ГОРАН ЛАЗОВИЋ И КАРЕН ШАХНАЗАРОВ: Кустурица је частан човек, еталон принципа и храбрости, и други мисле као он, али, он не ћути!

ИСКРА на Фејсбуку

Воли црвено суво вино, и не воли луксузне ресторане.

У њима је увек досадно, каже.

Свако од нас има своју судбину, и све што нам се догодило вероватно је требало да буде тако! – прича ми у свом кабинету у “Мосфилму“.

Помиње Марчела Мастројаниа и њихово дружење у Риму.

Весео и предусретљив, светска филмска звезда, обожава буку и посматрање људи.

Сваког јутра одлази на пливање, пуши љуте цигарете, и верује у снове.

Његов отац је писао говоре Брежњеву, саветовао  Андропова и Горбачова.

Карен Шахназаров има троје деце, двадесетек филмова, најзначајније светске награде, неожењен је, уме са књигама, и женама.

-Ваш “вранац“ је једно од најбољих вина!- каже.

-Удара у срце!

-Кад промаши, удари и у главу!

Лазовић:

Хвала вам на цигаретама, сад се осећам као да сам код персијског краља, чак комотније. Њима је “шах“ била титула а вама је то део презимена…!

Шахназаров:

У мојој породици постоје две линије: једна је руска, по мајци, а друга јерменска, по оцу.

Мајка је из села подно Арзамаса, Солдан се зове, и кад сам био у Њижном Новгороду рекли су ми да је то једно од најстаријих села, основано још у осамнаестом веку. И она је тамо рођена, а деда, који је имао седморо браће,као и сви из тог балтичког краја, 1917-ту дочекао је у флоти, подржавао је совјетску власт. Био је на крстарици “Архангел Гаврило“.

По повратку у село,  доживео је колективизацију.

Али он је дошао читав, неповређен.

Имали су, мајка је причала, велику кућу, и у њој је био смештен сеоски Савет.

Потом се преселио у Москву.

Тих тридесетих година  руски хришћани били су гастарбајтери.

Радио  је на градилишту, и недавно сам застао на Черногрјазанској улици, то је сад престижни део Москве, а некад су тамо биле бараке, земљани пут, баре, и они су ту живели.

Лазовић:

То је део око Сахаровског центра?

Шахназаров:

Јесте, некадашњи раднички крај. И деда је тамо умро, током рата, врло млад, имао је само четрдесет и две године. Узели су га у милицију и одмах отпустили због туберкулозе.

То је породица по мајчиној линији, и сви су били врло демократски настројени, хришћански пролетери, и на њих сам врло поносан.

У том сиромаштву и невољама они су се ослањали једни на друге.

Мајка је имала још три сестре и брата, и са њима је живео и стриц Јура.

Лазовић:

Баба је радила као трамвајџија?

Шахназаров:

Да, после се запослила у пекари. Доносила ми је колаче одатле. Били су врло необични и укусни. И ја сам после покушавао да их пронађем у продавницама, тражио их све док ми мајка није рекла:-нећеш их нигде наћи, те колаче је баба правила само за тебе!

Лазовић:

Један од ваших предака био је пријатељ Наполеона, чак и његов изасланик за посебне задатке, а ваша прабака, по очевој линији, била је из чувене фамилије Пирумових, уз то и сестра генерала Даниела Бек-Пирумова, који је разбио Турке  код чувене Сардарабаде?

Шахназаров:

У једној књизи пише да су преци мог оца основали државу Арцах, тако се у том делу Нагорно Карабаха звала тада једна кнежевина, која је била део Ирана, односно Персијског царства.

Лазовић:

То је четрнаести век?

Шахназаров:

Можда и почетак петнаестог. Уз то, ми смо у сродству и са Флоренским!

Лазовић:

Мислите на Павела Флоренског?

Шахназаров:

Да, читао сам његову аутобиографију и тај знаменити руски филозоф  пише да му је мајка Јерменка из Нагорно Карабаха, и да је њен род Бигљарових  у сродству са Шахназаровим.

