ИНТЕРВЈУ “ИСКРЕ”: ГОРДАН МИХИЋ, ВЕЛИКИ СРПСКИ СЦЕНАРИСТА: Варвари поново долазе, варвари, ово је варварска цивилизација!

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: М. Цветковић

Гордан Михић, велики српски сцанариста, на Кустендорфу.

Прошао много, а сачувао душу. Говори из њега сваком речју његова Херцеговина, врлетна и кршевита, поштена и блага.

Кустурица за њега каже да заправо тек сад улази у  зрелу фазу, да се ретроспективом филмова за које је Михић писао сценарије, „Кустендорф“ Михићу захваљује што је одавно уграђен у бедеме европске и југословенске кинематографије.

Синоћ на Мећавнику, Емир Кустурица уручио је Гордану Михићу награду за будуће филмове.

Фото: Раде Прелић

Господине Михићу, прошли сте много, запамтили времена од оних вунених до ових плишаних, али у свему томе остали сте исти, свој. Нисте се мењали. Колико је то било тешко?

– Никада у животу нисам размишљао о неуспеху, нити сам осећао страх од неуспеха. То можда звучи патетично, можда није да се одмах поверује у то, али, заиста је било тако. Радио сам и само радио, понекад сам имао и по три филма у Пули, једне године сам доживео да ми колега каже да ми треба забранити да пишем, јер, то ништа не ваља! За „Балкан експрес“ је неки амерички генерал рекао као да је написан ногом… Доживљавао сам страшне увреде, све те ствари, али, никада нисам помислио да је то опасно за мене. Сматрао сам да је то део времена, нек они раде свој посао, ја ћу свој, ја сам само настављао да пишем.

Је ли такав животни став ствар карактера, да ли човек роди са тим?

– Апсолутно. То ми понекад и Емир каже: „Ја сам Херцеговина! Не предавати се, борити се на свој начин, наравно, и много је важно у свему томе имати нешто што бих ја назвао „олакшањем“, стално окретати све на хумор, додавати свему дозу хумора, осећања да нешто може да се окрене и на шалу, да се спашавате смехом. Смех може понекад да буде горак и страшан, некад буде и губитнички, али без смеха не би било ничега, и сва моја дела, све што сам писао, прожето је дозом хумора. Са Емиром кад сам радио, ми смо се у тим стварима слагали, он има снажно осећање хумора, горког и трагикомичног понекад,  али без тога не било ништа, ни „Дом за вешање“, ни „Црна мачка, бели мачор“.

И то је био неки начин вашег отпора  свему томе што вам се дешавало?

Фото: М. Цветковић

– Рецимо да. Никада нисам пристајао на приче које треба да припадају неком мејнстриму да бих ја успео. Ја сам терао своју причу, заједно са покојним Љубишом Козомором првих девет филмова, касније сам… Увек сам причао своју причу без обзира што сам повремено наилазио на велика неразумевања, велике отпоре, понекад чак и тешке оцене критичара, увек сам сматрао да свако има право да о мом раду мисли некад изузетно лепо, некад ужасно, то је норамално, то је најнормалнија ствар. Питање је само да ли ћете ви поклекнути због тога што је неко нешто рекао о вашем раду.

Колико је тешко или лако било радити са Кустурицом?

– Није било ни мало тешко. Кад смо радили „Дом за вешање“ обишли смо пола Косова, околину Скопља, тражилии смо причу – нема приче! На крају ја пуким случајем окренем неке новине и видим тамо да је малолетни Перхан, осам година за свог падронеа крао у Италији који га је варао да ће му подићи кућу кад направе довољно пара. Кад га је падроне преварио, Перхан га је убо виљушком. Е, сад, како да нађеш Перхана, где је Перхан, питам новинара, Јована Антонијевића, из „Илустроване Политике“једног драгог човека, где си то чуо, каже, чуо сам негде, чини ми се да је у Скопљу. Кажем, Емире, дај кола, седнемо у кола и правац Скопље, тамо – тражи, тражи, знао сам тамо неког директора Панту Мижимакова, који је имао везе у Министарству полиције, Панта се разлети, тражи, тражи, нађемо Перхана у Дому, три дана смо Емир и ја слушали Перханове приче о ујаку, о баки, о болесној сестрици, о ћурану… Ја то повежем са причом из мог детињства, док је била циганска махала поред моје куће, о једном пијаном Рому који је подизао кућу у ваздух да би му баба дала паре за коцкање, повежем те две приче и тако је настао „Дом за вешање“. „Црна мачка, бели мачор“, кад је Емир прочитао сценарио рекао ми је – „овде нећу да променим ни једну једину тачку“. У року од месец дана почео је снимање. Наравно, у току снимања филма  урадио је неке дивне ствари, његова бујна машта и фантастична способност осећања хумора дошла је до изражаја и у том филму, али смо сарађивали добро и лако самим тим што ја никада нисам ишао на снимање филмова. Нисам га оптерећивао својим присуством, било је довољно да ја то напишем. Сад филм радимо тако што сам ја написао прву верзију по Сервантесу „Дон Кихота“, он ће радити другу верзију, шта ће бити, како ће бити, видећемо, у међувремену сам ја њему написао још шест других сценарија, где је „На Дрини ћуприја“, где је „Панчо Виља“… Надам се да ће нешто од тога угледати светло дана, он се јуначки бори, надам се да ће успети.

