном песмом, делом чија суштина представља најдубљу религиозност открио нам је најсуштаственију  Тајну над Тајнама бивства, над Тајнама творитељства,у исказу који је сажео најдубље метафизичко значење:

Суза моја нема родитеља.

Тај „ син природе, поет“ приказао је недостижни стваралачаки модел, начин преименовања пустошне стварности, пребогате расколима и злима, преобогате неслогом и сталном стрепњом иодтуђега и одзла домаћега, показао је како у нестварној самоћи „ вјерни син ноћи пева похвалу мислима“. Неимајући икоме другоме да се обрати, не имајући никога ко би му ослонац био, обраћа се једино Свемогућем Богу.  Богу Оцу који ће га и охрабрити и посаветовати и умирити и даровати надежду. Његове најскривеније дилеме налазе утеху у божанском кругу, где слабо људско створење препуно грехова, једино може и једино му се одзго даје да спозна“ јасно смртнијем очима сва чудеса Божија, таинствену књигу који смртни може видјети.“

Све што је он написао на делу је и данас, актуелност његове генијалне мисли потврђује се одасвуда и посвуда. Подсетимо се само стихова који означавају наше место, место нашег народа данас:

Земља мала, одсвуд стијешњена, / с муком један у њу опстат може/ какве силе пут ње зијевају/

А особито погружено и понижено видимо и сами себе у тачци националног пада, прецизној дефиницији обновљеног трагизма:

    О Косово грдно судилиште/ Насредтебе Содом запушио“

У једноставности питања- метафизичке тврдње: Што је човјек? А мора бит човјек!“ усмерио је нашу пажњу на најсложеније питање духовног и материјалног, земног и небеског, смртног и бесмртног, што и чини основу његовог певањ аи мишљења…Било који стих „ Горског вијенца“ да се издвоји и разматра резултира дуалистичким односом: непрестана борба душе и тела, дневи с ноћима, мора и брегова, зиме и топлине, живине с живином,  ветра с ветровима, човек са човеком , народи с народима, дуси с небесима…

Због чега долази до  борбе непрестане“, до непрекидних сукоба? Због вечите неравнотеже душе и тела: „ Колеба се душа у тијелу!

Отуда је и сав Његош постао највећа колективна својина свег народа, најближи и најприснији род, неко ко је комплексност духовног народног искуства уобличио и пренео у више сфере, у поезију.

Његова песничка мисао је и данас жива, и данас у служби и следбеника али и оних који покушавају д ау њој пронађу разлоге негирања, фалсфиката и кривотворења. Њен значење увезује у једна нероаскидиви венац и давну прошлост ( коју је с немалим заносом славио, а кудио неверу и издају) и садашњост коју је итекако маркирао, али и време које тек долази.

Трагајући за откривењем божанских тајанства, свег оног ћврстог везива које држи сазвежђе иовог земног света, Његош у Лучи изриче похвалу Творитељу:             Колико сам и колико путах

    Свод плаветни неба свештенога

    Брилијантним засијат сјеменом

    Заклињао душом запаљеном

    Да ми свету открије таину

    Али га је Творац украсио

    Велику му књигу оворио

    Да твар слави Творца и блаженство

    Ал да човјек са ње листу чита

    Ништавило прекомјерног свије.

 

КРУГОВИ ЊЕГОШЕВОГ ПЕВАЊА

Прва  сазнања о свету ван цетињских и црногорских брда, млади Раде Томов учио је од свог учитеља Симе Милутиновића Сарајлије. Сарајлија, или Чубро Чојковић,(још један од бројних псеудонима Његошевог учитеља) своје младе ученике, попут Платона, учио је у природи,  шетајући ливадама причао им је о грчким боговима, филозофији и астрономији, али и о Хајдук Вељку и јунацима старог времена; он им је разиграо машту и дух и увео их у свет поезије.

Песме по угледу на народне, у народном духу у десетерцу  Његош је почео да пише још као дете. Сима му је отворио „ зрачне просторе“, просторе небеских, космичких ширина и просторе поетских висина, које је у потпуности, као ниједан песник, успео да освоји и постави их на олтар светости и поезије и молитве.

Његош је у свом васпитачу и учитељу видео „ небом осијаног песника и дивног пјевца српске народности“.

Свом учитељу Сими посветио је  Лучу микрокозму.