Код нас постоје породични папири, тапије, које се преносе са оца на сина, и ја то чувам као реликвију, а тамо у једном делу пише  како се мој предак Мелик Шахназаров обраћа Александру Првом, тадашњем руском цару, с молбом да му овај потврди власништво над земљом.

То је време када је Нагорно Карабах ушао у састав Руског царства.

Лазовић:

Може ли се рећи да су Шахназарови утицали и на капитал породице Нобел?

Шахназаров:

Не сви, само мој прадеда, који је био руководилац код Лудвига Нобела, чија је породица тада живела у Бакуу. Руководио је његовим нафтним пољима, а тај Нобел је био велики капиталиста.

И кад су једном мог прадеду питали:-зашто више волиш унучад него децу? – одговорио је:-зато што су деца капитал, а унучад  камата од тог капитала!

И он је био врло богат. И тројица његове браће, и сестра Арусја, која је студирала у Санкт Петербургу, била је песникиња, звали су је – принцеза!

Стално се налазила у кругу Блока, Баљмонта и Брјусова.

Блок јој је посветио и неколико стихова, и све је било сјајно док није почела Револуција.

Лазовић:

Ваш отац је говорио јерменски?

Шахназаров:

Не, није! Био је чудак, енциклопедијски образован, аристократа по рођењу, “Оњегина“ је знао напамет, Камонса, португалског песника из шеснаестог века такође, а сад многи и не знају да је неко такав постојао. Тај човек је написао “Лузијаду“, велики еп, а књига дебела, и отац ју је научио напамет.

Знао је и Блока, Толстоја је читао, француске писце, и његова душа, осећања и мисли били су аристократски, а тада је живео у Бакуу као сваки совјетски грађанин, врло бедно.

Пришао је Комунистичкој партији, три године часно ратовао и недавно сам пронашао његову војну књижицу.

У њој пише да је био командант извиђачке артиљеријске бригаде, а то значи стално присуство с пешадијом у рову.

Он је годину дана провео у тим каналима.

Сваки човек у рату има своју судбину, уз то отац је био романтик, а сви су они имали по осамнаест – деветнаест година.

Једном сам га питао:-јеси ли убијао Немце?

Затим сам постао старији и мудрији, и све сам разумео, ни ја на таква питања не бих одговарао.

Лазовић:

Шта очеви синовима могу да донесу из рата?

Шахназаров:

Он је ратовање завршио у Источној Пруској. Донео је само један кожни капут, и ја сам био син оца који се вратио из рата.

Лазовић:

Било је деце која су вам завидела?

Шахназаров:

Вероватно, али у тим годинама и не знате шта то значи, па вас то не боли.

Демобилисан је 1947, хтели су да га пошаљу на Војну академију, али он то није желео.

Из Немачке је донео и кутију цигарета. Волео је оперу, и у Бакуу је гледао “Травијату“, где главни јунак пуши на сцени. Тата им је дао те цигарете, нигде их није било, и на следећој представи умало да се главни јунак угуши. Навикао на суво лишће, па кад је запалио праву цигарету није од кашља могао да дође до ваздуха.

Лазовић:

За две године је завршио факултет?

Шахназаров:

Могао је да буде и генерал, али није то било за њега, завршио је међународно право, после тога упућен у Москву, где се на једном плесном матинеу упознао са мајком.

То је све било у реону Пресни, недалеко је факултет, и ресторан “Сидро“, који и данас постоји у Тверској.

То је била кавкаска дружина: Азербејџанци, Јермени и сви су живели лепо и сложно, заједно јели, ишли на плес.

И у том Краснопресненском парку судбина је спојила мог оца и мајку.

Она је у њему видела нешто романтично, имао је локнасту, коврџаву, косу.

Мајка ми је причала, када су једном тако шетали, он јој је говорио неке стихове и скинуо је јакну, а она је видела да његова кошуља нема леђа.

Био је толико сиромашан да је имао само једну кошуљу, стално ју је носио, и леђа од кошуље се поцепала,распала, тако да је морао да носи јакну.

Лазовић:

Мајка, ипак, није погрешила што је одабрала човека с кошуљом без леђа?

Шахназаров:

Исто сам јој рекао, чак и ускликнуо:-извукла си срећну карту!

