ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“, Горан Лазовић и Андреј Ванденко: Надам се да ћу ове године Путину поставити питања која су се појавила после нашег последњег интервјуа

ИСКРА на Фејсбуку

Један је Ванденко, после Оријане Фалаче такви се нису рађали.

Он не признаје да је најбољи руски новинар, али Руси за бољег не знају.

Његови интервјуи се препричавају и у Кремљу.

Ванденко пита и оно о чему други не смеју да помисле.

Тих је и ћутљив, и човек од речи.

Боравио је у Београду, и не заборавља тај дан.

Памтим и ја Ванденка!

Лазовић:

Јесте ли стигли да упознате Оријану Фалачи?

Ванденко:

Не, није ми се дало да је сретнем, ја сам имао друге учитеље у новинарству. Рано сам почео да пишем за новине, још у петом разреду а у седмом сам већ победио на републичком такмичењу.

По завршетку “десетолетке“ отишао сам  на Кијевски државни универзитет – Шевченко, на факултет новинарства. Дипломирао сам  1982 и од тада се бавим оним  чему су ме учили на Булевару Тараса Шевченка.

Лазовић:

Оријану сам упознао осамдесете, долазила је у Београд, и памтим једну њену реченицу – оно што не смем себе, ја питам друге!

Има ли тога код вас?

Ванденко:

Какав афоризам, предивна реченица која би се могла превести у нечији животни мото, али код мене није тако.

Постоје јасни принципи и правила у професији. Они се најчешће формирају у процесу рада, и ја настојим да  их следим.

Лазовић:

Ваши интервјуи имају чеховљевску драматургију. То сте научили, или…?

Ванденко:

Збуњујете ме, Горане! Где је Чехов а где сам ја? Уз све, новинарство не третирам као високи жанр. По мени, то је занат у којем успех постижу вредни и они који владају техничким умећем.

И према себи се односим као према обученом занатлији.

Истина, припремам се за сваки интервју, и обавезно, до детаља, смишљам прво питање. Трудим се да оно буде нестандардно, да бих саговорника одмах укључио у разговор.

Питања никад не пишем унапред, скицирам само теме које су основа разговора.

И пажљиво слушам одговоре, они проистичу из логике онога што питам, и ако се посрећи, разговор завршавам причом како сам је и почео.

Лазовић:

На које лично питање никада не бисте одговорили?

Ванденко:

Читав живот узимам интервјуе, и не волим да их дајем. Сложићете се, јавно исповедање  изгледа  мучно. И егзибиционизам је разноврсан. Не умем и не волим да лажем, зато ми је простије и лакше да не одговарам на лична питања.

Лазовић:

Интервјуисали сте и Владимира Путина. Размишљате ли још о питањима које му нисте поставили?

Ванденко:

Надам се да ћу и ове године бити у прилици да му поставим питања која су се појавила после нашег интервјуа. Питања има много, разних.

Лазовић:

Имате милионску читалачку публику. Колико то оптерећује ваше перо, јесте ли размишљали о томе?

Ванденко:

Још један комплимент од вас, захваљујем, и знам да интервјуе на сајту ТАСС-а чита много људи, али у обичном животу ја се с њима не познајем.

Свакако да постоји одговорност, и мислим о онима који ће текст тек читати, и који  би ме сигурно нешто интересантно питали, или ће то учинити сутра или касније.

Моји интервјуи прате интерес аудиторијума.

Лазовић:

Присећам се само неких имена : Јељцин, Медведев, Путин, Кадиров, затим Бандарчук,Патријарх Кирил, Мамонов, Ала Пугачова … Шта ми не знамо о њима?

Ванденко:

Не знам број сабеседника. Јасно је да је реч о неколико хиљада најпознатијих грађана  СССР-а, Русије и Украјине. Својевремено су ми предлагали да објавим зборник тих интервјуа, да напишем књигу о ономе иза сцене, што није ушло у интервјуе.

Објављивати нешто што је једном било објављено, чини ми се досадним, то је само за оне који су самољубиви, и желе књигу на полици.

Штампати личне доживљаје и фрагменте разговора off the record чини ми се неумесним.

Људи су ми можда поверили информацију о себи и ја не желим да је злоупотребим.

Мемоари су добри за то.

Још желим да радим, треба наравно и породицу прехранити.

Лазовић:

Ви сте верујући човек?

Ванденко:

Причање о Богу понекад зна да буде и тешко. Тешко је мене назвати верујућим. Пост  не практикујем, у цркву одлазим, али имајте у виду да сам растао у земљи некадашњег атеизма и да су у СССР-у расли безбожници.

И поред тога, родитељи су ме као малог крстили.

Лазовић:

У времену када се све мање чита и када се скоро не разговара, интервју као жанр опет улази у моду.

Или ви из ње не излазите, већ четврт века?

Ванденко:

Већ сам о томе говорио, интервју као жанр се није изменио. Мени су интересантни људи, не волим да говорим али волим да слушам. Судбина ми је поклонила сусрете са великим бројем паметних и талентованих људи, оних који су успели у животу.

Да нисам у жанру интервјуа, никад се не бих упознао са Борисом Јељцином, Никитом Михалковим, Андрејем Шевченком, Алом Пугачовом, Отаром Јоселианием и многим другим.

Просто, у нас не би било додирних тачака ни у пространству, а овако сам их могао слушати, и питати.

Тачно, време за новинарство је врло тешко, сад је свако себи писац и читалац, али ја сам конзервативних схватања, и мислим да ће класично новинарство преживети. За мога живота сигурно.

Лазовић:

Чуо сам како говоре – Ванденко је најбољи руски новинар. Шта данас значи бити најбољи у Русији?

Ванденко:

Не сматрам да сам најбољи. Знам шта умем, и знам колико вредим, али у 57 година глупо је тешити се славом. Тим се баве тридесетогодишњаци.

Лазовић:

Има ли неки државник којег никада не бисте интервјусали?

Ванденко:

У Русији таквих нема. Са многима сам се сретао не само једном.

Лазовић:

Јесте ли се уверили да сви ти бахати владари, кад оду са власти, делују помало јадно и тужно?

Ванденко:

То је једна од оних тема која није за публиковање. Разуме се, ја имам личну представу о сваком саговорнику, али то чувам за себе. То је само мој лични утисак. Можда некада отворим  своју кубишку и напишем.

Лазовић:

Ко је саговорник кога јурите годинама, а никако да га стигнете?

Ванденко:

Без лукавства говорим, увек су ми интересантни нови сабеседници, више од оних са којима сам се сретао не само једанпут. Желим упознати новог човека, створити о њему сопствену слику. Ако баш желите, ја скупљам људе и своје утиске о њима.

Лазовић:

Рођени сте у Луганску. Имате ли већ спремљена питања за Порошенка?

Ванденко:

Рођен сам у Луганску, седамнаест година сам живео на Тргу Хероја Великог рата. Једна моја тетка је остала у Луганску. Друга  је умрла, пре две године, и ја јој нисам отишао на сахрану, нисам могао због рата који тамо још траје.

Свакако да имам питања за Порошенка, али не само за њега, поготово што не мислим да је он једини кривац за дешавања на Донбасу.

Горан Лазовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.