У посвети пише:

Ја од тебе јоште много иштем,

да поставиш у пламтеће врсте,

пред очима Српства и Славјанства,

Обилића, Ђорђа и Душана,

и јошт кога српскога хероја,

да прогрмиш хулом страховитом

На Вујицу, Вука, Вукашина,

богомрске Српства отпаднике –

Злоћа њима мрачи име Срба,

Тартар им је наказа малена.“

Његошева поезија дубоко је религиозна. Она спаја у себи дух народне песме са роматничарском осећајношћу, снажним ликовима и драмским узлетом, те хиперболозацијом у градивном поступку. Његова поетика у себи садржи и узвишени и класицистички стил црквенословеснког језика. Молитвена, упућена божанском провиђењу његова сложена песма, разматра најсложеније пробелме човековог бивања али и оног бића које је без божанског у себи „ најгрђе створење“ и које упућује „химне своем Створитељу.“

Кругови Његошевог певања обухватају најсложеније песничко – филозофске теме: космичку судбина човека и национално – ослободилачку и историјску судбину колектива, али и метафизички дијалог са песмом, њеним рођењем у прелетно часку.

Опсењен Божјом лучом, светлошћу над светлосшћу, , оним међупростором који је Лаза дефинисао „ међу јавом и међ сном“ Његош се у Горском вијенцу пита : је ли јавље од сна смућеније?

Стваралачко, песничко „ преношење“ снова у јаву, „ чувстовање“ у надахнуто именовање Тајне над тајнама , омогућило је Његошевом генију да сваким својим делом испише својеврсну песму над песмама, песму која и данас чини немогуће, песму оја је најсуштаственију народну мудрост сабрала и сачувала „ за далека нека поколења.

Поезија је „ храм воздигнут“ како пева у Лучи, али и човеков живот на земљи, који је и „ зла обитељ туге и жалости. „

Уводна песма прве његове збирке Пустињак цетињски ( 1834). Црногорац свемогућем Богу, потом и у песмама: Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, Ода сунцу спевата ноћу без мјесеца, Мисао, Филозоф, астроном и поета.

Дело Пустињак цетињски посвећено је српском роду:

Србин српском роду своме

Ово дјело посвјећује

његово је ситно цв`јеће

по ливади правој Српства

и узрасло  и побрато

и у вјенац роду дато.

Када је писао ово дело Његош је имао тек 20 година.

У Његошевом стваралаштву неколико је песама у којима је основна тема песник – стваралац.

Таква је и Посвета у Огледалу српском (1846)  Сјени Александра Пушкина

Сретњи пјевче великог народа

Твоме праху земном свештеноме

Собраће те витешки подвизи

Пред дивнијем ступају олтаром... „

Пишући о нашим народним песмама, сабраним у Огледалу српском Његош их назива „ народним јеванђељем“.

У Предисловиу истиче:

„ Наше народне пјесне не требају никаква предговора за своју препоруку, јер сад хвалити их пред свијетом, то би било повторавати оно што су већ давно о њима казали многи, и наши и славјански и других народах, научени људи, који су их праведно похвалили и у звијезде подигли,а неки и успоредили их са Омировима и Осијановима пјеснама. И посвећује их Пушкину: „ над звјезданим многостучним сводом / Над домаком умнога погледа… Тамо се је твој гениј зачео.“

Пушкин коме је посвећена књига Огледало српско у последњим стиховима своје песме такође износи становиште о песнику као пророку, који речима пречишћене лепоте исказује истинску песничку самоспозају:  Пророк : „…             Кад зачух позив самог Бога:

    Пророче, крени, слушај, пази,

    И воље моје весник буди,

    По мору и по земљи гази

    И словом жези срца људи.“

Кад год говори о песнику Његош истовремено говори о Богу и о божијој промисли, о тајни сазнања и тајни откривења коју покушава да сопственим оветом открије песник. С друге стране, ако је песника откривалац Тајне и таинства највишег, дакле божанског реда, онда је и Бог творитељ у истој равни као и песник сам.

 

ВЕЛИЧЕСТВА НЕБЕСНЕ ПРЕЛЕСТИ

Његошево поимање поезије дотиче се Божије промисли, јер кад год говори о песнику он истиче да је песник Божији изабраник, песниково дело условљено је самим Божијим деловањем. Сва Божија чудеса, сва дешавања на земном шару и дешавања у небеској прелести, сву неизрецивост , оно што „ свемогућство светом тајном шапти“  песник разматра у песмама „ Ко је оно на високом брду“ , „ Мисао“ , „ Тројица вас насамо, један другога не гледа“ , „ Бранку Радичевићу и Над звјезданим многостручним сводом“ (посвета Пушкину).

