ХРИСТИНА ПОПОВИЋ: Доброта је постала невидљива

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Нови филм редитеља и сценаристе Стевана Филиповића „Поред мене“, после премијерних приказивања на фестивалу у Пули, где је награђен Златном ареном за најбоље дугометражно остварење у међународној конкуренцији, и Сарајево филм фестивалу на коме је добио награду младе публике, 23. септембра у биоскопу „Синеплекс Ушће“ стиже премијерно и пред наше гледаоце.

У потресној и песимистичној драми о генерацији матураната у једној београдској гимназији, главни лик, Ољу, професорку историје, игра Христина Поповић.

– Оља је врло храбра, али би неко можда оценио да је то што она ради заправо немогућа мисија – ова професорка својим ученицима не жели само да предаје лекције из уџбеника, већ покушава да их научи правим животним ставовима, да их оспособи за живот тако што ће постати бољи људи – каже Христина Поповић.

* Филм даје искрен и аутентични портрет једне генерације, који је рефлексија онога што им је окружење понудило као узор. Да ли је у томе и сва трагичност ове приче?

– Реченицу која мене лично највише боли у филму, изговара директорка школе која каже овој професорки: ви сте овде да предајете историју, а не да мењате свет. А како се другачије бавити децом и људима уопште, него тако што ћеш им показати да је могуће мењати свет набоље, што ћеш им дати прилику за то и пружити руку. Али, да тај покушај да се свет мења уопште не иде тако лако, схватиће и ова професорка кад открије да је неко од њених ученика одговоран за напад на њу.

* Јесу ли људи овде одустали од тога да добрим личним гестовима покушају да утичу на окружење?

– Мислим да је систем измислио све механизме – кад неко крене корак напред, или макар покуша да крене, друштво га одмах враћа три корака назад. На крају се покаже да су управо ти вредни појединци некако увек „сувишни“, да су они ти који су неадаптилни и који „кваре“ систем. Зато нам се чини да су се такви људи повукли у „илегалу“ и да су препустили „терен“ правим представницима и „борцима“ овог времена – простачкој, агресивној гомили која обезвређује све оно што су цивилизацијске грађанске вредности, и која нам вулгаризује животе. Ти људи данас нису изопштени, нити их систем санкционише. Напротив. Они харају нашим јавним животом, медијима, окружењем, они су шаблон како данас постати успешан и погодан за систем. Људи са ставом, моралом, образовањем, достојанством, све више постају „музејски експонати“.

* Да ли ти млади људи који данас глобално комуницирају путем друштвених мрежа заправо постају генерације усамљеника?

– Филм покреће много важних тема, једна од њих је и емпатија, и радозналост да заиста видимо људе који нас окружују. Ту је и та тема о одговорности друштва и породице, јер су ове младе генерације само „последица“ онога што им је дато. Ако они све више постају усамљеници без емпатије, то је зато што им старији креирају свет који постаје једно сурово место. А ми нисмо друштво у коме се искрено говори о проблемима, овде нема ни заинтересованости ни енергије да се уопште покрену та питања. Да ли икога занима што ћемо имати неписмене генерације које нису прочитале ниједно велико књижевно дело, које су без грађанског васпитања, којима ће узори бити неке убице, силеџије, дилери, курве… А такви ликови им се путем „брисања“ свести, што је основна функција ријалити програма којима нас „бомбардују“ са свих телевизија, пласирају као „јунаци“ живота.

* Професорка коју играте ђацима задаје писмени задатак на тему љубави, и само један од њих проналази прави одговор.

– Тај ђак у свом саставу пише врло тужну реченицу, обраћајући се друштву из разреда – да данас умрем, већина вас не би ни знала како се зовем. Проблем тог дечака није само у усамљености, него у невидљивости. То су они тихи, добри људи које нико не примећује, који нису на друштвеним мрежама и нису део чак ни тог виртуелног живота. И та доза нетолеранције према њима, или толеранције само према ономе што као шаблон понашања гледамо у јавности, веома је болна и готово застрашујућа.

* Филм на крају оставља „незавршену“ драму – да ли је она оптимистична или песимистична?

– Желим да је видим као једну ипак оптимистичну причу – да људи који гледају овај филм стекну увид у проблем једне младе генерације.

А кад о томе почне и да се размишља, онда смо направили бар један корак на путу да нешто и схватимо. Следећи корак је да покушамо нешто и да мењамо.

НА ПОЉАНИ НА ВОЖДОВЦУ

Улогу професорке Филиповић је писао за вас, јер је обећао још кад сте били деца да ћете у његовом филму играти главну улогу?

– Тог обећања се не сећам, али се сећам да смо се Стева и ја играли снимања филмова. Били смо у истом одељењу у основној школи, и на једној пољани на Вождовцу стално смо „снимали“ филмове. Он је био редитељ, и сећам се да ми је после једног „снимања“, које је трајало пет дана, рекао да је филм готов и да је на развијању у Немачкој! То невероватно осећање које смо имали из детињства било је присутно и током рада на овом филму – Стева и ја поново смо се нашли у учионици после тридесетак година, али овог пута као одрасли људи који су манифестовали своју велику жељу, а то је да заједно снимају филм.

Новости

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.