ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: РАДОСЛАВ ЗЛАТАНОВИЋ, КЊИЖЕВНИК: Косово не може да дише без Срба, оно вапије за тим својим народом

ИСКРА на Фејсбуку

   

Фото: википедија

 

 Неки је стандард данас, у ери Интернета и других електронских чудеса од информација, да народ  уметника заборавља  ако о њему нема никакве вести у року од месец дана – о нама, косовским књижевним и другим ствараоцима, нема ни словца у медијима већ пуних 18 година! Цењена Матица српска у Новом Саду амбициозним пројектом од стотинак дела српске књижевности избрисала је уопште постојање писаца српског народа на Косову и Метохији, али, то није једина и последња неправда, каже, између осталог, Радослав Златановић, један од најпознатијих живих косовско-метохијских писаца.

Радослав Златановић, који је по школском образовању је професор енглеског језика, слови као челно име савремене српске књижевности која се ствара на Косову и Метохији, посебно у сфери поезије. Није нешто нарочито плодан: има само неколико књига поезије, али, сматра савремена српска књижевна киритика, и укупно наше јавно мњење, оне – уз поезију Лазара Вучковића, Божидара Милидраговића, Стоиљка Станишића, Ратка Делетића, Александра Б. Лаковића, Даринке Јеврић, Слободана  Костића, Мирка Жарића, Драгише Бојовића, Радосава и Радомира Стојановића, и, у новије време, Благоја Савића, Драгомира Костића, Ратка Поповића, Ранка Ђиновића, Голуба Јашовића, Раденка Бјелановића, Славише Миловановића, Милорада Ивића, Милоја Дончића, Милана Михајловића и Живојина Ракочевића – представљају највећи креативни књижевно-естетски  домет на српском језику у овом поднебљу који се, под једнаким критеријумима, може  увести у ризницу савремене српске културе уопште.

       Златановић је превођен на више страних језика, присутан је у бројним антологијама, а, уједно, један је од добитника најбројнијих престижних награда и признања у нас – од „Лазара Вучковића“,  Грачаничке повеље, Вукове награде, Повеље за животно дело Удружења кљижевника Србије и „Златног грумена“ на првом Међународном сусрету балканских писаца у Бору,  до „Велике Базјашке повеље“ у Румунији, Златног крста кнеза Лазара на Видовданском песничком причешћу у Грачаници, Песничког успенија на Међународном сасурету писаца и сликара у Звечану и Косовској Мировици и “Димитрија Кантакузина“ на Завичајним сусретима Косовског Поморавља.

       По протеривању с Косова,1999. судбина га је одвела у Полом код Владичиног Хана, испод Бесне кобиле, где живи и ради, како каже,уз лаптоп и дружење с људима, новим пријатељима на околним брдима и  планинама, не тугујући што није, као многа његова браћа и сестре по перу,у Београду или у неком другом великом граду.

    Управо сте се вратили из Грачанице, где сте провели ове бројне српске празнике/славе. Какве утиске носите с Косова и Метохије?

     У Грачаници сам био са мојим сином Ненадом и снахом Александром, и са  унуцима Давидом, Саром и Данилом. Па, ето, то је једна од ретких ведрина: с Косова није, као и многи други из централног дела косовске равнице и из Поморавља, отишао мој једини син са породицом. Значи, да  и ја, фигуративно речено, бивајући са њима, цупкајући унуке на крилу, радујући се њиховим радостима и играма, њиховим петицама у школи, њиховим песмама (десетогодишњи Давид пише поезију и добија награде, иако ја више хвалим његово пливање и друге спортове) нисам напустио Косово! И, још једна лепа вест: у српским породицама се, тамо, за разлику од  свих других српских регија, рађа велики број деце. То је здраво и лепо за будућност, ако ће је, тамо, уопште бити за Србе!Све је друго, рекао бих, тужно и депресивно. Лепи младићи и девојке пуне локалне, додуше модерне кафиће, кафане, хотеле и супермаркете, имајући привид сјајног битисања, али, у својој јакој и пуној младости, уз честа, али сада већ много скромнија весеља на свадбама, и, уз страх да оду слободно и у оближња поља и винограде, нису ни свесни да је њихов рам кретања веома локалан и мали. То је свега десетак километара уокруг – од Грачанице до Сушице, Лапљег Села и Доње и Горње Гуштерице, Добротина, Лепине и Преоца, без видљивог изгледа на запошљавање и неку профитабилну будућност.

    Каква је та слика будућности?

    Откако знам за себе, осим ретких тренутака егзалтације радости, пријатељства и љубави, на Косову и Метохији траје непрестано атак на основна људска права и на слободу мог народа. Као да је стално присутан онај притајени крик, зебња од трагедије, присутна у песми, која се и данданас пева: „Тамна ноћ!/ Тамна ноћ!/ Турци село запалише,/ Лепу Лелу одведоше!“ Увек нам неко пали села – пролазе векови, као историјски мрачни слојеви, и, у њима се ређају и смењују, као гладни црни гаврани, разбојници, отимачи, силеџије, убице, мучитељи,Турци, Албанци (не сви, наравно), Хитлерова војска, бомбардовање од стране злочиначког НАТО-пакта и, надам се да је том страдању, ипак, дошао крај! Нови председник Америке, господин Доналд Трамп, уз господина Владимира Путина, председника Русије, надајмо се, весници су нове ере мира, сарадње и љубави човечанства. Дај Боже, да уистину долазе нове зоре. Јер, досад су, уз редак сјај, наше свакодневице биле: тамнине! Тако кажу моји Косовци: не црне ноћи, не црно, него, тамнине!