Његошово промишљање поезије као универзалног сазнања света и душе, душе и света, односно природе и божанског сведомашаја изражено је

у песми „ Мисао“

Кад ми заждиш душу ватром поезије

        тад у химне славе к своме створитељу

        Душа ми се топи и заигра лира;

        Тад ми се појаве гомиле чудеса;

        Међу њима станем и почнем их питат

        Откуда су постале и ђе им је конац

        Али све нијемо мимо мене иде,

        Твори свету вољу, не даје отвјета..

    Песма Бранку Радичевићу, који је , како каже у једном писму „ приличан пролећњему лептиру  (

        Пјевче врли, Србе врли,

        Искра живо ђачког круга,

        Нек Аполо тебе грли,

        Нека Орфеј тражи друга

        У Вилинском пјеваш колу

        Као славуј усред луга;

        Тебе за род пјесма грли

        Као небо вита дуга.

        Ајде, роде, колу амо

        Да јуначки попјевамо;

        Глас нек јечи, нек се чује,

        Нек цркају љуте гује!“

Његош овом песмом прокламује ослободилачку идеју, ослобођење од турског завојевача и хватање у једно заједничко слободарско коло свег Српства.

Млади Бранко је на ову песничку посвету отписао песмом Петру Петровићу Његошу / владици црногорском:

    Ој, владико, Црној Гори главо,

    Наша дико, наша веља славо! (…)

    Боље чедо и пређаволасто

    Нег` богаљче и лепо и кљасто,

    да уз туђи корак на`рамује,

    Да га туђа рука за`рањује!

Два грудоболна песника, обојица у блиском присуству „ лисја жутог“ у смртној сфери „ Кад млидијах умрети“(Бранко ће у 29.ој години, Његош у 37) срела су се у Бечу, у кући у којој је живео Вук Караџић, у четврти Леополдштрасе, број 584. Ту су се окупљали Ђура Даничић, Јернеј Копитар и најзнаменитији људи тог времена,  а ту је Атанас Јовановић урадио прву Његошеву фотографију.

Душа коју је запалила ватра поезије види гомилу чудеса, и истовремено се пита откуда проистичу, где им је почетак а где крај.

Његошеви бројни савременици били су задивљени његовом наочитом појавом, а још више његовим песничким даром. У Бечу, у стану Вука Караџића Његош је сусретао многе знамените људе.

Један од Вукових драгих гостију био је и млади новинар Ибро Ткалац, задивљен пошто је видео прве отиске „ Горског вијенца“., причао је Владици о свом школовању по европским градовима. Његош му је одговорио: „ Шта бих ја дао да ми је таква срећа могла у део пасти! Јер шта сам ја могао научити у једној Црној Гори?“

– Ја бих, Светлости – одговорио му је Ткалац – променио све научено за тако велики песнички дар као што је ваш. Учити се може колико год нам у главу иде, али величина и изворност духа стоје много више од оног што нам учење може дати.

Ту је Његош сусрео и лепу Вукову кћер Мину и записао у њен споменар ове стихове: Г- ци Мини Караџића: „… На овоме трону Палада царује, / За поете ланце магическе кује. / Да. Дражи је бисер смућена смарагда; / стидљивости зраке надвладају свагда,“ где се види да је он у сваком тренутку обузет песничким послањем, песничким твораштвом, „ланцима магическим“.

    Још једна песма у којој је варијација на послање песничко јесте  Ко је оно на високом брду (Филозоф, астроном и поета) песник је „ предан слуга матере природе, чија је отворена књига пуна тајни“ – односно панетистичко осећање прожето је божанским чудесима а све то скупа представља императивни песнички задатак:     Ево моје дјело писање, писање…

        Ја појући идем проз мрачну гробницу

        У предјеле св`јетле вјечите радости

        да глас моје лире с гласовима слијем

        лика бесмртнога код престола вишњег..

    Поезија је и онај вечити крст који нам је суђени и на коме смо као колектив вишеструко пута разапињањи и распети и дандањи и које се и у народном јевнђељу песништва и код Његоша поима као искуствени знак једнакости егзистенције и писања, особито на овом нашем балканском простру: Крст носити нама је суђено/ Страшне борбе с својим и туђином…“

    Поезија, та његошевска бесмртна искра нашег поднебља обистинила се и у овом времену. Сваким својим питањем и сваким одговором она  је одговор и запитаност и над данашњим дилемама. Сваки стих Вијенца, те чудесне књиге из главе цела народа, затим неприкосновене и недостижне Луче – плодоносно је заокруживање питања етике, естетике и богословија, неодвојива и од своје и од небеске, божанске суштине.

