ГОРАН ЛАЗОВИЋ И МАРИНА ТАРКОВСКА, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Мој брат Андреј и Емир Кустурица додирују се у разумевању смисла постојања и међусобног односа живота и смрти

ИСКРА на Фејсбуку

Марина Арсениевна, и још Тарковска, млађа сестра Андреја Тарковског, филолог, и жена великог Саше Гордона, ретко долази у Москву.
Дође кад мора, али у Таруси, на “101 километру од столице“, у руском Барбизону, поред сликарке Ирине Старженецкаје и Анатолија Камелина, на Тридоновом брду, дочекује пријатеље, и пише кад остане сама.
За године не питам, рођена је тридесет и четврте, болести не помиње, али памти кад је с Андрејем трчала боса по блату.
-Њега је убио рат! Знате, ми смо у Сибиру, на Јенисеју, пекли и јели хлеб од рибе! – говори молитвено, и помиње мајку, глумицу Марију Ивановну, која је њеном оцу, чувеном Арсенију Алексадровичу, рекла:
-Заволео си другу? Онда иди код ње! Ево ти и кофер!
Трчала је после за њим Марија Ивановна, не да га врати, него само још једном да га види.
-Постоје жене од којих не моћеш отићи, оне те увуку у себе! – говори, и помиње Антонину Александровну.
Марина Арсениевна, чији син Михаило живи у тајги, рођен у Завражју, недалеко од цркве потомака Флоренског, прећуткује да јој је руку тражио Евгениј Борисович Пастернак!
-У сценарију “Огледала“ била је сцена где дечак рони и гледа свој потопљени дом! – каже. А Андреј је тада говорио: – моја домовина је под водом!
Та сцена, нажалост, није ушла у филм.
Прича како су она и велики брат први пут срели оца без ноге!

-Он иде, а ја гледам у небо и питам:- тата,је л’ те боли што ниси читав, знаш ли да је дошла слобода?“
Када је Андреј почео да се распетљава са женама, отац јој је рекао:
-Он може имати много жена, а ти имаш само једног брата!
Она је, ипак, највише волела Ирму, прву његову жену, која је “личила на нашу мајку“!
-Бити жена талентованог човека, то значи добровољно пристати на жртву! – скоро шапатом изговара, и показује своју књигу “Около огледала“, за коју је добила руски – Анти-Букер!
Стижу кафа и мандарине.
Овде се могу искашљати сва мора!
У Таруси,пијани димњаци ожеднели, а згурене бабушке на коленима одмарају шаке.
И зрикавци шуште као кринолине.
Марина Арсениевна у пролазу:-судбина је моја изгорела међу стиховима!

Говори онако како је певао њен отац!
Мајку су јој звали – Толстој у хаљини!
И открива, Андреју су пред смрт, у болници, донели фотографију тромесечног ванбрачног сина!
-Гледала сам то дете како залива цвеће на очевом гробу, а та мила Скандинавка, која га је родила, због Андреја је научила руски језик!
И то је мој брат, мој Андреј, онај кога сам највише волела!
По доласку у Београд, сачекао ме поштар.
-Уважаемый Горан! Напишите, получили ли Вы все мои письма, кажется, их было 8. В эту субботу уеду до конца августа, там у меня нет интернета. Но есть телефон по которому мне звонила милая дама.
Желаю успеха, всегда Ваша М. Тарковская.

Лазовић:

Марина Арсениевна, одакле су Тарковски пореклом?

Тарковска:

Мој и Андрејев отац, песник Арсеније Тарковски често је говорио да наш род потиче од пољске шљахте. Мада се он бавио мистификацијом, није се одрицао кавкаског порекла, које се појавило због истоветности презимена. Кад сам почела да пишем, познату вам књигу ,,Крхотине огледала,, ,сада спремам њено допуњено издање,  поставила сам себи задатак да пронађем право порекло нашег рода по очевој линији. Радила сам по архивама и пронашла да су наши пра-пра Тарковски били Пољаци из Љублина. Поготово што у нашем породичној архиви постоје документа која то потврђују.

Временом, Тарковски су се порусили, примили православље и сматрали се руским људима.

Лазовић:

Говоре: сви Тарковски су били плави, са плавим очима…?

