ДУБРОВНИК: Напета атмосфера на представи „Елементарне честице“

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

На програму 66. Дубровачких летњих игара, у понедељак је на тврђави Ловрјенац одржана премијера оспораване представе „Елементарне честице“, настале на основу романа Мишела Уелбека (1998), у режији Ивице Буљана. Продукцију су од почетка пратиле контроверзе због извођења дела писца који је оптужен за расизам, мизогинију, исламофобију. Убрзо након објаве да ће се представа радити, пројекат је забрањен јер је процењено да представља безбедносни ризик за бројне туристе који током лета бораве у Дубровнику. Затим су се уметници побунили, и представа је враћена на репертоар овог угледног фестивала.

Свим гледаоцима су неколико дана пре премијере тражили датуме рођења, из безбедносних разлога, како нам је објашњено. Прво смо помислили да је реч о некаквом редитељском концепту, узимајући у обзир Буљанову склоност ка експериментима, и зато јер је било сличних детаља на различитим представама, на пример на Битефу. Но, испоставило се да то није случај и да су нам из стварних разлога безбедности узели личне податке. Из истих разлога место извођења пребачено је на тврђаву Ловрјенац, са плаже у Купарима, где је требало првобитно да се игра.

Никаквих нетеатарских ексцеса на премијери није било, али је атмосфера била напета, и због ригорозније полицијске контроле на улазу у тврђаву. То је можда појачало наш доживљај ове укупно импресивне представе, чвршће је повезало гледаоце, ујединило нас наметнутим ризиком присуства. Тај аспекат ритуалности, наглашеног заједништва, подвукао је и избор сценског простора. Централни простор игре је прекривен песком, публика га окружује, као у каквом ритуалу. Доживљај је додатно појачан јер се представа изводи у импозантној тврђави Ловрјенац, чији се простор раскошно користи (сценограф Александар Денић). Глумци понекада извирују из пролаза или се појављују на горњим зидинама.

Са друге стране, театарских ексцеса је и те како било. Сценски језик је препознатљиво буљановски, што подразумева изразиту, огољену телесност извођења, као и укључивање андерграунд рок музике која се уживо изводи и дубље истиче идеју побуне, кроз ослобађање тела. Актери су у више сцена потпуно голи, играју се са својим полним органима, експлицитно мастурбирају на сцени. То су ексцеси који грубо вређају малограђанштину, и битна су карактеристика Уелбековог сјајног књижевног дела.

Овај Буљанов, артовски сценски рукопис је сам по себи фасцинантан, но у неким његовим ранијим представама, на пример у „Гробници за Бориса Давидовича“ (Битеф театар), он није био функционалан, због недостатка драматургије. У „Елементарним честицама“ је, са друге стране, врло ефектан, јер одлично коегзистира са Уелбековим провокативним погледом на свет, са његовим сурово истинитим расецањима демона савременог света, проблематиком сексуалности, односа између полова, дисфункционалних породица, улогом науке, њу ејџ филозофије (драматург Роберт Валтл).

Представа је жанровски сложена, има састојке перформанса, драмског, епског и музичког театра, што одражава Уелбеково такође сложено књижевно дело. Глумци супериорно представљају нараторе и Уелбекове ликове, Бруна (Марко Мандић), Кристијану (Сенка Булић), Мишел (Стипе Костанић), Анабел (Хана Селимовић), Жанин (Луција Шербеџија), Софи (Јелена Михољевић) и друге. Наративни и драмски делови игре су исплетени са хипнотичким сонговима на француском језику, у маниру ретро шансона, чвршће обрађених (композитор Митја Врховник Смрекар). Изузетном квалитету музичког извођења доприноси наступ Зорана Продановића Прље, певача групе „Лет три“, који игра Старог хипика.

Аутори нису избегли да у представи директно реагују на медијску помпу око њене забране. Она почиње сонгом у којем један од извођача, уз пратњу хармонике, иронично пева отприлике „Хоће ли бити вечерас терористичког напада“. Други глумац, у лику некаквог џокера, шаљивог наратора, касније прекида ток радње, читањем чланка из медија са екрана свог мобилног телефона, где се наводе речи Мани Готовац, директорке дубровачког фестивала, поводом забране. Овакви аутоиронични коментари су адекватно и духовито уклопљени у отворену структуру извођења. Укупно гледано, може се рећи да је поетика представе неоавангардна, блиска на пример америчком експерименталном позоришту из шездесетих година, раду Ричарда Шекнера, или Ливинг театра. Сви су они ствараоци који снажно пружају отпор конзервативном мишљењу и деловању, систему у којем је нељудски живети, а ипак се живи.

Политика

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.