    Питање јединства индивидуалне и колективне свести, судбине једне митологије на издисају, новог језика и новог поетског израза, јединство класичног и романтичног духа – питања су на која је Његош одговарао у своме делу.

    Његошев Горски вијенац је почетак буђења националне свести и националног уједињења, језик је повезао у лирско – епско – драмско ткање које кружи и пружа поглед на читав један универзум…

Taчно пре 170 година, месеца фебруара 1847.године у Бечу, у Штампарији јерменског Манастира Мехитариста, објављено је Његошево ремек дело „Горски вијенац.“

У Бечу, у Државној библиотеци од оригиналног рукописа сачуван је аутограф укупно 1582 стихова пронађених 1889.године.

Као што је и познато коначни назив дела, Његош је изабрао између наслова“Извита искра“ и „Извијена искра“ о чему су сачувани трагови на спољњој страници рукописа. Његошев“Горски вијенац“најпревођеније је Његошево дело на најважније светске језике.

Милош Црњански пише о Вијенцу ово:“Читам Горски вијенац, са мишљу да га је пенсик назвао Извиискром. Дајем му значај извора што је потекао под ударцем, из стене. До Његоша над нама се облаци тмуре, патња је општа и разлива се бескрајно, без смисла. Све је епско, сиви бездан куд погледам….Тада као завеса спадају небеса и Ловћен се појави. Лирски тај однос према Богу, велика је новост – после Косова. Његош сја усамљен, у сунцу над морем.Излази из таме, прва свест. Велики као и Есхил, мења нас и изводи пред Оно што је непознато и невиђено, свемогуће и свуд присутно, несхватљиво и непролазно.“

Милица Краљ

           Одмах након штампања Горског вијенца, објављен је први приказ на италијанском језику у листу La Dalmazia: „ Под насловом „ Горски вијенац“. Историческо собитије при свршетку 17. вијека“ угледала је  светлост ту скоро у Бечу историјска драма пресветлога монсињора црнгорскога Петра Петровића, врло угледне личности и једнод од најспособнијег обновитеља словенске књижевности. Овде видиш верно насликане обичаје, навике врлине, пороке, празноверја, религију, фанатизам; ниједан карактер није неверно приказан; ниједна околност није постављена ван свога места; овде су страшила, пророцања, вештице; штавише овде има ироније, сарказма, шале. Ипак је дивно што у тој сложеној радњи, у којој узимају учешћа толике личности, има толико различитих спелтака и стремљења; у њој се измењују различите незгоде и збивања, међу собом супротна; у њој има и предузимљивости и реакције, било зато што је песник знао да се изрази јасноћом, која би се могла само пожелети, било због тога што је он умео да повеже све разнородне нити, све те бројне догађаје, и да их сакупи у једну целину која се ни најмање не нарушава ни у радњи и – што је још чудније – ни у месту ни у времену зато што се читав догађај те завере извршава баш на Ловћену у кратком временском размаку од четири дана. Све то показује да је било снажно надахнуће писца ових страница, на којима има толико лепоте, толико познавања свога народа

и најинтимнијих порива људског срца, и које откривају ванредног генија.“

Његош пише своја дела у десетерцу, јер је десетерац у доба романтизма био нејфреквентнији стих. Песници његову структуру модификују уводећи риму и стварајући типове са индивидуланим одликама ритма   

Звучне мађије Његошевог десетерца ( по Војиславу Ђурићу ) достижу врхунац, избијају одасвуд: озго и оздо, с лева и с десна, налик на подземне воде, ветрове и кише, и омађијани човек не може да их се наслуша. Чита стотину пута, чита не годинама него деценијама, и увек открива ново. То је привилегија највећих међу песницима: да човек не може да се наслуша њиховог звука, ни да се нагледа њихових слика, ни да се насити њихових порука.