Моја баба, мајчина мајка, увек велика Рускиња, мислила је да се мајка удала за неверника, и ту је било пуно напетости почетком њиховог брака.

Нису имали ни где да живе, зато сам се ја родио у Краснодару, јер је тамо живела очева сестра.

После су се отац и баба измирили, и међу њима је био предиван однос.

Лазовић:

То значи, опет повратак у ону бараку с почетка приче?

Шахназаров:

У тих осам квадрата живели смо ја, мајка, отац, баба, мамина сестра са мужем и кћерком.

Лазовић:

Данас би то било немогуће, данас је и у четворособном стану тесно за двоје?!

Шахназаров:

Знам, али то је тада био други народ, људи су били другачији. То је био совјетски народ, неважно да ли си Рус, Таџикистанац или нешто треће, то је био народ који је преживео рат, који се радовао животу и за њих је било најважније да  су преживели. И победили!

Огроман оптимизам и невероватно топао однос према деци.

Летео сам једном са оцем у Краснодар, и пилоти су ме увели у кабину, кад сам био на броду морнари су ме уводили у капетанову кабину.

Ти некадашњи ратници имали су невероватно јако осећање повезаности са децом. Гледали су на нас као на цвеће.

Људи су такође били пажљиви једни према другима. Славили смо заједно, сви смо били сиромашни, али смо сви били срећни.

Долазили су нам гости у тај собичак, мама је за те прилике шила хаљине на руке, није се имало пара, и они су плесали уз музику са грамофона.

Лазовић:

Одрастали сте у дворишту?

Шахназаров:

Зато сам порастао више од других. Са пет-шест година ишли смо у шетњу, и родитељи се нису плашили да ћемо се изгубити. Рано сам научио да читам, са три-четири године.

Прво сам читао Толстоја, и наравно да ништа нисам разумео. Мајка је питала оца:-шта ти хоћеш од њега?

Одговарао је:-нећу да буде идиот, мора да чита!

И читао сам у низу руску и западну литературу, све што ми је долазило до руку.

Џек Лондон ми је био омиљен, читао сам и Степанова, Калашњикова, потом Јана, писца историјских романа. Сад су они заборављени, то је време совјетске литературе, оне коју је Горки створио, чак је формирао и Литерарни институт, и одгајио плејаду талентованих писаца.

Лазовић:

Рекли сте ми да вас је мајка лечила причама?

Шахназаров:

Имао сам једанаест година, страшно се разболео, све ме је болело, нисам могао да спавам, ни да једем. То је трајало петнаестак дана. И мајка је тада почела да ми прича приче из свог живота. Ништа занимљивије ни смешније од тога нисам чуо. То је било нешто између Гогоља и Чехова. Све је то радила да бих заборавио бол.

Да би ме мање болело.

Лазовић:

И коначно прелазите у “комуналку“, добијате стан?

Шахназаров:

Сад је то улица Галушкина, и тамо је био биоскоп “Космос“. Гледао сам “Тихи Дон“, и све друго што сам гледао допадало ми се. Гледао сам и дечије филмове, комедије, драме, а “Хамлета“ сам одгледао са четрнаест година.

Лазовић:

“Хамлет“ са Смоктуновским?

Шахназаров:

Јесте, и врло ми се допао. Гледао сам и “Радно село“, то је филм из којег се родио  Алексеј Герман, који је радио као асистент  Венгерова, који је открио тај “петербуршки надреализам“.

У том филму Борисов игра слепог ратника.

Десет копејки коштала је карта, ми смо бежали са часова да то гледамо, затим се појавио Фелини и његов “Пут“, француска “Три мускетара“ и њега сам гледао тридесет и осам пута.

Лазовић:

А “Рубљова“?

Шахназаров:

Гледао сам га у кино-театру “Прогрес“, имао сам тада четрнаест година.

Лазовић:

Шта се то догодило у вашој кући па је мајка одлучила да упише студије глуме? Ви сте тада били десетогодишњак?

