ХОЛМОГОРОВ: Ево зашто не прогоне ни једно друго писмо већ само – ћирилицу

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: vidovdan.org

Ћирилица је најпрогоњенија азбука на свету, а многима и – најмрскија.

Тако је момента када је настала, јер су тада Св. Константина-Ћирила прогониле присталице „тројезичне јереси“ које су сматрале да је хришћанско богослужење могуће само на три језика – на ивриту, грчком и латинском.

Тако је било и када су његовог брата, Светог Методија, Немци заточили у манастиру Рајхенау, а Ватикан забранио „словенску литургију“.

Тако ствари стоје и данас.

Демонстративно одустајање од ћирилице постаје симбол стремљења ка „евроинтеграцијама“…

Интересантно је да оваква мржња постоји само према ћирилици.

Нико од јапанских самураја, који су се успешно уденули у Запад, нити од кинеских комуниста, који се нису ништа мање успешно укључили у капиталистичко тржиште, не тражи да се одрекну од хијероглифа и свог слоговног писма.

Победник Песме Евровизије, Израел, све до данас се користи својим писмом и својим древним језиком који је у прошлом веку доживео прави процват.

Нико ни од Јермена и Грузина не тражи да се због „евроинтеграција“ одрекну својих писама.

Само су Руси и простор Руског света, заједно са другим народима који су сачували ћирилицу, под притиском антићириличне кампање без преседана која није од јуче.

Сви разговори о ћирилици почињу од тога да она и није ћирилица. Наводно, Свети Константин је измислио глагољицу коју је убрзо потиснула азбука коју је саставио Св. Климент Охридски, а коју ми називамо ћирилицом.

Хипотезу да је прво настала глагољица лансирао је истакнути словачки научник шафарик средином 19. века, а за њу је било колико научних толико и религиозних разлога.

Свети Ћирило се у Шафариково време већ доживљавао као симбол словенског јединства и самобитности. Зато би признавање да је он створио писменост православних народа значила да је управо православље словенско хришћанство, а то није одговарало ни лично Шафарику, сину евангелистичког пастора, ни западним  панславистима, који су се са подозрењем односили према православној Русији.

Зато је неутрална глагољица – коју нико није користио, а још је у формама имала подударности са латиницом – мирила западне, источне и јужне Словене, православне, протестанте и католике у улози „аутентичног Ћириловог писма“.

Међутим, теза да је „глагољица – Ћирилова азбука“ наилази на неразрешиве противречности.

Солунска браћа су имала задатак да учврсте византијски утицај међу Словенима који су већ користили грчко писмо. Зато нема одговора на питање: због чега би они измишљали несхватљиво писмо са елементима латинице уместо схватљивог и ближег грчком?

Питање је и како су се Ћирилови ученици, а он је већ после смрти био поштован као светитељ, усудили да униште већину књига са писмом које је наводно он створио, а и да му припишу азбуку коју није створио?

Глагољица је или словенско писмо, које је постојало пре Ћирила, или локална прерада ћирилице настала због прогона ћирилице од стране немачких „тројезичника“.

У сваком случају, постоје сви разлози да се сматра да је управо Св. Ћирило створио писмо које називамо ћирилицом. Ово потврђују и археолошки подаци.

Св. Климент Охридски, ученик солунске браће, којем заступници глагољичке теорије приписују стварање ћирилице, умро је 916-те године, а ћирилица до тог момента била свуда проширила.

Код Смоленска је нађен ћуп са ћириличним натписом који је настао најмање десет година пре Климентове смрти. А то сведочи да ћирилица није била Климентова новотарија већ раширеним наслеђем Св. Ћирила.

Руски језик је на ћирилици постао један универзалних језика светске културе и то – не упркос ћирилици већ управо захваљујући њој. Јер, ни један од суседних словенских језика није на латиници достигао ни близу такву културну висину и интензитет.

 

Уз сво уважавање, Сјенкевич није Толстој, Хашек није Достојевски, а Кафка је на чешком написао свега неколико писама.

Ћирилица се за руски језик показала својеврсном заштитном граматом, раздвојном линијом која је истовремено имала две функције.

С једне стране је била брана позајмицама из иностранства, па је руски језик, захваљујући њој, туђице или прежвакавао или их одбацивао.

Упркос свим новотаријама Петра Великог, ми не говоримо „викторија“ већ победа…

Притом, руском језику корисне позајмице ми себи можемо дозволити захваљујући управо ћириличном прекодирању. То позајмице се већ самим писањем на ћирилици већ напола русификују.

Наша ћирилична азбука је декларација наше цивилизацијске независности, она волшебна баријера која прави ограду око светиње руског говора и чува га од растварања у глобалном „пиџин-инглишу“.

Ћирилицу управо због овога љуто мрзе, чак и у Русији. Они који су уверени да је код „белих западних богова“ све боље.

Колико ли је само тона отрова и мастила потрошено на трактате… против ћирилице и на доказивање како би је било добро заменити латиницом.

Једном су то безмало и покушали.

У новембру 1929-теа Народни комесаријат за просвету Луначарског формирао је био специјалну комисију за латинизацију руског језика. Задатак је био јасно постављен: дерусификација, деклерикализација, раскид са азбуком која је „азбука самодржачког угњетавања, мисионарске пропаганде, великоруског национал-шовинизма… азбука национал-буржаске великоруске идеологије“.

Та комисја је већ била одлучила да је неизбежан „прелазак у најскорије време на „јединствено интернационално писмо“.

А само је латинична абецеда одговарала „задацима истинског интернационализма“.

Међутим, совјетске вође су се замислиле када су 1933. на власт у Немачкој дошли полудели национал-реваншисти. Помислили су: а шта ако пролетери без отаџбине не пожеле да штите своје бољшевичко руководство?

Тако је започео дозирани заокрет од интернационалистичког космополитизма ка „совјетском патриотизму“.

Пројекат латинизације био је затворен. Заједно са њим је угашен и покрет есперантиста чији поклоници су са поносом – на питање „Ко си?“ – одговарали: „Ја сам satan„. То јест: члан SAT – Светског Анационалног Савеза…

Зато је Политбиро одлучио да се ћирилизују чак и језици оних неруских република СССР који су принудно претходно били преведени на латиницу.

Али, опет се около чује: ћирилица нам смета да се сјединимо са „цивилизованим светом“.

Фанатици латинизације признају да она не чува националне језике већ да их брише идући у смеру енглеског, а да је ћирилица језике неруских народа СССР водила ка руском.

Питање ћирилице је питање – постојања или непостојања Руског света, руске цивилизације.

Руски свет је простор на којем доминира ћирилица која је нерушиви зид за доминацију било које друге цивилизације…

Зато ћемо те сачувати – руски говоре, велика руска речи…

vidovdan.org, факти

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.