Тарковска:

Да, татин отац је био баш такав! Андреј и ја нашег деду Александра Карловића смо видели само на сликама. Тата има један стих о оцу: ,, Очи гледају плаве“ …!

Ипак,победила је линија тамнопутих, баке Тарковске. Пореклом  Рачковске. А са мајчине стране било је и пољске крви, и чисте руске – мајчин отац Иван Ивановић Вишњаков био је сивооки плавушан. Скоро сви преци с мајчине стране били су генерацијама свештеници у Карулшкој области у Русији. Мајчин деда Иван Гавриловић Вишњаков није пошао тим путем и напустио је духовну школу и постао благајник у граду Калуга. За дугогодишњи рад је добио лично дворјанство које се не наслеђује.

Лазовић:

У једном Вајдином филму један од главних глумаца је Михаил Тарковски. Он вам је рођак?

Тарковска:

Да, то ми је познато, Тарковски је веома често презиме у Пољској, највероватније од Пољског града Таркув.

Шамхале (кнезови)  дагистански нису имали презимена па су се називали по главним градовима или селима где су кнезовали. У овом случају у питању је село Тарки.

Лазовић:

Ваша баба је имала румунске крви?

Тарковска:

Постоји таква породична легенда. Ово је по линији очеве мајке, наше баке Тарковске, како смо је ми звали. Њена породица је живела у Јаши, а студирала у Кишињеву.

Лазовић:

Како сте ме дивно спустили на земљу, драга Марина Арсениевна, али ко ми је крив што сам веровао у Андрејеву причу да он води порекло од дагестанског кнеза!

Тарковска:

Морали смо да се растанемо са том романтичном верзијом. Жао ми је да Андреј није имао прилику да се упозна са документима. Тачно, он је причао понекад  да је потомак дагистанских кнезова. Прекрасна глумица Марина Влади је говорила да је Андреј умео изузетно да наздравља, јер је био пореклом са Кавказа. Међутим, у свом друштву тата је имао надимак ,,гроф“, што доказује да ,,кнезова“ и “грофова“  у нашем роду није било.

Лазовић:

Тарковски су у Москву дошли преко Елизаветграда, пре је то био – Зиновевск?

Тарковска:

Тата се родио у Јелисаветграду, који се налази у степском делу Украјине. Некада су се ти крајеви звали Новорусија. Постоји град Новорусијск. Ова места су у рату била одузета од Турака у време царице Катарине Друге.

Катарина је позвала Србе да бране “Нове земље“, зато су се ти крајеви некада звали и  ,,Нова Србија“.

На обали реке Ингу, која  лети пресушује, била је изграђена класична европска тврђава Св. Јелисавете око које се почело појављивати војно становништво, а касније и грађанско! Назив града је претрпео неколико промена, по којима се може учити историја.

После победе бољшевика град је назван по имену Лењиновог сарадника месног становника Зиновљева. Од 1924. постао  је Зиновљв. После убиства Кирова 1934. звао се Кирово-Украјинскоје, после Кировоград, иако бољшевик Киров није никада био у овом граду!

Сада када су у Украјини почели да се одричу свих назива везано не само са совјетским, него и са историјским топонимима, тако да је постао Кропивницки по имену позоришног режисера, једног од оснивача украјинског националног позоришта.

Тако је тата у Москву дошао 1925., из Зиновјевска!

Лазовић:

Како памтите оца, Арсенија Тарковског?

Тарковска:

Скоро је немогуће одговорити на ово питање.

Како је могуће да прича  о блиском и веома вољеном човеку стане у две речи?

Отац  је за Андреја и мене био оличење свега најбољег. С годинама сам сазнавала о њему оно што је мајка од нас крила. Они су се растали када смо били сасвим мали. Мајка је била изузетна особа, хтела је да деца увек воле оца и да се виђају с њим, тако да је могла да исприча да ју је он увредио тек кад сам одрасла. Те њене речи нису утицале на мој однос са оцем. Била сам много блиска са њим, звао ме својом Корделијом.

Била сам код њега у болници на дан његове смрти.

Лазовић:

Он је био ученик првог разреда гимназије када се догодила Револуција?

Тарковска:

Да, тата је био први или други разред гимназије М.К. Крижановског. Зграда се сачувала у његовом родном граду и налази се у улици која носи његово име.

Арсеније Тарковски има поему која се зове  – ,,1917“!

