Ексклузивно за ИСКРУ- ГОРАН ЛАЗОВИЋ И НАТАЛИЈА ДИМИТРИЈЕВНА СОЛЖЕЊИЦИНА: Доласком у Америку, схватили смо да Запад не мрзи само комунизам, него Русију!

ИСКРА на Фејсбуку

Дивна жена, благородна, по образовању математичар!

Са великим Солжењицином се упознала 1968!

Од 1973. били су у браку!

-Све његове текстове прва сам читала и била њихов редактор.

Двадесет књига сабраних дела Солжењицина , које смо објавили у Вермонту, сама сам прекуцала на писаћој машини.

Сваку страницу сам два пута прочитала и давала му са својим сугестијама.

Писала сам црном оловком,а он плавом.

Ако се слагао стављао је плус, а ако није стављао је минус, и писао зашто се са мном не слаже!

Никада није била у Србији.

-У нашој породици гајимо топла осећања према српском народу.

Александар Исајевич је дубоко преживљавао све што је везано за Србе.

Све у вези са Косовом смо заиста преживљавали, као што и сада наша породица преживљава драматичну судбину Срба који су тамо остали да живе!

Данас је на челу Фонда А.И.Солжењицина!

-Објављивали смо и рукописе који су нам стизали од емиграната.

Неки од њих су одрасли у Србији захваљујући вашем краљу Александру, кога Руси никад неће заборавити.

Кад прича о данима изгнанства, каже:

-Доласком у Америку, схватили смо да Запад не мрзи само комунизам, него Русију!

Солжењицин је тада говорио – не мешајте Русе и совјетску власт!

Причу о великом Нобеловцу са госпођом Наталијом Димитријевном започео сам у недоба.

Кад је оскудевала у времену, јер је бројним активностима желела да обележи Солжењицинов рођендан.

Иза нас су остала бројна писма и телефонски разговори.

И пуно међусобне радости, што о једном од најзначајнијих светских писаца, беседимо за српску ИСКРУ.

Зато смо се и договорили да ова прича буде само уводни део, а њен велики наставак да завршимо до 15. јануара.

-Уважени господине Лазовићу, од оволико ваших питања могла би се направити књига!

Написала је у једном од писама.

Благородна, Наталија Димитријевна!

Због чијег сам имена у Кремаском дворцу скочио у вис.

По добијању Ордена дружбе од Владимира Путина, питао сам Кустурицу – ко је све био на пријему?

-Била је госпођа Солжењицин! – одговорио је.

И салу напунио радошћу.

 

Лазовић:

Александар Исајевич  Вам је причао да је још као деветогодишњи дечак знао да ће постати писац?

Солжењицина:

Да, он се често сећао како је већ негде око девете године имао чврсто сазнање о томе да мора да постане писац и да ће то постати.

Није то био утицај породице, нити било кога другог, али се појавила та увереност да ће бити писац, што је и за њега самог било изненађујуће.

Лазовић:

Кад вам је причао о родитељима, чега се најрадије сећао?

Солжењицина:

Његов отац је био артиљеријски заставник за време Првог светског рата, вратио се жив кући 1918. године, а у лето исте године је погинуо несрећним случајем у лову – пола године пре рођења сина. Тако да Алексадар Исајевич никада није видео свог оца, али је често и много о њему размишљао, тражио одговор на питање: како би поступио мој отац у овом или оном случају. Мајка је цео свој живот посветила сину, никада се није удала, бојећи се да доведе у кућу строгог очуха.

Умрла је у 49 година, 1944. године, када је Солжењицин ратовао на фронту у Другом светском рату.

Син се увек са нежношћу сећао мајке и прекоревао је себе јер, како му се чинило у зрелости, није према њој био довољно пажљив у својим младим годинама.

Лазовић:

Једном сте рекли да се Солжењицину идеја за писање “Красног колеса“ родила још док је имао осамнаест година.

Говорио Вам је о томе?

Солжењицина:

Не само да ми је причао о томе, већ је много пута и писао и говорио у неким својим интервјуима.

Његово детињство и дечаштво су прошли у Ростову на Дону и у Новочеркаску, где се и камење сећало Грађанског рата и где су сви одрасли за себе решавали питања: ко је у праву „црвени“ или „бели“, шта је довело до револуције у Русији,  где су извори?

И младић Солжењицин је хтео да нађе одговоре и наумио је да напише роман о Руској Револуцији.

Лазовић:

Једна од његових првих прочитаних књига био  је “Рат и мир“?

Солжењицина:

Он је наравно прочитао много књига пре „Рата и мира“, али је истина да је велики роман Толостоја прочитао са својих 10 година.

Наравно није разумео филозофска и љубавна поглавља, али је био одушевљен описом Великог рата и заувек  опчињен жанром велике епопеје.

Лазовић:

Толстој је за њега био мера вредности?

Солжењицина:

За Солжењицина је Толстој био ауторитет не толико морални, колико уметнички.

Знате, често су га питали какав је његов однос према Толстоју и Достојевском.

У једном од интервјуа (Дејвиду Ејкману, лист Time,1989) одговорио је овако: „Осећам веома велико и поштовање и блискост са обадвојицом, мада на различите начине.

Са Толстојем сам ближи по форми приповедања, по форми представљања материјала, по бројности лица и реалних ситуација. А према Достојевском сам ближе по настојању да разумем духовну, људску страну историјског процеса. Али, за мене су обадвојица учитељи, наравно, обадвојица“.

Лазовић:

Које писце је још с радошћу читао?

Солжењицина:

Говорио је да је његова звезда водиља – Пушкин.

Од савремених писаца осећао је највећу блискост са Михаилом Булгаковом, веома је волео поезију Ахматове, високо је ценио Замјатина и прозу Цветајеве.

Лазовић:

Гледао сам неколико портрета великог Солжењицина. Да ли је тачно да он никада није позирао ни једном сликару?

Солжењицина:

Истина је.

(Крај првог дела.)

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.