   

СУЗА  МОЈА НЕМА РОДИТЕЉА

 

Говорећи на Цетињу 14. маја 1994. године, поводом уручивања Његошеве награде, велики српски песник Стеван Раичковић, казао је следеће:

„ Његошев стих Суза моја нема родитеља мирне душе могао бих да ставим као мото и над читавим поезијом коју сам написао.( … ) Овај савремени песник, који вам ово сада говори, признаје да он није у стању, нит ће то бити, да се ухвати у коштац са поменутом великом непогодом која нас са свих страна, сада, ево окружује. Приода његовог дара – онолико колико га има је имао – није од такв врсте ковине која се за такав посао тражи, а и саме његове песничке снаге или амбиције већ су на измаку… Јер овај песник, који сада прима Његошеву награду, певао је временски знатно дуже него што је песник, чије име награда носи, укупно живео …“

Вазда уписивана у раскошне странице српског песништва Његошева суза суза – самониклица, прокапала је и из стравне туге мајке Југовића, истовремено она је и Миличина и Оливерина (док се сливала невидљива пазећи да не повреди ружине лати на путу ка Цариграду) и Јефимијина и Живанина, Јецина и Јелене Балшића и Српкињина и Аничина и Исидорина и Десанкина, Даринкина…  свепесничка суза прокапала из најсветлије зенице српског рода.

Она је канула из свемира самог, из незацеливих Христових рана и обагрила – обасјала трагиком оловне тежине и сва долазећа времена која ће посебно Његошевом роду бити несклона. Тавни зраци смрти разастиру своје густе мреже са свих страна и вребају сваки животни дасшак.

У Горском вијенцу постоји једно место где се споре владика Данило и игуман Стефан; ради се,наиме, о победи Црногораца и поразу турске војске у Црмници, где је изгинуло и много Црногораца. Док владика Данило плача, игуман Стефан се смеје и одговара му:

Разумјех га, ал плакат не могу;

да умијем плакат од радости,

бих плакао слађе него игда,

ал код мене када поје душа,

сузе ми се смрзну од радости.

Његош овде износи два погледа на смрт: један који казује да је људско земно биће несвикло на могућност смрти.  Други, који смрт сагледава „ из царства духовах“.

А о предвиђању будућности сведочи и овај део из чувеног писма  Аугусту Лудвигу Франклу:

„ Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравом слећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене,а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесму разумијем.

Свијет је сад божји, стога у свакојем његовом углу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.“

 

 

СЉЕДУЈЕ ТИ ПРАХУ СВЕТКОВАЊЕ     

 

Његошево дело доживело је реинкарацију: бесмртна вредност његова дела изнова и изнова се потврдила и потврђује, као и порекло, место и ослонац националне запитаности и националне стрепње „ у тјескоти“ и овог новог и злодоба свих претходних времена.

О Његошевој бризи да свој народ не остави у расулу сведочи тестамент који пише почетком априла 1850. године. У поодмаклој фази болести Његош одлази у Котор. Након двадесетак дана лекарске бриге и пажње, предосетивши близак крај, одлази у Прчањ и одлучује да напише тестамент.

У њему пише следеће:

– Слава тебје показавшему нам свијет!

Хвала ти, Господи, јер си ми на бријегу једног твојега свијета удостојио извести из зрака једног твојега дивнога сунца и благоизволио напоити. Хвала ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога дјетињства твоје непостижнимо величество топило у химне боженствене радости удивленија и вељељепоте твоје толико сам биједну судбину људску са ужасом разоматрао и оплакивао – твоје је слово све из ништа сотворило, твому је закону све покорно, човјек је смртан и мора умријети.

Ја сам надежда ступам к твојему светилишту Божественоме, којега сам свијету сјенку назрио јоште са бријега којега су мои смртни кораци мјерили – ја на позив смирено идем или под твојим лоном ( крилом) да вјечни сан боравим, или у хорове бесмртнеда те вјечно славим.

Ако ми се сада догоди да  умрем на овај начин послије себе остављам:

1.За насљедника мојега осам Данила, Станкова, сина,  а мојега синовца, њему остављам владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору. Истоме Данилу свеколико моје и движемо и недвижемо(покретно и непокретно) што имам у Црну Гору остављам, а препоручујем мојему брату Перу, да Данила у свачему како својега сина наставља доклен се Данил учини способан народом управљати.

 

2.Новци кои су ми у једном банку у Петробургу, од коих су облигације у Мин. Иностраних дјел, њих остављам Народу Црногорскоме, то јест а су народне, а добит од њих да прима Владика кои би и за исту добит да им купује праха да бране свободу а гладне године да купују за исте новце жито и без паре и динара да га дијели сиротињи Црногорској и брдској, али нико никада да речене новце не може из банка узети, но вјечно да у њему остају, само дoбићу да се ползују( користе).