Наравно, није била објављена у совјетско време.

Објавила сам је тек пре неколико година: ,, Имао сам десет година када је песак/ Дошао у мој град на крају васионе/ И вечном тежином легао ми на капке,/ Као сунце над спаљеном Сијеном…“

А Сијена, сада Асуан, био је један од најтоплијих и најсувљих градова света.

Лазовић:

Стриц вам је погинуо као анархиста?

Тарковска:

Жао ми је што о свом рано погинулом стрицу Валерију, Ваљи, очевом брату, знам  само по документима и сликама. Он је био талентован младић, који је одрастао у доброј породици, која је волела књижевност, позориште, поезију…Чак су се и дописивали у стиховима. Ваља се потпуно предао револуционарним идејама и постао анархиста. Сарађивао је у  новинама анархиста “Набад“. Погинуо је са 15 година у грађанском рату 1919!

Код изузетног писца Ивана Алексејевића Буњина, у књизи ,,Окајани дани“, постоји белешка од 21. маја 1919. у којој помиње да је у новинама “Набад“ била  објављена молба пријатеља да испричају о погибији њихових сабораца.

Буњин, који  је био загрижени непријатељ револуционара, који са задовољством мења имена погинулих  младих анархиста, помиње између осталих и име нашег стрица Ваље.

Нажалост, и Андреј је мало знао о свом стрицу. Ја сам успела да објавим у књизи ,,Крхотине огледала“, историју о његовом кратком, али узбудљивом животу.

Можда је  страшно ово што ћу рећи, али боље што је погинуо у борби, и што није био ухапшен и стрељан од бољшевика, као већина анархиста.

Лазовић:

А ваша мајка?

Тарковска:

Она је у  мом животу заузимала главно место, и ја сад  живим по њеним правилима.

Њено присуство ме је бранило од свих одвратности живота које су се обрушиле на мене после њене смрти.

Знате, она није била верник, али је живела за људе.

Постоји један јунак код  Лава Толстоја, у новели ,,Отац Сергеј“ , а то је  жена која је свима чинила добро.

Толстој пише ,,она је мислила да живи за људе, али је живела за Бога“.

Као и моја мајка.

Лазовић:

Могу ли рећи да је љубав ваших родитеља била “љубав са Волге“, чак је помало и личила на ту реку?

Тарковска:

Да, може се тако рећи! Мама је одрастала на Волги, а тата је био из јужних крајева, и у њиховом браку као да су се спојила Волга и степскаа река Ингул, коју помиње у песмама.

Али, тата је био песник, живео је у два света – реалном, земаљском и у свом унутрашњем, песничком, а тамо су се криле такве дубине из којих су извирала чуда, с којима је на површини, у реалном животу, било тешко живети.

На свим својим сликама из младости тата је замишљен, а понекад се на његовом лицу види и трагичан израз.

Безумно је понекад волео мајку!

Ипак, тата је имао три жене, и волео је де каже – свака наредна  гора је од претходне.

Значи, моја мајка је била најбоља!

Лазовић:

У успоменама пишете да је отац за Андреја био пример – идеалног човека?

Тарковска:

Да, баш тако! Већ сам рекла да нас је мајка васпитавала да волимо оца и сваки сусрет са оцем за Андреја је био празник. Не само због тога што је тата знао да створи и уз минимално новца неку посебну хармонију, што мајка није знала, јер је била аскета у свакодневном животу, али је она била стално са нама. Понекад је била превише захтевна, а тата нас је окруживао љубављу без васпитних мера. Андреју је било интересантно са оцем. Гледали су монографије сликара које је отац скупљао, слушали  музику…

Тата је имао велику колекцију плоча. Сви смо били интровертни. Понекад је Андреј писао једино оцу о својим личним проблемима. Касније је посло оцу сценарио  филма ,,Андреј Рубљов“. Њему је било важно мишљење оца.

Лазовић:

Колико вашег и Андрејевог детињства има у “Ивановом детињству“?

Тарковска:

Скоро у сваком филму Андреја постоје аутобиографски моменти, у ,,Ивановом детињству“, такође. Ово су речи Ивана из његовог сна-успомена о радосном предратном детињству: ,, Мајко, тамо је кукавица!“

Ове речи мали Андреј изговорио је кад је дошао у пролеће на салаш Горчакова, а то је кућа Павла Петровића Горчакова приказана у филму ,,Огледало“.

