ГИЊЕНИЧКА ПЕСМА: Подсећање на Антологију ратне лирике 1912-1922.

ИСКРА на Фејсбуку

Овај текст као и песма на крају представља посвету неизбројеним српским гињеницима у Првом светском рату чије кости почивају на расутим гробљима(којих је око шест хиљада) широм земљина шара.

На Крфу у селу Агиос Матеос, на споменику погинулих и преминулих српских војника и официра Дринске дивизије уклесани су  стихови спомена и стихови помена:

На хумкама у туђини,

Неће српско цвеће нићи.

Поручите нашој деци:
Нећемо им никад стићи!

 

Поздравите Отаџбину,

Пољубите родну груду.

Спомен борбе за слободу

Нека наше хумке буду.

 

Мало ко зна да  је аутор ових стихова Владимир Станимировић(1881-1956), правник, књижевник и преводилац из Шапца,, војник у Првом светском рату, оснивач часописа“Словенски југ“, сарадник Српских новина на Крфу, аутор Књиге стихова(192о), Изгнаници – Албанска одисеја(у три дела,1924), Пољска болница(комад у стиховима, 1928).

Наведена песма налази се у једној драгоценој књизи – Српској књизи – сведочанству,  заборављеној и занемареној антологији,  а по садржају и значењу изузетно вредној песмовници, која је објављена тачно пре  деведесет и једну годину, осам године након ослобођења и уједнињењеа у  Троједну Краљевину СХС, односно 1926.године..

 

Та књига јесте АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ РАТНЕ ЛИРИКЕ 1912-1922.

(Уредили:МЛАДЕН СТ. ЂУРИЧИЋ И МИРКО ДАМЊАНОВИЋ).

Издање Централне управе Удружења резервних официра и ратника. Београд.1926.

Штампарија“Уједињење“, А.Д.Војин Пуљевић(Влајковићева ул.бр.4.

– Телефон бр.15 -05.

Цена 15. – динара.

 

У посвети стоји: Успомени  наших ратних другова, који се не вратише домовима својим – посвећујем ову Антологију.

                    Уредници

Ова књига својим садржајем чува отаџбинско – етички и светлосно – песнички код ратника- песника, песника ратника, следбенике Лазаревог завета Умримо да вазда живи будемо! И песника настављача оног Принциповог видовданског  хица  чији одјек допире и до данашњих дана. И који је испаљен 1914.године која је како пише Андрић:“која нас је покосила и скршила да се никад више нисмо могли сабрати.“

    Лепи садржај ове књиге јесте једна, од мноштва стихова, разграната свеукупна песма која се својим трагизмом, вером и љубављу према родству, преобразила у трајну песму непоколебљивог духа српског народа који од векова гине како би слободно живео.

Ова књига истовремено је и Књига Страдања – Књига Васкрсења и – Књига Памћења; књига која се највишим степеном завештања уписала  у најсветлије странице националног песништва и чији се силовити мушки глас наставио на онај древни  усклик:За крст часни и слободу златну!

Oбимом невелика oва ратна антологија, а изнад свега, књига која је међ својим корицама сабрала вечну бесцену љубав према отаџбини, према Мајци Србији, и данас је трајни подсетник на духовна прегнућа и успињања у времену растемељења и разисторије.

У времену  чији се црни апокалиптични зев продужио и дубоко зашао и у овај тзв.нови миленијум у коме српско страдање не престаје. Јер, генерације потомака нису умеле нити умеју, нису знале нити знају, и нису хтеле нити хоће да на прави аналитички начин прочитају прошлост и ону давну и ону не тако давну, и као да никад нису чуле за једну од најтачнијих дефиниција о нашем пословичном забораву, у виду прецизне(само)опомене коју нам је  оставио Владан Десница :“Кога су једном некажњено клали препоручује се за сва будућа клања.“

    Кита босиока на царским дверима наших храмова

        Један од аутора Антологије је приповедач и романсијер, Младен Ст. Ђуричић(1889-1987) по занимању бродарски капетан. Објавио је следеће збирке приповедака:Албански мотиви(1922), Кроз рај и пакао(1923), На таласима(1928), Водоземци(1931), Покидана једра(1933), као и романе: Капетан Тисе(1936), Мртва стража(1939), Јадар топи брда(1959), Звижди ветар(1964), Ој Ужице, мали Цариграде(1975).

