Ексклузивно за ИСКРУ, ГОРАН ЛАЗОВИЋ И ПЈОТР АЛЕШКОВСКИЈ: Прочистити мозак “ура-патриотама“ и незналицама, то је сад главни задатак!

ИСКРА на Фејсбуку

Када су саопштени резлтати Руског Букера, Москва се одледила.

Поклопио се укус публике и критике,а Пјотр Алешковскиј је био обрадован и изненађен.

Уз честитке, стигао је и милион и по рубаља, обавеза издавача да награђену “Тврђаву“ преведе на енглески језик, и објави у новом руху за руско тржиште.

Ово је једна од најпрестижнијих  књижевних награда.

Писци за њом трче, и кад је добију постају – ходајући класици.

Алешковскиј је, ипак, човек из друге приче.

Власник необичне биографије, књижевник из потребе, добар и вредан човек.

Са њим се може причати и ћутати о свему.

ИСКРА је прва српска новина којој је дао интервју.

Баш оног дана када је једној Тањушки бубњало у стомаку!

Држала је Алешковског у мислима и претварала се у тврђаву.

Лазовић: 

Награђени сте “Руским Букером“, то је једно од највећих руских књижевних признања. Шта за Вас сад све ово значи?

Алешковскиј:

До данас, три пута сам био у најужем избору за ову награду – 1994, 1996 и 2006!

Пишем полако, не журим, сваки мој роман  био је примећен, а овај посебно, што ме радује, али на моје даље писање ово ни мало неће утицати.

Лазовић:

По занимању сте професионални историчар?

Алекшковскиј:

Завршио сам 1979. Московски универзитет, и постао археолог. Радио сам у Великом Новгороду, на Соловках, у Кирило-Белојезерском манастиру, и после студија  запослио се у рестаураторском предузећу.

Почео сам да се бавим архитектурном рестаурацијом.

Али, убрзо сам схватио, да се иза архитектонских факата налазе људи.

И све сам оставио, отишао  далеко од града, потом пет година радио као таксиста, возио свој “жигули“, и писао.

Појавиле су се после моје књиге, а од 2000.-те радим на  “Радио Русији“, водим разне програме, углавном о историји и тек објављеним књигама, оцењујем их и препоручујем  за читање.

Сад имам свој једночасовни шоу – беседим са умним људима о науци и научним открићима.

За науку се младеж тешко одлучује, администрација и адвокатура су сад сан многих.

Међутим, чини ми се важним, и људи то треба да знају – научни живот не доноси богатство, али је врло интересантан.

Лазовић:

Уосталом, као и историја коју пишу победници?

Алешковскиј:

Свакако. То је сада свима разумљиво. До пада Берлинског зида, а те године сам још студирао, историја је била кастрирана комунистичком доктрином. Сада, хвала Богу, ситуација се променила, мада се поново  покушава прављење митова, и са тим се треба изборити.

У прошлости, зидова међу државама није било, а крв и деобе земаља резултат су историје.

Прочистити мозак “ура-патриотама“ и незналицама, то је сад главни задатак, можда је то утопија, али је свакако потреба.

Лазовић:

Ваш награђени роман се зове „Тврђава“. Његов поднаслов би  могао да буде  и  – снага духа, воље и вере, или две тврђаве у једној?

Алешковскиј:

Драго ми је што ми као Словен и Србин постављате то питање, и што сте спознали друго значење романа, његову праву метафору.

Тврђава је у роману заправо  утврђење, налази се у једном малом граду, и око њега  се дешавају романескне интриге.

Корумпирани чиновници, а они сад праве балове код нас, сањају да загреју руке над њеном рестаурацијом, и они су скроз неписмени и ништа не разумеју, нити то желе.

Локални археолог добија задатак да заштити тај споменик архитектуре и историје, без страха и размишљања о  последицама. За то му треба душевна снага, и он је има, јер од себе прави тврђаву.

Лазовић:

Критичари говоре да је то  – роман у роману?

Алешковскиј:

Да, роман има и другу линију – линију монголског ратника Туган – Шона, који због наследства одлази из Монголије у предео Џучија, где је улазила и Русија. Он се ту зближава са Мамајама, учествује у Куликовској бици,првој и значајној победи Руса, али са монголске стране. После тога, дуго лута по свету, улази у службу Тимура Самаркандског, властелина познатог Темерлана.