Речи Андреја:- ,,Ово сам читао и ово сам читао“ – он је говорио библиотекару у детињству – понавља Иван , којем предлажу да чита неки часопис.

И епизода на стрелишту, са ,,Блакарником,,  дечком Асатијевим, произашла је  под утиском сусрета у Јулијевцу на Волги, где смо били евакуисани са лењинградском децом, која су била изведена из Лењинграда кад је пробијена блокада.

Андреј је врло добро пуцао, погађао је десетку. Тако је и ова епизода такође из његовог детињства, био је војни руководилац који је после рањавања водио војно дело, али прича са гранотом је измишљена.

Лазовић:

Какав је Андреј био брат?

Тарковска:

Опет тешко питање, могу само да кажем да је као брат био свакојак – и добар и лош. Био је добар кад је био сам са собом, а лош када је падао под лош утицај. Али, ја сам га увек веома волела.

Лазовић:

Једном сте рекли да је био врло талентован за глуму. Како је онда отишао у режисере?

Тарковска:

У раној младости Андреј је хето да постане само глумац, о чему је писмом обавестио оца, који  му је одговорио да нема страшније субине од судбине несрећног глумца!

Саветовао га је да пронађе неку озбиљну професију, а тек после, ако и даље пожели да будеглумац,  може да иде на позоришну академију.

Али, још у болници за туберкулозу, где се нашао у 14 години, он је био не само глумац, него и режисер. Правио је са болесном децом представе у којима је и сам глумио.

Лазовић:

Да ли је тачно да су Андреј Тарковски и Вознесенски били у истом разреду, и да је песник био бољи ђак?

Тарковска:

Да, они су живели близу и заједно су ишли у школу. Мислим да је Вознесенски учио боље, био је мирнији и није имао тако импулсиван темперамент као Андреј.

Лазовић:

Од Вознесенског сам чуо реченицу:-Тарковски, то је геније! Да ли се ваш брат некада тако осећао и понашао?

Тарковска:

Мислим да се у почетку није осећао као истакнути режисер.

За свој дипломски рад добио је одличну оцену, и пре него што је добио диплому био је позван у филмски студио ,,Мосфилм“, где је на предлог његовог професора режије Михаила Ромме требало  да спасава филм ,,Иваново детињство“, који је претходни режисер упропастио.

И уследио је такав успех , на Венецијанском фестивалу 1962., добио је Златног лава Св. Марка!

Било му је важно да потврди тај успех ,и снимио је велики филм о Русији -,,Андреј Рубљов,,!

Пет година (од 1966 – 1971.) филм је лежао на ,,полици“. Прво је приказан у Француској .

Како је он могао да се понаша у таквој ситуацији?

Претпостављате?!

Наравно, Андреј је знао колико вреди, схватио  је да је постао познат не само у СССР-у , него и у иностранству.

Њега је раздраживало понашање совјетских чиновника.

Филм ,,Иваново детињство“  називали су  ,,пацифистичким“,  у неком њима познатом негативном смислу.

Хајка на ,,Рубљова“  почела је још за време снимања.

Андреј  је тако  живео у две димензије – с једне стране знао је да је истакнути мајстор, а с друге мајстор који није био званично признат у својој земљи.

Лазовић:

Како се Андреј односио према “Стаклеру“ и “Соларису“, а како према “Ивановом детињству“, где је, наводно, приметио неке грешке, а ви тај филм сматрате најбољим?

Тарковска:

У свом стваралаштву Андреј је пуно напредовао и ја волим све његове филмове. Он је често говорио да није задовољан ,,Ивановим детињством“. Не знам шта је тачно имао у виду. За мене као гледаоца сваки његов филм био је драг. А ,,Иваново детињство,,! Филм је рађен на контрастима цркве, страшној ратној стварности која је дете претворила у монструозног одметника и снове-Ивана….таква чистоћа, таква срећа! Ипак, наша генерација, заједно с Андрејем, преживела је овај прелаз из пре-рата у рат! Ипак, над нама су надлетали фашистички авиони! Ми смо познавали честитку на којој је било насликано дете које је говорило: ,, Тата убиј Немца,,. Сваки рат осакати и унакази дечије душе.

