ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ПЕТАР ПЕЦА ПОПОВИЋ: Емиру Кустурици верујете чак и кад пева, а то је велико откриће ове године на Кустендорфу!

ИСКРА на Фејсбуку

(Петар Пеца Поповић) Фото: kustendorf-filmandmusicfestival.org

– Сасвим је природно што Емир Кустурица, који је човек ренесансних интересовања, није могао да одвоји, ово претпостављам, значај филма и музике у свом животу, а заправо се филм и музика преплићу. То је нешто важно што допуњује фестивал. Могу вам рећи да би многи музички фестивали волели да су имали програм какав је имао Кустендорф.

Ово у ексклузивном интервју „Искри“ каже Петар Пеца Поповић, чувени  рок критичар, новинар и књижевник, са којим смо разговарали током 11. Кустендорфа који је у недељу завршена на Мећавнику.

Како вам се чине филмови који се приказују у оквиру такмичарског програма овогодишњег Кустендорфа и има ли филм на коме да остане?

Знајући да је у понуди било на хиљаде филмова, затим је селекциона комисија одабрала 640 и о њима причала, а да је у конкуренцију ушао 21 филм, онда можете да замислите каква је то жудња да се ти филмови прикажу. Ово је један од ретких фестивала у свету где су млади аутори у фокусу. Лично мислим да је, због наведеног броја, победио сваки филм који је ушао у званични такмичарски програм.

Добити награду је питање укуса различитих људи. Не заборавите, имате професора из Француске, професора из Енглеске и професора из Шведске. Свако од њих, кад види прву сцену из филма, одмах зна одакле је шта преузето. Ко добије награду на фестивалу, улази у свет филма и пружа му се велика шанса. За десет година, од ових такмичара, имаћемо бар пет освајача свих великих светских награда, и то је огроман успех.

Упутите нас у значај оних који су наступали у музичком програму фестивала.

Филм и музика су највећи феномени у култури двадесетог века. Филму припада крчење стазе кроз прву половину двадесетог века. Прво неми филм, па звучни филм 1927. године, а рокенрол је преузео много тога из филма и пронео то до краја двадесетог века. Сасвим је природно што Емир Кустурица, који је човек ренесансних интересовања, није могао да одвоји, ово претпостављам, значај филма и музике у свом животу, а заправо се филм и музика преплићу. То је нешто важно што допуњује фестивал. Могу вам рећи да би многи музички фестивали волели да су имали програм какав је имао Кустендорф. Друга ствар, симболично, фестивал је отворен са Геријем Лукасом који је озвучио неми филм из 1924. године. Дакле, 94 године касније, неко је озвучио филм за који је оригиналну музику написао Ерик Сати, велики француски композитор са краја 19. и почетка 20. века. С обзиром на то да ми не знамо ту музику, Гери је одмах видео филм и свирао своје, што је феноменално, јер он толике године касније показује синергију и смисао читања старог филма на нови начин. Сигуран сам да је то свима било узбудљиво. Сам тај чин озвучавања немог филма је ужасно тежак задатак. Имали смо срећу да је овде био Гери Лукас, један од најинтересантнијих музичара на америчкој сцени.

Смемо ли тврдити да су Емир Кустурица и његов бенд један од ретких доказа да панк и виртуозност ипак иду заједно, упркос чувеној предрасуди?

Наравно, али не би било поштено рећи само панк, јер оно што заступа Но Смокинг Оркестар, то су све оне вредности које заправо Кустурица носи кроз своју поетику. То значи – радост, тугу, отвореност различитим искуствима, културама, традицијама, географијама. Начин на који он панк, без страха, меша са различитим искуствима и културама је нешто што јесте неодољивост на музичкој сцени, и то не само на овим просторима. То што он ради је више препознато у свету него овде. Велико је задовољство видети и чути свих ових година колико се они у ствари мењају, али једна константа остаје, а то је енергија и то је бескомпромисно и без страха улажење у музичко искуство, и то се чује и види.

Како сте га доживели као певача?

Откако се он латио микрофона, то све другачије звучи, и то је део онога што сам рекао да се они стално мењају. Потпуно је други доживљај када пева класичан певач, да то тако назовемо, а другачије када пева аутор, јер аутор зна шта је хтео када је писао песму. Емиру Кустурици верујете чак и кад пева, а то је велико откриће ове године на Кустендорфу.

Човек сте који је пропутовао свет и присуствовао бројним фестивалима. Колико је Кустендорф другачији од осталих?

Да се не лажемо, највећа предност Кустендорфа је у томе што, када дођете на њега, тешко можете да одете, не само тог дана, него генерално сте опседнути њим. Тешко је из овог бајковитог света вратити се у обичан свет. У обичном свету ви немате три велика светска редитеља, једног који је добио Златну палму у Кану, другог који је пре три године добио Оскара и једног који је узео све што филмска уметност признаје као трофеје, да буду отворени, дружељубиви и да се не устежу да испричају, не само о својим квалитетима, него и о својим манама и то поделе са свима онима који тек улазе у филм. Овде није у питању само то што ће их видети, већ они имају прилику да поразговарају са најеминентнијим ствараоцима филма који без стида, без комплекса деле своја искуства. Онај ко је ушао у свет филма као аутор, а боји се реакција и суда, после прича ових редитеља, своје незнање гаји на нови начин. На овај начин он обогати своје сазнање чињеницом да неки од великих редитеља нешто не зна.

