ФИЛИПИНСКИ РЕДИТЕЉ: Уметници се боје да говоре да не би били убијени

ИСКРА на Фејсбуку

Паоло Виљалуна (Фото: Sputnik/ Александар Милачић)

Уметници су у данашњем свету веома важни, јер је потребно да причају приче — биле оне добре или лоше. Другачије не бисмо знали шта се дешава око нас. Приче нам помажу да сачувамо своја друштва, да поделимо мудрост или да постигнемо неку врсту самоостварења, каже у разговору за Спутњик филипински редитељ Паоло Виљалуна.

Млади синеаста с Филипина један је од гостију 11. „Кустендорфа“, а Емир Кустурица му је један од највећих професионалних узора.

Виљалуна се сматра припадником филипинског новог таласа, који је допринео томе да независни филмови снимљени дигиталном технологијом добију своје место у националној кинематографији и на међународним фестивалима.

На „Кустендорфу“ је приказан Виљалунин филм „Рикша“, друштвена драма у чијем је средишту једна сиромашна филипинска породица. Ово остварење освојило је главну награду на Међународном филмском фестивалу у Шангају.

„Поред тога што је превозно средсво, рикша у мом филму представља дубоку метафору за путовање. Моји јунаци су толико сиромашни да не могу себи да приуште чак ни да купе аутобуску карту. То је најдубља метафора за путовање Филипинаца који су, нажалост, претежно сиромашни. Социјална ситуација у нашој земљи је веома тешка“, прича наш саговорник.

Прошле године на Кустендорфу је био Ваш колега, светски признати редитељ Лав Дијаз. То је била још једна прилика да се упознамо с Вашом земљом и културом. Шта је оно што бисте Ви издвојили када је реч о култури Филипина, шта је порука коју желите да пренесете странцима?

— Ако говоримо о карактеру Филипинаца, веома смо издржљиви. Стотинама година трпимо угњетавање и то звучи лоше, али због тог угњетавања смо навикли да преживимо. Негативна страна је то што не знамо како да управљамо сами својом државом. Триста година под шпанском владавином, тридесет година под америчком владавином, три године под јапанском… И кад су сви отишли ми смо изгубили способност да преузмемо ствари у своје руке. Сада смо због тога уништена земља. Покушавамо да пронађемо ослонац, а то је посебно тешко под новом администрацијом, јер наш нови вођа тежи томе да буде насилни популиста.

А како млади филипински уметници виде политичку ситуацију у својој земљи?

— Врло је тешко одговорити на то питање зато што је цела земља политички подељена, имамо проблем с дрогом, нерешена убиства, у исто време имамо вођу који је готово диктатор, али то није одговор на ваше питање. Наши лидери критицизам схватају као насиље, а већина уметника се плаши да ће, ако проговоре, бити убијени или ће им се догодити нешто лоше. Ипак, мислим да ће пре или касније доћи до експлозије и да ће уметници проговорити. Сада је, нажалост, врло мало уметника који смеју да изразе своје ставове. Бићу искрен, сада је већина филмских аутора фокусирана на причање својих прича и заборавља на приче обичног човека и на то да су обични људи жртве онога што се тренутно дешава у друштву. Тешко је, морам вам рећи.

Филипини у овом делу света асоцирају на нешто егзотично, занимљиво. Шта је за вас егзотично? Да ли Србију доживљавате као егзотично место?

— Био сам у многим земљама и на многим фестивалима… А овде сам доживео нешто посебно и, открићу вам једну тајну — ово је мој први снег! Очаран сам овим окружењем, у којем млади људи, ствараоци и новинари имају могућност да се окупе, да се састану и размењују културу. Помислио сам како бих волео да имамо тако нешто у Манили, да постоји могућност да много стваралаца из других земаља прикаже своје приче. Ово је слободна средина, у којој људи могу да пију и да пуше, и видим да се озбиљно интересујете за филмску уметност. Ми имамо веома строгу забрану пушења, тако да је ово дашак свежег ваздуха, слободе. Културно искуство овде је невероватно, дотиче срце. Биоскоп и култура су тако живи. Живи су и у Манили, али су то локалне манифестације. Ово је међународна манифестација. Остали филмски фестивали су формални, са црвеним тепихом и веома комерцијални. Овај ваш је тако уметнички, с врло неформалном атмосфером, што ми се веома свиђа.