Мислим да је Андреј рачунао да се ,,Сталкер,, показао као најбољи његов филм снимљен у СССР-у.

Отац  му је тада рекао:,, Снимио си генијални филм, клањам се пред тобом“!

Лазовић:

Замолио бих  Вас да се присетите  периода, који је за вас сигурно био тежак, оно када је Андреј отишао да снима “Носталгију“… Кончаловски је већ био у Америци! Зар је морао да иде у Италију?

Тарковска:

Андреј је две годину чекао одлуку о почетку снимања  ,,Носталгије,, у Италији. То је био совјетско-италијански пројекат и он је тешко пролазио кроз све формалне инстанце. Чекао је и зато није хтео да почне ни са каквим филмом у СССР-у. Мислим да је већ тада решио да оде у иностранство и тамо остане. Такав покушај је већ имао и у Шведској. Жена из Москве је инсистирала на томе, али он једноствано није могао то да оствари, јер је схватио да ће то бити за њега и целу породицу погубно.

Лазовић:

Тада је  био занесен “Идиотом“ Достојевског, па и “Настасјом Филиповном“. Желео је да режира и “Хамлета“?

Тарковска:

Да, он је маштао да сними и те филмове али му једноставно нису дозвољавали.

И као што сам рекла, чекао је да оде у Италију.

Лазовић:

 

Колико се после “Рубљова“ променио живот Андреја Тарковског?

Тарковска:

После тог филма Андрејев положај  се поправио како код нас, тако и  у иностранству. Скоро одмох по завршетку ,,Рубљова,, 1967.он је заједно са драматургом и сценаристом Александром Мишарином почео рад на сценарију ,,Огледала“,али свестан да му неће дозволити да га сними на  миру, почео је да мисли о ,,Соларису“, по роману пољског писца фантастике, Станислама Лема.

Ако мислите на његов лични живот, он се итекако променио, јер је Андреј свој живот повезао са асистенткињом филма, коју је и оженио 1970!

Он је до танчина поновио судбину свога оца!

Например, са последњом женом тата се оженио после пет година познанства!

Лазовић:

Андреј је говорио да су његови филмови супротни од његовог живота!?

Тарковска:

Нису ми познате такве његове изјаве и није ми јасно на шта је  мислио, али морамо знати  да ипак постоји разлика између стваралаштва уметника и његове сопствене суштине.

Да ли се они подударају или разилазе?

Мислим да све што је мој брат приказао у својим филмовима да је било засновано на страсној жељи да све то пронађе у самоме себи, а то су љубав, пожртвовање и вера.

Лазовић:

Ирма Рауш и Лариса Кизилова биле су његове музе?

Тарковска:

Тешко се може рећи да су му његове жене биле музе!

Био је очева крв, пратила их је истина судбина, мада је своју прву жену Ирму Рауш сматрао изузетном глумицом, али она, например, то није потврдила код другог режисера, у филму “Доктор Вера“.

Лазовић:

Читао сам и записе Наталије Бандарчук са снимања “Солариса“. Андреј и она су се тада волели?

Тарковска:

Да, Наталија Бондарчук је писала о томе. Чини ми се да се режисери често заносе глумицама које глуме у њиховим филмовима или представама. У сваком таквом случају глумица постаје њихова Галатеја.

Лазовић:

Какву је улогу у Андрејевом животу имала Марина Влади, жена која је,по мени, оличење доброте?

Тарковска:

Изузетна глумица и диван човек, Марина Влади је много учинила за Андреја током његове болести.

У оно критично време, она је давала њему и његовој породици уточиште. Помагала му новчано за медицинско испитивање, а њен муж, професор Леон Шварценберг, лечио је Андреја.

Ми, Андрејеви ближњи, неизмерно смо захвални Марини Влади.

Лазовић:

Да ли је тачно да је Андреј учио себе и друге да на дачи призивају дух Бориса Пастернака, и како је то изгледало?

Тарковска:

Чула сам за те сеансе, иако, искрено, мало верујем у спиритизам. Дух Пастернака је наводно рекао Анреју да ће снимити седам филмова, како се и десило.

Лазовић:

Како се односио према болести?