Шахназаров:

Породица је била таква, отац је волео позориште, па је и мајка била под тим утиском. То је време чувених педагога , например Аникста, великог шекспиролога, време Бојаџијева. Мајка је ишла на пробе “Хамлета“ који је режирао Љубимов, а Висоцки играо… Било је врло смешно, она је све записивала, чак и оно што је Висоцки у паузама говорио Јурију Петровичу.

Лазовић:

Љубимов и Висоцки су вам долазили у госте?

Шахназаров:

Понекад и пред поноћ. Долазио је и Анатолиј Ефрос, Људмила Целиковска.

Снимао сам Висоцког, и чувам те снимке. И цигарете сам му носио у болницу, волео је оне америчке, отац му је то набављао, и каже :-однеси му ово!

-А где је, Висоцки? –питам.

-У болници!

А болница на крају града. Однесем му цигарете, он кашље, захваљује и гледа негде у небо.Памтим боју његове пиџаме.

Лазовић:

Помагали сте му и да се напије?

Шахназаров:

То је било код нас у стану, он дошао са пробе, Љубимов му забранио да пије, а он ми намигује и каже да уместо воде у чашу сипам вотку кад они не гледају.

И ја тако урадим. Он ми само намигне кад сипам.

После, кад сам завршио режију и кад бисмо се негде срели, питао је:-хоће ли бити нека улога за мене? Нажалост, за то није било времена.

Лазовић:

Желели сте да будете сликар а не режисер?

Шахназаров:

Хтео сам да студирам сликарство, али требала ми је средња уметничка школа. Зато сам отишао на режију. После студија почео сам да радим у “Мосфилму“, две године  био асистент  свом професору Игору Таланкину, а после радио са Георгијем Данилием.

Сасвим неочекивано, постао сам најмлађи директор филмског студија. Саветовао сам се са родитељима да ли  то да прихватим.

Покушај, рекли су. Кад сам дошао на ово место нисам могао да верујем колико је све било уништено.

Нисам знао од чега да кренем, али су ми приоритет били људи који су овде радили. И сви смо запели, и кренули из почетка.

Тешко је сложити се са мном, али и то понекад дониси радост! И корист.

Сећам се, ми на неком филмском фестивалу у Шангају представљамо Русију, имамо филм, слика одлична, али технички квалитет очајан. Да ли верујете да је филм из Северне Кореје био технички боље урађен од нашег?

Прилази ми Оливер Стоун, и каже:-то је тај ваш хваљени филм!

Шта да му одговорим? Ништа!

Али, сад није тако, проблем смо решили, и ово је сад најбољи филмски студио у Европи, па и шире.

Лазовић:

Судбина последњег руског цара Николаја Другог, трагичан крај његове породице, болна је рана и ви сте о томе 1991 направили филм, када се зазирало од ове теме?

Шахназаров:

Филм сам почео да снимам 1990, још у доба Совјетског Савеза.

Изучио сам многа документа, обишао архиве, видео нешто што ни данас није доступно јавности и кренуо са снимањем.

Историја породице Романових  необично је драматична, уосталом као и прича о Марији Стјуарт.

Овим сам само отворио тему, долазе млађи, па нека наставе, а ту има дивног материјала за филмове.

Лазовић:

Шта сад да кажемо за “Матилду“, нико филм још није видео а о њему полемишу и они који имају проблем са граматиком?

Шахназаров:

Да, једни га осуђују, други хвале и мислим да се овде игра на карту бесплатне рекламе.

То је лош симптом за наше друштво.

Лазовић:

Далеко сте од политике а опет словите за Путиновог човека. Учествовали сте и у његовој изборној кампањи. Допада ми се ова фотографија са вашег зида, велики Владимир вам поправља чвор на кравати….?

Шахназаров:

Владимир Владимирович се боље разуме у кравате од мене, притекао ми је мало у помоћ, и остала је та фотографија.

И да знате, за учешће у Путиновој кампањи нисам ништа добио.

Шахназаров је прескуп да би се могао купити.

Лазовић:

Путин је посетио  “Мосфилм“?

Шахназаров:

Јесте, и та посета нас је обрадовала. Причали смо о филму, али то није његова област, и он избегава да даје оцене из области културе.

Лазовић:

Како видите Русију после Путина?

Шахназаров:

Има неколико варијанти, и ни једна ми се не допада.