 

3.За новце кои су ми у Бечу – 50 хиљада фиоринах у Барона Сине, а толико управо у Г- на Тирке – добит с ове сто хиљадах фиоринах остављам родитељима и двијема сестрама да исту добит уживају док су они четворо живи, а пошто ми се представе и родитељи и обје сестре, онда паре остају за Народ Црногорски на исти начин како и оне што су у банку ( у) Петробургу, зато молим Минестерство мојега Покровитеља, ( мисли на руску владу) како бих се ја преставио да прими облигације од овијех новацах у Бечу и да пренесе исте новце код онијех у Петробургу, да не би погинуле јадном Народу Црногорском.

 

  1. 50 хиљада форинтих од рачуна од жита, које су ми у мојега брата Пера, нека их мој брат Перо раздава народу и купи од народа на онај лаки начин како сам ја уредио, а по смрти мојега брата нека се спреме у Петробургску Банку дје су и прочи ( и други, остали) мои новци, пак се нек са њином добићу поступа на исти начин како с добићу првијех, ау главу њину да нико не смије таћи, но нека вјечно у Банку стои да би се колико толико прискочило у нужду кукавоме, но у исто доба и витеж коме Народу Црногорскоме.

 

  1. 40 хиљада форинтих који су у каси гвозденој на Цетиње они се нека за нужде народње троше како виде мој насљедник и мој брат Перо.

 

Ко ишта од овога овдје уписанога преиначи био му црн образ пред људима и јарости се Суд Божи над њим извршио за ту грдну неправду коју би пред лицем неба и земље учинио. Овај  се тестамент у оригиналу оставља у конзулат руски у Дубровнику за вишу сигурност и тачност.

(… ) Још ви препоручујем и аманет предајем кад умрем копајте ме на Ловћен код нове Цркве.

На Перчању 20. маја 1850.                                       Владика Црногорски

Ср.П.П- Његош

Недуго, неколико месеци касније, 5.октобра 1851. изричито пише и ово:

„Ја хоћу да ме сахраните у ону црквицу на Ловћену. То је моја потоња жеља, како у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинити, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој потоњи чс биће ми најжалоснији и ту моју жалост остваљам Вами на душу.“

(И једна невољна паралела:

На Шекспировом гробу у Страфорду, према његовој жељи, уклесане су следеће речи:“Пријатељу добри, за љубав Исуса, не копај по праху што је ограђен овде. Ко овај камен поштеди, нека је благословен од мене, а прокелт да је онај који ми кости покрене.“Шекспиров гроб је остао недирнут, а Његошев прекопан и његове мошти расуте… и до данашљег дана , а богме и сутра, ево нас и жалосни и проклети у пакленом свесветију.)

На Лучиндан, 31. октобра 1850. Његошева душа, „ та вјечна искра , враћа се своме огњишту „ чрез гробницу тајанствено опет с истим да се слије.“

Покајнице су лелеком зачеле тужбалицу:

        Куку нама круно наша!

        Леле нама за вијека!

        Наш је свијет погинуо!

        Сунце нам је потамјело!

        Крила су нам саломљена!

        Ах жалости  без лијека!

        Леле нама без чобана !

        Много ли се нам укиде

        И умали и украти!

        Погину нам вид очињи!

 

Наш свети круг трајања чува Песник.

Његош!

Један и јединствени!

Онај чије је слово све из ништа сатворило уз вечну посвету утемељену у временски тролист:
    Плам ће, вјечно животворни,

    блистат Србу твоје зубље,

    Све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.

 

ОГЛЕДАЛО СРПСКО

        Ловћенском Тајновидцу

 

У прелести Огледала

зубља сјајна расцветала

Дар – Посвета Вожда праху

у буктавом жерав-даху

Одмичућ се од давнине надмоћ

сунце – гасне – сине

Мртвом Сербу кроз кошчице

никне зрно вшеничице

Сербу живом кров од куће

запламиња проз свануће

Посред среде Поља Жална

разастире ноћца тавна

Венце плетућ самовила

шарном Лучом опсенила

Све дивоте и небеса(х)

у чворишта чврсто веза(х)

Кроз светилник Огледала

Чарна Гора разабрала

Силних гледећ муња сев

превласт Вијенца уз Ловћен

 

            Милица Краљ

Тагови:

1 коментар

  1. Спајкана каже:

    Одавно не прочитах нешто овако моћно! Хвала Милице

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.