    Какогод да окренете, изгнанство је тешко. Где црпете енергију и инспирацију?

    Неизбежно: енергија је у завичају, и у детињству и младости у њему. Дакле Косово као  незаборавно је спајање са конкретном земљом, Кривом Реком, пољима, брдима, виноградима, прелепим девојкама: Горданом,Надом, Милицом! Са сетвама, жетвама, бербом плодова! Певање са њима и људима!

    Цео свој радни век провели сте у српској новинско-издавачкој кући „Јединство“ („Панорама“ у новије време), што је феномен – као новинар, уредник и главни уредник књижевног часописа „Стремљења“. Шта то значи?Пратили сте и подстрекавали младе ствараоце. Какви су они били и шта се о њима данас зна у Србији?

    То значи да сам – или луд, или геније (наравно, као мали човек). Српско „Јединство“ је било и остало као једна, за косовско-метохијске прилике, велика Матица српска на крајњем Југу! За на стотине данас познатих новинара, писаца, сликара, професора, научних радника и других стваралаца тај лист је био прва топла кућа и дом, љубав, велика школа, Универзитет! Сви су они оставили одређени, значајни траг у српској култури. Тврдим да је, на пример, „Јединство“  Песничке сусрете „Лазар Вучковић“ уобличило у једну од буквално највећих културних манифестација на Косову и Метохији и једну од значајнијих у Србији! На тотине угледних писаца и књижевних критичара и научних радника је долазило из целе Србије, из целе Југославије на те Сусрете. За Округлим столом су се водили значајни разговори и о књижевности и о другим актуелностима егзистенције у Југославији.   Успостављени су легати, награде, признања.

    Али, види врага – кад смо протерани, један део званичника и моћника у Београду као да је једва чекао да се отараси Косова и Метохије, као да им је добродошло уништавање његових просветних,културних и научних институција, као и појединаца у њима! Не говорим о себи, о Петру Сарићу и о Радосаву Стојановићу, и о, ретко, још понеком – о нама се још може понешто и негде чути, прочитати у новинама, сазнати о нашем присуству на појединим културним манифестацијама у Србији, али, генерално, Србија је нас, српске књижевне, и све друге ствараоце на Косову и Метохији, укључујући оне протеране, и оне који су остали на својим домаћим огњиштима, тотално послала у заборав. Отписала нас је још за живота! Избегавају да нас уврсте у разне антологије и зборнике, и наше књиге нерадо објављују, а о наградама да и не говоримо!Нема нас у новинама, нема нас на српском радију, на Телевизији.

   Шта је, по Вама, тајна стварања и на чему сада радите?

   Нема теорије која може да објасни стварање! То је неописива ерупција, непоновљив људски чин, сличан Божјем откровењу (у малом), златна полуга и немогућа елипса, тајни глас анђела који ти у уво шапуће стихове и поруке! То је велики немушти говор. Директно показивање знања из разних наука, илити исписивање филозовских дефиниција, је фатална грешка. Пиши као што пишеш писмо баки или ујаку, који су остали на селу! Зашто је Сервантес са Дон Кихотом створио генијални лик, несравњиво дело? Зато што је свако од нас Дон Кихот и сви се ми, заправо, целог живота боримо са ветрењачама!Све од Аристотела, преко, рецимо Тимофејева, до Ворена и Виктора Шкловског, тумачи се чин стварања, али све је то само нагађање. Мени се, на пример, највише свиђа теорија „руског старца“ Шкловског, који, да га телеграмски сажмем, за писца, односно за јунака његовог дела, каже: Човек не на свом месту!“ Ту нема вештачког напињања, насилног писања, нема филозофирања. Пиши како ти диктира анђео! А, што се тиче мог рада: Спремам збирку приповедака под називом „Данило на киши“, једну дужу прозну форму, роман, којем још нисам надео име, а описује живот на Косову и Метохији одмах после Другог светског рата. Ту су и збирке песама „Велика несеља“ и „Ком зидах дом“.

    Али, опет, и опет, Косово. Шта ћемо с њим и без њега?

    Кад ме питаш, право да ти кажем: Срби ће Косово и Метохију повратити, на ту свету земљу Срби ће се  вратити – много брже него што многи мисле! Па то пише на небу! То Албанци знају, То цео свет зна! Косово не може да дише без Срба! Оно вапије за тим својим народом! Нико га више није волео, нико више на њему није сејао пшеницу белицу, нико на њему и о њему није више певао, нико на њему и за њега није више ратовао, нико га више није крвљу напојио од Срба. Косово воли Србе, Косово не може без Срба! И, да завршим ово казивање, строфама из моје песме „Од небеса двери“:

„Ослоњени на Милутинов стуб, нема се куда,

У Грачаници чекамо пресуду Страшнога суда!

Земљаци моји, заустављени у неком граду

Богу се молим да на ваше њиве кише падну!

 

Али ви немате, сад, ни њиву, ни кров, ни крув,

Цео  свет  је  на  ваш  удес  нем, слеп  и  глув!

Ако се пространство у реч преточи,

Слепци су имали најлепше очи!

 

Глуво време љуте звери

И зараћене војске братими!

Море, птицо, моја крила од Косова двери,

Што на себи носиш – кад-тад врати ми!

 

Та крила од Косова двери ЈЕДНА тајна птица ће нам ускоро вратити!

Љиљана Сталетовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.