Фото: М. Цветковић

Данас сте говорили о страшним, црним, језивим облацима који се надвијају над нама. Некако сви осећамо тај притисак. Бојите ли се овог времена, бојите ли се неког новог рата на овим просторима, шта нам се ово спрема?

– Пре прошлог рата ја сам говорио да не може бити рата и све сам прогрешио. Сад то говорим поново, и, дај Боже да овога пута не погрешим. Ко је крив за све ово што се дешава у свету, за сав овај јад, за све ове губитке стотина хиљада живота? Криве су оне силе које заступају уместо правде неправду, уместо знања моћ и силу, које заступају потребу да без икакве потребе доминирају светом, да буду светски жандарми, једноставно, не размишљајући какву ће то пустош оставити у одређеним земљама.

А шта у свему томе, кад дођу тешки дани, да ради онај мали, несрећни човек, који једва саставља крај са крајем, који има то мало живота, породицу, који се за њих бори, шта он да ради?

Фото: Раде Прелић

– Не могу да дам савет. Ја, кад сам био у сличној ситуацији, женим, се, жена ми у другом стању, добијем отказ, шта ћу сад… Само мојих десет прстију… Борба! Јеси ли млад, јеси ли здрав, бори се! Нема друге. Не знам како, не знам шта. Ја се највише чудим младим људима који бирају послове. Ја сам радио све. Никад нећу заборавити, кад сам изгубио могућност да радим на филму, једно годину дана, није било посла ни на телевизији, сретне ме мој друг Јован Ристић Рица, који је радио шоу „Седморица младих“, каже ми – „само ти можеш да ме спасиш“. Како? Каже – „напиши ми 50 вицева, плаћам 1.000 динара виц“. 50.000 динара за 50 вицева! Сретнем Жику Павловића, питам га – „хоћемо ли да пишемо вицеве“, он каже – „не пада ми на памет“. Радио сам и друге ствари, скечеве, мислио сам да ми то не шкоди, да ми само може помоћи.
Знате, страх је нормална људска особина, ко се не боји тај није нормалан, али, страха се морате ослобађати потребом да тражите духовну сабраћу, на некога се морате ослонити, тешко ономе ко је сам. Важно је да видите још некога ко је као ви, ко се бори, ко се не предаје. Најтеже ми је кад видим млади свет који нема жељу да се бори.

Један мој пријатељ често каже да је савремени човек изгубио везу са космосом, да смо некад више и јаче живели у дослуху са природом, да смо ту везу негде у међувремену изгубили, покидали је.

– Не волим много да цитирам, али, има код Шекспира једна реченица коју нико не помиње, можда је нису ни приметили. Цео космос, сва небеска тела функционишу као један организам који свира одређену мелодију коју чине безбројне струне, ако извучете само једну струну, какав ужасан несклад настаје! Е, извучена је та једна струна. Значајна. Струна саосећања са људском несрећом.  Струна самилости, потребе да помогнеш некоме ко је у невољи. Сурови страшни свет гледа само своје интересе, трује читаве генерације младих људи, оним недотупавним телевизијским програмима, засипа глупостима, засима простаклуцима, засипа нечим што бих ја назвао крајњом бедом духа.

Самилост је нешто што нам је од Бога остављено, а ми смо се тога одрекли?