    Други је Мирко Дамњановић, резервни официр и уредник  листа“Ратни гласник“ који у уводном делу насловљеном као „Реч унапред“ говоре о побудама које су их навеле да саставе књигу песама испеваних за време ратова, о одлуци да „ у ову збирку унесу у главном песме испеване за време последњих ратова и непосрендо иза њих(1912.1922).(…)Отуда ће се наћи у овој Антологији и понеко непознато или мање познато име које је дало макар коју добру строфу, који веће пажње вредан стих, само ако та строфа или тај стих успешно евоцирају болну и величанствену успомену на Исполински напор Српског Народа да ослободи своју браћу и изврши Уједињење.“

    Припремајући песничке прилоге аутори су се обратили за мишљења  господи -Живојину Девечерском, уреднику „Ратничког гласника“, Павлу Поповићу, књижевном критичару и Драгољубу Ј.Филиповићу.

    Живојин Девечерски(1889-1963), приповедач и песник, у чесник Првог светског рата и аутор збирки приповедака: Међу својима(1914), С бојних поља(1919), Царство мртвих(1920), Звонови срца(1923), као и песник Драгољуб Ј. Филиповић(1884-1939),који је  свих тешких дана ратних година у недрима чувао грумен српске земље, аутор чувених збирки:Крваве струне, Србљак, Косовски божури). Драгољуб Ј. Филиповић 5.децембра 1925.године прилаже своје мишљење:

„Радо се одазивам Вашој молби, да прегледам Антологију Српске Ратне Лирике, који у саставили Младен и Вишеслава Ђуричићи и Мирко Дамњановић…

То сам учинио. Мој суд је врло кратак. Антологија је састављена са ретким укусом и дубоким познавањем српске ратне поезије. Све што је од трајне вредности унесено је у ову Антологију.

Ако се решите да ову Антологију издате, дао бих Вам савет да је штампате словима из Мирослављевог Јеванђеља.

Јер дивне песме наших најбољих песника, који описују мучне али светле дане из минулих ратова, тако би лепо изгледале штампане овим словима, као што изгледа кита босиока на царским дверима наших храмова.“

У мојој се отаџбини воли и умире волећи

На првим страницама нашао се текст „Моја отаџбина“ чији је аутор П.Д.Милићевић:

„Дођи путниче. Под нашим небом бићеш и ти горд. Па ако имаш срца и ниси волео ходи. У мојој се отаџбини воли и умире волећи. Кад станеш ногом на земљиште домовине моје, скини побожно капу. Ова земља откупљена је смрћу. За њу се пролила крв из срца. (…)На сваком бусену, на свакој груди, у сваком кругу отаџбине моје почива мирно гроб један, витешка смрт једна.

Сврати, путниче. Под нашим сунцем сладак је живот. А кад се вратиш, поздрави нам непријатеље.

Тако ми умиремо за отаџбину.“

Из слогомерја стихова, из сваког ретка чита се невина љубав према тлу, вери, слободи, роду; љубав проистекла са првом капљом мајчина млека, са првим животним удисајем која не престаје ни после земног живота и која се у кошмарној ратној кланици убијања још јаче разгорева и постаје свеобухватна.

Антологију ратне лирике чине три дела налик концнетричним круговима који се уливају један у други у значење

I део БОРБА ЗА СЛОБОДУ И УЈЕДИЊЕЊЕ(За Косово –Куманово; За Сливницу – Брегалницу)

II део: ГОЛГОТА(Ми смо добра мајко, они што су дали/Свагда капљу крви за капљу твог млека(Јован Дучић)

III ВАСКРС(Хвала ти, Србијо лепа“(Алекса Шантић)

Док се код европских песника који су искусили ратне ужасе  у делима очитује страва и тескоба у судару тамних животних сила, бесмислена патња, морбидна привиђења ужаса који се објављују у снажним сликама асоцијативних импресија, без икаквог синтаксичког реда(Георг Тракл, Луј Арагон Андре Бретон, Егон Ервин Киш, Бен Готфрид, Франц Верфел…и многи други), дотле поезија српских песника  поезија отаџбинске љубави.

Родољубиво песништво какво је исписивала историјска национална трагедија веродостојно је означила не само мисаоно осећајну скалу различитих унутарњих осећања већ и потпуну усаглашеност са драматиком целог отаџбинског простора, његов духовни ход кроз то ратно време, односно вишевековни српски трагизам.