Монголски вођа се претвара у слугу, иде путем самураја, ако теко могу рећи, да би читаоци боље разумели о чему се ради.

Његово  путовање постаје дуга прича, и он на крају стиже у двор руског кнеза.

Тиган-Шон, принудни емигрант, дочекаће да последње године  живота проведе у прављењу родослова Маљцових, представника  рода  одакле потиче главни јунак књиге.

Трећа прича је казивање Св. Јеврема Новоторженског, брата убијеног млађаног кнеза Бориса, првог руског свеца.

По предању, Св. Јеврем је на гробу нашао  нашао кнежеву главу и са њом се крио у шумама Северне Русије, где је основан први Борисогибељски манастир.

То је први манастир у нашој земљи, Киевско-печарскаја лавра, сада на територији Украјине.

И тај предивни гроб, а не пусту раку у цркви, опогањену од бољшевика, неочекивано налази мој херој на самом крају романа.

Ето, постоје три пута супротстављања злу – емиграција, борба до краја и монашки подвиг.

Тако мислим, и тако сам писао.

Лазовић:

Боравили сте у “Долини смрти“, сад је она преименована у “Долину славе“.  Шта сте тамо видели?

Алешковскиј:

Нема се шта тамо посебно видети, то је долина међу апсолутно голим стенама под Мурманском, где су две године  наши борци , уз огромне губитке, задржавали немачке налете, и нису се померили ни за педаљ.

Битније је шта сам  тамо осетио – ужас, безнађе, страх! Смућеност!

Ниско небо, камен који је копан и бушен,  скоро четрдесет сантиметара.

Један стари војник ми је причао о рату у тундри, памтим његове речи – такав страх нисам осетио никада и нигде! Грлиш камен и немаш где да се сакријеш!

Тако је било и овде.

Народ је то место назвао – Долина смрти.

Власт је недавно место  преименовала, и сада је то – Долина славе!

Ако хиљаде мртвих значе нешто за нас, морамо се борити са прекомерним емоцијама, и не помињати реч – освета, треба тражити праве речи и не умањивати историјску истину.

Лазовић:

Кажете да су вам књиге измениле живот. Како сад живите?

Алешковскиј:

Неизмењено, много година. Читам – читам – читам и причам о књигама. Прочитати нешто мимо обавезног посла за сад не успевам пуно.

Недавно сам био у Словенији на Сајму књига, и Борут Крашевић, велики преводилац са руског, поклонио ми је књигу Драга Јанчера –“ У сну сам је видео“!

Јанчер је предиван писац, психолог, отмени стилиста.

Знате, историја политичаре ничему  не учи, а нас, обичан свет, зауставља и као да моли да се замислимо и осмотримо рефлексију времена  у којем живимо.

Лазовић:

Верујете ли још увек да је одговорност писца – колосална?

Алекшковскиј:

Реч је као светиња, изговорена или написана, свеједно!

Код нас има једна пословица – реч није врабац, али кад излети више се не може ухватити!

Пре него што се каже било шта, мора се добро размислити.

Зато пишем полако, не журим, јер  то је неопходно.

И треба мислити, о свему!

Лазовић:

Волите ли филм?

Алешковскиј:

Свакако, волим филм. Хтели сте да чујете да ли волим Кустурицу?

Лазовић:

Ви сте га први поменули…!

Алешковскиј:

Нашалио сам се, себе сматрам нормалним човеком и волим Кустуричине филмове.

Волим филм уопште, Германа – старијег,например, Ларса фон Триера, Фелинија.

И не бојим се сад рећи нешто тривијално – филм и литература су различита уметност.

Од добрих књига се обично не направе добри филмови.

Моја кћерка је филмски продуцент, и ја много са њом о томе разговарам.

Али, оно што је за мене важно у прози, то је језик, језик може све, и ја се по мери сопствене снаге трудим да у речи уденем природу, звук и мирис, боју  и све је то опет мање битно  од онога како пред очи читалаца да изразим  душевну дубину мојих хероја.

Лазовић:

Кад сам рекао да долазим из Србије, ви сте се обрадовали. Откуда толика љубав према мојој земљи?

Алешковскиј:

Имамо блиску историју, и ми је, срећом, добро памтимо. И језик нам је сличан, а он много значи. Ми смо народ исте крви.

Зар није тако?

Горан Лазовић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.