Како видите наш свет данас? Проблема је много, у Европи их виде на један начин, у Русији на други, у Америци на трећи… Како ти глобални проблеми изгледају када се посматрају из Вашег дела света?

— Као филмски стваралац који посматра савремени свет, не могу ништа да потцењујем или да величам. Можда човечанство пролази кроз неопходну фазу откривања својих вредности. Сви — Русија, Хрватска, Кина — сви имају сопствене проблеме који се дешавају у исто време и сви покушавамо да изађемо на крај с њима како најбоље умемо. Није поштено доносити закључке из даљине, јер ми не знамо контекст ситуације у Русији, Америци… Могу да вам причам о нашем лидеру, али не могу да вам пренесем контекст онога што се дешава у нашој земљи зато што би то било само моје мишљење. Оно што се дешава у свету је као филозофско клатно, на којем смо у једном моменту сви либерални и све је добро, а кад се оно заљуља на другу страну, суочимо се с тамом и с глобалном борбом. Свако од нас функционише најбоље што уме. Зато су приче толико важне, зато филмски ствараоци треба да буду критичнији. Уметници су у данашњем свету веома важни, јер је потребно да причају приче — биле оне добре или лоше. Другачије не бисмо знали шта се дешава.

Да, у модерном свету, с једне стране, постоји технолошки напредак, интернет и доста се прича о проблемима који произилазе из промена које они доносе друштву, у смислу отуђивања, преокретања система вредности, неке врсте заглупљивања… С друге стране, Ви говорите о сиромаштву, о преживљавању, а то су истински проблеми.

— Интернет је проблем земаља развијеног света, дилема средње класе. Сиромашни људи једноставно немају интернет… Не знам ко управља овим светом, али знам да је важно да забележимо све могуће приче — приче о средњој класи, о вишој класи, и приче о сиротињи. Важно је да њихове приче буду испричане. Џоан Дидион, мој омиљени писац, једном приликом је рекла да сви ми причамо приче како бисмо живели. Приче су тако моћне. Од настанка човечанства причали смо приче цртежима, усменом митологијом, биоскопима. Значајну улогу у причању прича заузимају и медији. Ако ништа друго, то нам помаже да сачувамо своја друштва, да поделимо мудрост или да постигнемо неку врсту самоостварења.

Снимили сте у својој земљи документарни филм Сторyлине“ (Прича), који је померио границе када је реч о стандардима овог жанра у филипинској кинематографији. Неко га је описао као забаву која уједа. По чему се овај документарац разликује од онога што раде Ваше колеге на Филипинима?

— То је документарац о стварним људима. У Манили већина документараца има домаћина наратора, а ми смо урадили документарни филм без наратора, у коме ликови сами причају своју причу. То је новина за Филипинце, тако да је већина одушевљена тиме, па смо освојили доста награда. Фокусирао сам се на обичне људе. Већина документараца код нас је о славним личностима или о политичарима. На обичне људе се у мојој земљи гледа као на проблем, а не као на људе са сопственим причама, који се свакодневно боре да преживе, а који су, заправо, најинспиративнији. Већина филмских стваралаца у Манили, укључујући мене, долази из сиромашних средина и упозната је са свакодневном борбом и преживљавањем.

Шта ће бити ваш следећи пројекат?

— Постоји филм филипинске продукције који је снимљен пре 40 година. Класичан филм једног од наших највећих редитеља Лина Броке. Глумац из тог филма и носилац ауторских права позвао ме је да снимамо наставак. Оригинална верзија је филм о граду под Маркосом, првим диктатором Маниле. Управо пролазимо кроз другачију диктаторску фазу и правимо филм о томе како град реагује на ново друштвено окружење. Филм није политички обојен. Заправо је опсервација како политичке одлуке наших вођа утичу на обичног човека.

rs.sputniknews.com

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.