Српско песничко и историјско биће показало се у овим песмама, у овој гињеничкој песничкој сторији, као есенцијални облик чистоте, у вишесмерни путоказ љубави, вере и наде, као крст саздан од божанске светлости. О чему својим песмама сведоче: Алекса Шантић, Божидар Весић, Божидар Пурић, V.Massuka, Владимир Петковиć Dis,  Вој.Илић Млађи, Данко Анђелиновић, Драгутин Ј. Илић, Жив. Девечерски, Ж. Милићевић, Живојин М. Пауновић, Јелена Димитријевић, Јован Дучић, Милан Ракић, М. Ћурчин, Милутин Бојић, Милутин Јовановић, Милосав Јелић, Мирко Дамњановић,  Мирко С. Стојковић, Милош Н. Ђорић, Милош Петровић, Милош Црњански, Марко шарчевић, Мл. Ст. Ђуричић, П.Д. Милићевић, Прока Јовкић(Нестор Жучни), Ранко Младеновић, Светислав Стефановић, Сима Пандуровић, Стеван П. Бешевић, Станислав Винавер, Тодор Манојловић, Т. Ђукић.

Свака од ових песама својеврсни је спомен на бројне жртве, на дедове, очеве, синове, браћу, рођаке… на све оне храбре, одлучне, одважне  Србе који су без колебања и оклевања даровали Мајци Србији оно најдрагоценије и најсветије што су имали – живот.

Прилог њиховој храбрости и је ово сведочанство:

У једном документу – преписци потпоручника Васиљевића и његовог команданта мајора Туцаковића, који су бранили Мачков камен, 21.септмебра 1914. стоји:

„Господине мајоре, више од две трећине људства ми је изгинуло. Формално се гушам са  Аустријанцима. Дозволите ми да се повучем 400 метара јужније.“

„Не дозвољавам!Одсудно браните положај!

„Господине мајоре, шварцлозе ме је пресекао кроз обе ноге. Тешко крварим. Дозволите ми да одем до превијалишта.

„Не дозвољавам!Искрварите!

„Господине мајоре, поступио сам по вашем наређењу. Одсудно браним положај. Издржаћу!

„Сине, потпоручниче, кунем ти се Господом Богом, издржи још два сата, цела Србија гледа у твоја леђа, твој командант Туцаковић.“

Ишчитавање страница ове књиге не завршава се последњом песмом, већ се отвара читав низ збитија која су се уписала кроз ауторско сведочанство. Подсетимо се бројних неименованих бораца и песника, и оних 1300 младића из Ђачког батаљона, које је народ из милоште назвао“рузмаринима“, а имали су тек између 16 и 22 године и којима је додељен чин каплара; и оног неутешног ридања српских војника док војни свештеници читају „вјечнају памјат“ тешком оружју  баченом са Жура у Дрим; и краљеве круне закопане 1915.испод призренске Богословије(симбол државе не сме у изгнанство) која је у скривници пуне три године чекала на повратак краља, војске и народа. И 1918.године дочекала повратак славом и поносом овенчан.

Како ова књига не би остала у дубокој непрозир – тами колективног самозаборава, чији су аутори“следбеници једног вечитог младићства народног генија, у име непролазне славе и вечитог сећања и ова моја:

ВОЈНИЧКА

        препис са младих крстача

        на каменарском гробљу

 

Сунце Му Жарко Љубим из овог безданог гробца

И калопер на шајкачи у зеву поноћног ропца

 

И зрно презрелог јечма у проклијалој влати

И метак машингевера што живот ми прекрати

 

Капљу Му прву причесну у кондиру од снега

Изгрцан плач у слами испод незнана брега

 

Задњу  Му стопу  Љубим на друмима без трага

И мирис зеленике док чили мушка снага

 

Љубим Му цветић модри на везеној марами

Што ми га посмрче на мртве груди стави

 

И грубе дланове старице сузама од босиља

Последњи данак бели што у сумрачју тиња

 

Лебац Му Његов црни и Штамбиљ мастиљави

Што куфер ми војнички сандук мртвачки најави

 

И корак оштри стројеви у мамној запевци трубе

А сливени се јауци блатњавим ровом губе

 

Живот Му Љубим… у Крсту крајпуташа

И ону дојку једру којом ме премами снаша

 

Име Му…Прости Боже…Кости изрованог доба

Љубим Ти…Љубим Небо… Србијо из гроба…

(Награда „Златна струна“Смедеревске песничке јесени“ 2015.)

Mилица Краљ

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.