– Наравно да је Божије давање. Много се крећем, сусрећем људе који су ми браћа. Ово што нас двојица сада причамо говори да смо у неку руку духовна браћа. Сви ови млади људи који су овде, због тога су дошли, зато што осећају потребу за бунтом, каквим таквим отпором. Кад кажем – каквим – таквим отопором, не омаловажавам га, мислим да је он значајан, јер, ако ватру не одржавате, она се угаси. Тако је и са ватром у нашим срцима, ако је не одржавамо, она ће се угасити. Не осећате ли људе, не чините ли добро неком другом, нисте спремни да помогнете, не помишљте на то да је неком другом теже од вас, нисте спремни да поделите то мало што имате са неким другим ко нема ништа, нестаће те ватре. Душко Радовић је давно рекао – „можда је то мо мало што имате, страшно много за онога ко нема ништа“. Мени је жао што данас људи попут Душка Радовића има јако мало. Нема их у јавности, не чују се, он је био неко ко је враћао веру у живот, сваког јутра преко своје емисије, преко својих дивних малих прича. Тај човек није постао академик, а заслужио је то  више од половине Српске академије, више од половине српског ПЕН клуба… Али, њему није било ни стало, мени се чини. Нас двојица смо се добро познавали, он ми је дао први посао.

Како сте ви разумели ону метафору Емира Кустурице изречену пре неки дан о атомској бомби и малим народима?

– Човек који уради оно што је Кустурица урадио, њему је све дозвољено, па и да прави реченичне обрте какве он ради, шале, да говори о томе. Ако је некоме у свету дозвољено да има све то што има, сва та средства за уништавање људи, ако му је дозвољено да мења поретке, да мења све што му падне на памет, зашто једном уметнику не би било дозвољено да се нашали на тај рачун?

А онда део интелектуалне елите скочи на ноге, више им смета Кустуричина метафора о бомби, него све те стване бомбе које уништавају народе и државе на планети?

– Код нас постоји и увек је постојала интелектуална елита, не сва, наравно, која је, ја то немогу да објасним, али, која је увек снажно против свог народа. И, увек ће наћи начина да оптужи свој народ за све недаће и све невоље, не бирајући при том ни начин изражвања, ни тежину оптужби. Али, њихов је домет мали. Њих не цене ни они који их плаћају. Будите у то сигурни. Они им служе као неко ко тренутно ровари, муља, прича глупости, али, у суштини, нису то људи који су елита. Никаква елита. Не могу да схватим злурадост која се понавља у свим епохама, кад се деси неки мали напредак, помак напред, кад се деси да нам мало боље иде, одмах се стушти гомила оних који кажу – ништа то не ваља, није то добро. Сви су спремни да ствар зауставе, да убаце клипове у точкове, да кажу да то ништа не ваља. Кад би неко од њих дошао овде да виде шта је овај човек урадио, да виде Мећавник, да виде Андрићград, ове младе људе, то је нешто што превазилази сваку моћ имагинације некога ко овде никад није био. Кустурица  је једноставно човек који мења историју, који мења представу о томе шта један човек може да уради. Ја му се искрено дивим. Ми нисмо неки посебни пријатељи, ми се не виђамо често, али, према њему осећам искрено поштовање.

Је ли ријалити шоу постао мера данашњег човека?

– Једног дела света да! Али, на сву срећу постоје људи који се томе не предају, који то неће, који хоће нешто друго. Међутим, сигуран сам у једно, а то је стара истина још од старог Рима – „хлеба и игара“, да би народ, пучина био миран, а има мало хлеба, дај му игара и – завршио си посао. То се до дан данас понавља. Само што данас,  модерни гладијатори су они, а то је написала у колумни моја ћерка Ивана, који седе по тим емисијама, који срозавају људско достајанство, који себе срозавају. А редитељи причају – „два милиона гледалаца“… А међу тих два милиона гледалаца, ја вам тврдим, има и оних који не могу да верују да виде оно што гледају. Проблем је што то гледа одређени број људи који немају никакав други приступ другој култури…

Је ли то пројекат, је ли то нешто што је организовано?

– Мислим да јесте. Организовано! Можда не постоји неки центар из ког је то организовано, али, постоји дух тога који се развија, који је као нека џиновска амеба, одсечете једну главу а из ње се развије стотину других. Ово су варварска времена, варварска времена која се понављају у недоглед, кроз целу људску историју. Варвари поново долазе, варвари, ово је варварска цивилизација.

Сведоци смо жестоких удара на породицу, на веру, на културу, на све оно што смо били и што би требало да будемо? Шта човек да ради, вреди ли отпор?