Тарковска:

Не бих да помињем то , за нас, страшно време. Ја, као његова сестра, нисам могла да дођем у Париз и да будем поред брата у, за њега, најтежим данима. Написала сам писмо Горбачову које је било послато у одсек за визе и одатле су ми саопштили да не могу да ми дају дозволу за одлазак у Француску.

Ипак, кад је Андреј умро, добили смо визе на један дан.

Лазовић:

Сећате ли се последњег сусрета са братом?

Тарковска:

Врло добро се сећам вечери 6.марта 1982. када  сам с мужем и кћерком дошла да се опростимо са Андрејом када је одлазио да ради у Италију!

Било је толико  људи, да није било могуће попричати са њим.

Било је тешко знати у каквом је стању био.

Нисам могла ни помислити да  се гледамо последњи пут.

Лазовић:

Дајте ми слику тог времена, како је совјетска власт реаговала на смрт Андреја Тарковског?

Тарковска:

Време је било страшно!

Глупа и бесмислена строгост совјетског режима.  

Андрејевог сина и мајку његове жене, пустили су тек када  је Марина Влади саопштила совјетској амбасади у Паризу да је мој брат смртно болестан. Сусрет тада изнуреног  Андреја са својим млађим сином  снимљен је, и може се видети у филму француског режисера Криса Маркера.

Лазовић:

Када сте пошли на Андрејеву сахрану у Париз, понели сте и очево писмо које уствари било молба да се Тарковски сахрани у Русији?

Тарковска:

Све што је везано за болест и смрт Андреја тешко ми је да помињем.

Тада сам осетила не само жестину државног режима, него и злу вољу једног бића.

Његова жена је хтела да остане у Француској. Због тога, ни молба нашег старог и болесног оца није имала успеха.

Још пре, када је отац сазнао да је Андреј изјавио да се неће враћати у СССР, написао му је писмо у коме му је рекао да су руски, чак најталентованији уметници у емиграцији завршили безумно или са омчом.

Па и сам Андреј је говрио да су Руси лоши емигранти.

Баш о томе је говрио у филму ,,Носталгија“.

Да је мој брат могао да ради у иностранству и да се враћа повремено у отаџбину све би било другачије. Али совјетски руководиоци се нису трудили да одговоре на његове молбе о продужетку његових пословних путовања.

На гробљу у Передјелкину, недалеко од Москве, поред очевог гроба, ја  сам уз помоћ пријатеља поставила крст у спомен Андреју.

Лазовић:

Некада је на његовом гробу био крст, сада је тамо споменик на којем пише да је то био човек који је видео анђела…! Мало увредљиво за великог Тарковског, зар не?

Тарковска:

Јесте, на Андрејевом гробу у Сент Женевјев де Буа, помоћу руских доброчинитеља, постављен је споменик са тим натписом, на молбу његове жене.

Не чини се само мени да то сувише демостративно говори о Андрејевом унутрашњем, скривеном, духовном животу.

Он би се тешко сложио са таквим епитафом.

Лазовић:

Да ли је Андреј Тарковски некада пред вама помињао тада младог Емира Кустурицу?

Тарковска:

Не могу да вам одговорим на то питање, заиста не знам, или се не сећам.

Можда се у ,,Мартинологу“ помињу филмови Емира Кустурице.

Мени је тешко да нађем нешто заједничко код ова два истакнута мајстора. Можда у филму Тарковског ,,Андреј Рубљов“, у сценама с лакрдијашем, и у епизоди ,,Ноћ на Ивандан“, где су присутни мотиви фолклора.

Како год, али ови, у многом различити уметници додирују се у разумевању смисла постојања и међусобног односа живота и смрти, на  филозофским питањима, на којима се темељи велика уметност.

Они су, једноставно, браћа по духу.

Лазовић:

Како сте са здрављем и како је данас бити сестра Андреја Тарковског?

Тарковска:

Хвала на питању за здравље, али не желим да одговорим на њега, а Андрејевом сестром бити је и радосно и тешко.

Ја много радим, сада спремам заједно са режисером Дјачеславом Амирхањаном (он је снимио два филма о Арсенију Тарковском)  филм о књижевном стваралаштву оца. Већ су изашла два тома његових песама са коментарима. Сада спремамо трећи том где се налазе проза и писма.

Желим да вам се захвалим на дивном разговору, захваљујем и господину Кустурици што у свом граду једну од улица назвао именом мога брата.

 

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.