Путин је довољно паметан и мудар да зна да неће бити вечити председник. Остаће у историји упамћен са добром репутацијом.

Али, Русија није захвална земља, врло је сурова према својим лидерима. Погледајте мало уназад, и све ће вам бити јасно. Такви су и Срби. То је својство, можда и проклетство наших народа, та словенска црта у нашем карактеру којом испољавамо суровост према  владарима.

Лазовић:

Оливер Стон неће радити уметнички филм о Путину, али за улогу великог Владимира  предлаже да то буду Ди Каприо или Ренер?

Шахназаров:

Ако се буде правио такав филм, у главној улози мора бити руски глумац. Ди Каприо јесте велики, али није Рус. Имамо ми Безрукова, Миронова и још пуно сјајних  глумаца.

Путин јесте  велика фигура, али не видим потребу да се о њему снима филм.

Лазовић:

Ово време носи мирис рата. Свет је пун лудака, налазимо се између две епохе – једна се завршила а друга још није почела, чему се можемо надати?

Шахназаров:

Рат је могућ, мање због геополитичких  а више због технолошких и генерацијских разлога. Стасала је генерација која је већ провела велики део живота у виртуелној стварности, и збуњена је спољним светом и реалним животом.

Они не знају шта је нуклеарна експлозија. Сад треба притиснути то неко дугме и уништити њихов виртуелни свет, а не стварну планету.

Запад је  у декаденцији, никако да прихвати да без Русије ништа не може да уради.

Погледајте шта ради лидер Северне Кореје, он се игра са Америком. Има нешто комично у томе, али он је уман, мудар, чак и симпатичан.

Два дана до бомбардовања ваше земље, ја сам био у Београду. Свет се од тада изменио, после тог ужасног преступа, ништа више није исто. И ништа нас више не може изненади.

Лазовић:

Чак ни нова љубав?

Шахназаров:

Можда сте у праву, љубав је велико богатство и без ње би мој живот био досадан.

Не жалим ни за чим, мени је само жао људи који нису спремни да страдају због љубави.

Жене су у мом животу увек имале велику улогу.

Било је и оних које су ми ломиле живот, једној девојци сам после поноћи носио цвеће, али моја главна муза је моја мајка. Без ње се, ја, одрасли човек, претварам у дете које не зна шта да ради.

Лазовић:

Свака од ваших жена је личила на Ану Карењину?

Шахназаров:

Тако сам рекао, свет између мушкарца и жене не само да је сложен него је бескрајан. Покушао сам то да објасним уз помоћ Лава Толстоја, у чијим сам романима препознао неке сцене из свог живота. Он је тако разоткрио женску душу, карактер и пишући о свом односу са Софијом као да је писао о свим женама и свим љубавима.

Лазовић:

Зато сте прихватили да снимите “Ану Карењину“ ?

Шахназаров:

Урадио сам филм и серију, ускоро ће бити београдска премијера, почетком октобра, бићу ваш гост, да сачекамо реакцију публике па да после тога причамо о Ани и Вронском.

Лазовић:

Нисте били на московској премијери Кустуричиног новог филма – “На мелчном путу“?

Шахназаров:

Био сам тада ван Москве, и нисам филм још гледао, мада су ми пријатељи пренели да је Кустурица поново бриљирао. Ја сам његов велики поклоник. Вуди Ален и Гибсон ми се допадају, али Кустурица је испред њих, и далеко од других.

У савременом светском филму његова позиција је врло смела.

Он је пре свега частан човек, еталон принципа и храбрости.

Можда и неки други данас мисле као он, али за разлику од њих, Кустурица не ћути.

Дивим се његовој енергији, понекад се питам – шта тај човек једе, што је старији изгледа све млађе!

Поздравите га, налази ли времена за фудбал?

Лазовић:

Ако вам одговорим, ви ћете ме питати за кога навијам?!

Шахназаров:

Ако радиш у “Мосфилму“ не треба да те занимају ни ЦСКА ни Динамо, само Спартак! То сам гласно рекао запосленима! И надам се да су ме чули. А за кога ви навијате?

Лазовић:

За вашу  Ану Карењину!

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.