Сорентино је рекао да паметни редитељи не користе музику у својим филмовима, али да он није толико паметан. Шта то он налази у музици, песми, што ти „паметнији“ не налазе?

Не заборавите да је Спрингстин рекао да више научи од песме која траје три минута, него од свог целокупног школовања. Нама су песме промениле живот, није нама политика променила живот. Политика се труди да нам промени живот. Наш живот одређују песме. Ми из песама, звука, из неког стиха узимамо гесло за остатак живота, узимамо мисао која нам не дозвољава да спавамо, узимамо мисао која нас нагони да будемо другачији људи него што смо били док нисмо чули то и у томе лежи смисао праве поетике. Важна је једино порука!

Каква је музичка индустрија данас и колико уметници успевају да одрже пажњу оних који их слушају?

Кустурица је у Београду рекао једну веома интересантну ствар, а то је да ће се убудуће све више ићи на филмске пројекције као на оперу. Опера је била велика уметност 19. века, филм је велика уметност 20. века, али откако су интернет и телевизија преузели форсирање телевизијских серија, људи су нагло изгубили концентрацију за тридесет минута садржаја, а не за два сата. Некада је одлазак на оперу био најважнија ствар на свету. Мислим да Куста управо тако прави филмове – као да је то најважнија ствар на свету. Друго, каква је то музика данас у свету кад толики број њих на концерте долази са додатном опремом, са компјутерима. Тако данас имате један чудан, ретуширан свет. Имате свет који није реалан у којем је све пластичним операцијама измењено. Данашња музика постоји са разним протезама. Замислите како би данас звучао Хендрикс. Поставите та питања. Гледао сам Пинк Флојд 1967. године када их је било четворо и фантастично су звучали, а данас има више људи иза бине и више миксета и компјутера него што можете да замислите. Џими Хендрикс је свирао то што је свирао без помоћи иједног музичара са стране и било какве технологије. Он узме гитару и промени свет. Данашња велика имена своје песме, које су снимили на својим компјутерима, које су навежбале са бројним музичарима, свирају само одређене песме из свог репертоара. Ако промене листу песама, пада цео систем. Ми живимо у фотошопираном свету, а у њему је и музика фотошопирана, да се не лажемо. Ова савремена музика није истинита. Истине су данас сасвим другачије. Е зато одете и слушате Бруса Спрингстина или неки бенд у блуз клубу и увидите да нема преваре и да је оно што се свира оно право. Човекова основна потреба је да чује изворност. Ми смо од ње одсечени. Ако имате ПР службе које преправљају речи својих налогодаваца, ако имате компјутере које преправљају ваш изглед чинећи вас мршавијим и лепшим, ако имате програм преко којег свако ко не зна да пева постаје певач, а ко не зна да свира постаје свирач, какав је онда то свет? Некада је све било у оригиналу. Видело се, кроз ваш рад, који страх хоћете да превазиђете, који сан желите да остварите, за коју ствар сте хтели да покажете да има смисла и значило је да прича коју желите да испричате вреди и да треба да је чују остали. Бојим се да долази свет који губи потребу за истином, јер ако лаже председник Америке, зашто не би лагао и клинац у својој соби који не зна да свира, али има компјутер којим ће изгледати као да зна.

Можете ли навести неке песме које су се прославиле уз помоћ филмова?

Не заборавите да је Ђорђе Марјановић захваљујући филму ушао у наше животе 1959. када је снимио „Звиждук у осам“. Не заборавите да је „Девојко мала“ исто тако песма из филма. Не заборавите „Ђелем, ђелем“. Саша Петровић је једну песму ставио у пет филмова! Када је објављен „Титаник“, уз њега се продавао албум музике из филма, и то само четири песме. Дискографска кућа је знала да ће филм повући продају. Од „Грознице суботње вечери“ и осталих, па овамо, увиђате колики је значај музике. У нашој земљи, на срећу, су се у то упетљали Зоран Симјановић, који је прво био рокер, а онда је постао композитор филмске музике, онда имате Бату Ковача и многе друге који су својим делима променили перцепцију и значај музике у домаћем филму. Замислите само филмове Емира Кустурице без музике!

Управо Емирови филмови нас доводе до питања шта мислите о музици Стрибора Кустурице и њему као бубњару и композитору?

Не могу да причам много о њему као композитору ван филма, јер сам ја слушао његову музику која се нашла у два велика филма. Сигурно је да без Стриборове музике не можемо замислити те Емирове филмове. Дивно је што је од једног дечка, којег се сећам од времена када је почео да свира бубњеве, постао композитор. Имао је срећу да одраста у друштву многих великих уметника и нека не чуди што је израстао у уметника. Имате оца који сину даје слике, а син за њих прави музику. За мене је то заиста дивно. Још боље је што из тога настаде озбиљна музика.