– Вреди свакако. А шта човек да ради? Само својим примером. Не заборавите како се завршава велики роман Габријела Гарсије Маркеса „Пуковнику нема ко да пише“, он има оног петла кога неће да прода иако немају ништа, све је нестало, све је пропало, на крају му чак и жена каже – хајде да га продамо, а он каже – „нећемо, а шта ћемо јести – говна“! Да ли смо спремни не да једемо говна, него да изџимо у борби до краја, то је метафора код Маркеса – да издржимо до краја. Нема цене наше осећање достојанства, наше осећање поштовања људског интегритета, наше осећање припадности једном народу, наше осећање поштовања културе једног народа. Маркес хоће то да каже, ни на који начин, никад не смемо одустати, можемо ли да будемо као наши преци, да трпимо, да се боримо, да се не предамо и онда кад смо на ивици, на издисају? Велику улогу ту може да одигра телевизија, јавни сервис посебно, мислим да је у Београду сада једна гарнитура људи која схвата шта значе велики историјски пројекти. Која схвата шта значи испричати причу о томе шта се дешавало пре 800 година, скоро исте ствари као данас. Како су се они људи тада понашали, како се понашао Свети Сава, како Вукан, како Стефан, како су се браћа покрвила, како је рат братоубилачки био, како се Немања супротстављао највећем царству тог времена – Византијском, какве су га муке мучиле, какве море, какви ноћни снови… Кад ви то знате, можда се овај број људи овде удвостручи, можда се утростручи, можда их овде буде 600, али тих 600 ће то даље испричати, шириће се тај дух, али то не може без медија који би то промовисали. То може сјајан филм да уради, он можда не може да издржи борбу са будалаштинама, али може код ових људи да остави клицу, тај мали пламен о коме стално говорим. Може и мора.

Како иде рад на сценарију за серију о Немањићима. Бојите ли се да тај сценарио, та прича, не доживи можда судбину серије „Огњиште“…

– Срећом, ово је био анонимни конкурс. Ја сам у својој 76. години прочитао да постоји анонимни конкурс за серију о Немањићима и сетио сам се једне своје приче из времена кад сам био млад. Хтео сам да направим причу о стварању српске државе и паралелно причу о једној жени, избеглици која се порађа. Паралелно причу о рађању државе и рађању једног детета коме се не зна отац. Кад сам прочитао анонимни конкурс, на коме је требало да се појавим не као Гордан Михић, него неко под шифром, одлучио сам да учествујем у томе. Имао сам ту једну причу, разрадио сам је, прочитао много прича, 12 епизода послао на конкурс  и Богу хвала да сам прошао, и да нисам прошао био бих срећан човек, не што нисам прошао, него што је у мени остало једно фантастично сазнаје какви су ти људи били. То су били данашњи људи, исти као ви и ја, они су исто осећали.

Често по брдима, по удаљеним планинама срећем људе који имају веома мало, али који су више него задовољни тиме што имају. Који су срећни.  Да ли је несрећа данашњег човека што стално жели више од онога што може?

– Да. Никад им није доста. Тим што имају све. Хтели би увек да имају дупло, тродупло… Та прича о протоку идеја, роба, била би дивна да у ствари ту није реч о поробљавању. Нисам за конфликте, нисам за ратове, нисам за ону врсту отпора који подразумева крв, ужас и насиље, никакве ратове више никада, ја сам изгубио у ратовима своје најбилиже, оца, 26 Михића је у јамама, ја знам шта то значи, али сам за борбу, за отпор.

Зоран Шапоњић

Тагови: ,

3 коментара

  1. Branko Jovanovic каже:

    Velika srpska SRAMOTA je to sto „nasi odgovorni“…“nasi politicari, pravnici politicki eksperti“ PONIZNO CUTE i DOZVOLJAVAJU da nas „dame“ PLACENICE zapadnih srbomrzaca, IZDAJU, DA NAS PLJUJU i rade OTVORENO NA NASU STETU!!!!!

    „srpski politicari + pravnici“ + i SVI ODGOVORNI…SRAM VAS BILO time sto se vadite na
    demokratiju i slobodu misljenja i govora, NEMOZETE da od nas sakrijete da STE SAMO
    KUKAVICE i da NEMATE POSTOVANJA prema svom narodu!!!!

  2. Мира Јовановић каже:

    Како је било души угодно прочитати цео текст! Дивим се Кустурици, свему што је учинио, дивим се и господину Михићу и делима његовог рада, његовим лепим и даровитим дамама… Искрено се дивим и поштујем њихова немерљива вредна дела. Само, ако смем да пожелим да буду још присутнији, гласнији, да допру и до оних приглувих и полупразних. Пуно среће у даљем раду и животу.

  3. Славица каже:

    Дивно и оплемењено се осећам после прочитаног интервјуа са Господином Михићем. Он и Кустурица ми враћају наду да ипак постоји интелектуална елита у Србији која је спремна на отпор светским моћницима, диктаторима и убицама, као и њиховим бедним слугама које су се намножиле међу глумцима, режисерима, писцима свуда у свету, а нарочито у Србији. Надам се да ће се одржати тај пламичак отпора о коме говори Михић.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.