ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ДРАГОЉУБ ЉУБИЧИЋ МИЋКО: Наш здрав разум је већ јако дуго на службеном путу и не престаје да се удаљава од нас!

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Блиц

Свако ко је икада сабрао сва дела Емира Кустурице и добро прочитао њихове наслове, увидео је да су она савршен материјал за размишљања, па самим тим и за питања. Ова питања су инспирисана тим насловима, а они који ће на њих одговарати, толико су нас задужили да и сами заслужују најмање један филм или књигу са својим именом и презименом као насловом.

Данашњи саговорник „Искре“ на питања инспирисана насловима филмова и књига Емира Кустурице је чувени глумац и хумориста Драгољуб Љубичић Мићко.

Реците нам један део истине о лажи!

Истина је да претежно живимо у лажи. Није то увек она најцрња, дубока лаж, са задњом намером, чешће је бела, површна, готово безазлена. Огрезли смо у лажи, не знамо без лажи. Можда зато с толиким чуђењем и неразумевањем гледамо оне који не презају од истине. Истина уме да не прија, груба је пре него блага и није увек лепа. Једино што на крају увек исплива.

Да ли је ово јесен света или неко друго годишње доба?

Ово све личи на почетак једне дуге и хладне зиме света, али је тек прва половина децембра. Још није стигла календарски, али кад је реч о смрзавању по многим питањима, јесте. Пуко преживљавање је увелико у току.

Герника је бомбардовани град и истоимена Пикасова слика изгледа онако како изгледа. Шта бисте Ви насликали на слици која се зове Србија, а која је доживела судбину Гернике?

Ништа што бих насликао не би било верније и упечатљивије од онога што се види голим оком, само кад око хоће довољно да се отвори, кад неће само да чкиљи. Герника је данас слика Србије и видљива је на сваком кораку, у сваком упрљаном, девастираном, руинираном граду и селу, у свакој ударној рупи на путу, на необрађеној и запуштеној њиви, у затрованој реци и језеру пуном отпада, по шумама и ливадама с најлон кесама које као барјаци вијоре на ветру… Домаћа Герника може бити било које и свако место у Србији где већ деценијама траје ауто-бомбардовање оним примитивним, деструктивним и нецивилизацијским у нама, нечим што је у националној перспективи вероватно горе и од правих бомби.

Чије невесте долазе?

Ђаволове? Са отеклим силиконима, атрофираним мозговима, циркуским ноктима, напућеним уснама, истетовираним обрвама, препегланим косама, опајдарским менталитетом, простачким речником и псеудоправославним понашањем.

Да се сада налазите у бифеу Титаника, а знате судбину брода, шта бисте попили?

Попио бих океан, да се у њему не удавим.

Сви се сећамо Доли Бел. За коју бисте личност Ви упитали данашње Србе да ли је се сећају?

Упитао бих их, на пример, сећају ли се Арчибалда Рајса. Мислим да је од велике важности да сваки Србин зна и да се никад не заборави ко је тај човек био, какав му је животни пут и шта нам је на крају оставио. Да је среће и памети, његова књига „Чујте Срби! Чувајте се себе!“ била би део обавезне лектире, ако неко данас уопште памти шта је то лектира.

Да ли је Отац на службеном путу или смо ми отпутовали од Њега?

Хајде да кажемо да је тај отац метафора за здрав разум, неопходан за опстанак нације. Е па наш здрав разум је већ јако дуго на службеном путу и не престаје да се удаљава од нас. А ни ми се не претргосмо да му похитамо у сусрет.

Да постоји Дом за вешање, шта бисте тамо вешали?

Ништа што већ не виси. А кад се боље погледа, скоро све битно у животу нам виси о танком концу, само што то схватимо тек кад кончић пукне. Јер сви смо ми, посебно из овог дела света, већ деценијама у некаквом међупростору, да не кажем у лимбу, где тако „висимо“ и чекамо да нам се десе Рај или Пакао, некад домаћи, некад увозни. С тим што је Пакао у тим дешавањима некако активнији.

Шта је српски сан?

Лагодан, удобан живот, с мало или без имало рада, уз прасе, фудбал и ‘ладно пиво. Просечан Србин сања и да му завиде комшије и познаници, а да гром удари сваког оног који му се икад смејао и зезао на његов рачун.

Била једном једна земља – Како бисте Ви наставили или довршили причу која почиње овим речима?

Била једном једна земља, а онда је неко хтео да је више не буде. И нестала је, а иза ње је остао само кусур непотпуно формираних земљичица, које више него очигледно не престаје да мучи национално-политички пубертет, па онако смешно мутирају и муку муче са бубуљицама својих голобрадих, несазрелих демократија.

Да ли је данас подземље тамо где треба да буде или се изместило?

Изместило се. Није више под земљом и самим тим је постало надземље. Али најприземније могуће надземље.

Када бисте имали магични аутобус, где бисте се одвезли?

Ако је већ магични, онда на било које магично место. Само да му ради магични клима уређај, и да има довољно магичног простора за ноге.

Ако погледамо актуелне догађаје, ко је за Вас црна мачка, а ко бели мачор?

Мало их је потпуно црних, као и сасвим белих. То је та наша потреба да поједноставимо свет и да га, иако је врло разнобојан, сведемо на црно-бело.

Који људи би за Вас представљали супериорну осморку српске интелигенције?

Тренутно то није богзна како важно. Јер, у току је акција „Хајде да затремо све оне по интелигенцији иоле супериорније, пошто их Суперменов супер его супер тешко подноси“.

Живот је чудо! Због чега је то за Вас истина?

Јер тај живот тако систематски банализујемо и урушавамо, да је чудо да га још увек има.

Да ли је смрт културе непроверена гласина? Чека ли Србију, па и свет ишта осим сто јада?

Смрт културе је процес који је у току, бар кад је Србија у питању. Ипак, још увек се поштапамо оним што су нам неки заслужни покојници оставили. Опет, имамо ми данас и живих покојника, јер каткад власт сахрани и оне који још нису умрли, а онда за потребе нпр. избора ископа неке друге који су мртви одавно.

Чији завет нисмо испоштовали, а били смо дужни то учинити?

Између осталих, управо завет гореспоменутог Арчибалда Рајса, који нам је пре једног века лепо рекао: Срби, чувајте се себе!

Ко за писану реч представља оно што Марадона представља за фудбал?

Много је тих литерарних Марадона. Да их све не набрајам, издвојићу Хемингвеја, јер тренутно читам његове приповетке.

У разговору са Богом, шта бисте га упитали?

Боже, има ли те? Јер, ако те има, видиш ли ти шта се све дешава диљем овог несрећног света, а пуно тога и у Твоје име? И да ли планираш да нешто предузмеш по том питању, или не? А ако те нема, што то лепо не кажеш, да не причам овде сам са собом?

Кога сматрате последњим херојем?

Последњи херој је свако ко је издржао последњих четврт века на Балкану, а изабрао да последње чега ће се одрећи буде људскост.

На овом Млечном путу, међу толиким звездама, шта може променити један човек?

Само себе. Али то је више него довољно за почетак.

Милан Ружић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.