Где је српска рокенрол музика данас и шта јој се дешава?

Постоји податак да је 2017. година једина година у историји музике од друге половине 20. века и прве половине 21. века да рокенрол музика није најважнија на свету! Тек је на четвртом месту. Имате реп, па нови ритам и блуз, затим латино музику, а тек онда рокенрол. То се никад није десило, али увек имате неког клинца негде у свету који мисли да својојм гитаром и песмом може променити своју улицу, школу или свет, и то је оно што је дивно. Као што је рокенрол или панк мењао вокабулар 50-их, 60-их и 70-их година 20. века, сада је реп променио језик, и то не само енглески. Реп је увео нову лексику. Врло је значајно ово поменути. Рокенрол је згубио значај и тржиште није заинтересовано за њега, па је тешко продати рокенрол. Видео сам на последњем албуму „Партибрејкерса“ да се може купити на само седам места у Србији, па можете замислити докле смо дошли. С друге стране, уколико данас урадите нешто добро, одмах се у целом свету, захваљујући интернету, зна за то. Знате, кад Бајага пева „горе од Аљаске до Аустралије“, то је истина. Може свуда да иде и пева нашима и понеком странцу. Имате феномен Кустурице и његовог бенда који свирају на најчуднијим местима на свету и онда људи кажу да је то захваљујући нашим избеглицама који живе по целом свету. Нема наших избеглица у Сеулу, нема у Владивостоку, нема у Буенос Ајресу. Нема толико Срба у Мексику, па да се деси да читави градови лудују уз Но Смокинг Оркестра. Свет је уморан од једноличног звука и отворен је да чује музику земаља које не познаје. Како другачије објаснити да Дивна Љубојевић има два пута по осам хиљада људи на концерту у Санкт Петербургу? Она је 14 албума објавила прво у иностранству, па онда у Србији. Онда имате феномен Амире Медуњанин којој Њујорк Тајмс посвети већи простор него било којем политичару из Србије икада. Прошле године је њен албум „Дамар“ на светској листи етно албума проглашен за четрнаести. Више албуми немају тираже, али концерти имају.

Ко је из Србије, што се тиче рокенрола, остварио највећи домет у свету, односно, ко је из Србије важан за светску музичку баштину у овом жанру?

Чорбини и Бајагини текстови би, када би били преведени на енглески, били веома важни. Мислим да је Душков текст „Шта би дао да си на мом месту“ један од најважнијих текстова на свету. Душко Трифуновић има 432 отпевана текста, а од тога само један наручен! А тек Арсенова, Балашевићева, Бајагићева и Џонијева поетика… То су писмени текстови, док су песме са почетка Битлса и Стонса чисте бесмислице. Данас су постали важни политика и спорт и због тога ми не видимо домете наших музичара у свету, иако политика уопште и није важна.

Узела је маха тврдња да је рок музика антирелигијска. Наравно, не слажем се са тим, али ме интересује можете ли нам ви рећи нешто о томе?

Не видим зашто је то питање толико важно. Мислим да у свакој уметности има више религиозности, можда је боље рећи духовности, него што заступа било која црква. Права уметност долази из духовности.

Који је Кустуричин филм, по вашем мишљењу, најбоље украшен музиком?

Када у свету причате о Емиру Кустурици, имате три филма – „Дом за вешање“, „Подземље“ и „Црна мачка, бели мачор“. У та три филма морате тражити по чему је он у свету познат. Свет није довољно упознат са филмом „Живот је чудо“, или са филмом „На млечном путу“ који тек треба да се открива. То је процес. Не заборавите да је филм „Црна мачка, бели мачор“ приказиван 13 година у Шпанији, а разлог мора бити и музика, док се на шпанском говорном подручју приказује и данас.

Ако је музика живот, а и живот је музика, која би песма певала причу о вашем животу?

Филм „Заробљено време“ који направио Милан Никодијевић, а у којем сам ја главни јунак, завршава се песмом „За који живот треба да се родим?“. Ову песму некако сматрам том једном која највише одговара мом животу. Као да ме Дадо Топић питао шта да напише. Тако исто песма Џонија Штулића „Пит и то је Америка“ као да је песма о животу мог деде који је у Чикагу ложио високе пећи и после две године се вратио да проси моју бабу, а једино што је донео из Америке било је бело одело за свадбу. Није знао ни речи енглеског.

Можете ли нам рећи више о филму „Заробљено време“?

Милан Никодијевић је професор режије на факултету уметности у Новом Саду и он је пре три и по године пожелео да путујемо просторима бивше Југославије и разговарамо са мојим друговима. Снимљено је 112 сати материјала, са музичарима, спортистима, књижевницима. Нисам знао да је његова намера да направи road movie и он је изабрао 35 људи који се налазе у филму. Филм је добио награду на фестивалу у Шибенику, а приказиван је и у Торонту, Ванкуверу, Београду, Загребу, Новом Саду и скоро свуда је пола сале плакало на крају филма. Биће приказан и као серија од шест епизода у којима ће бити приказани сви који су снимани. Сад ће бити приказан у Торонту на „Crossroads“ фестивалу.

Искра, Милан Ружић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.