ДРАГИША ВАСИЋ: Српски писац на ломачи

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Википедија

Задњих дана месеца маја, односно свибња 1945. године, дакле на самом крају Другог светског рата, ломаче концлогора у Јасеновцу развејале су и земни прах модерног српског приповедача Драгише Васића и измешале га са прахом несагледивих бројки спаљених српских, јеврејских и ромских жртава.

У НИН-у бр. 2004. угледни новинар и књижевник Мило Глигоријевић наводи Крлежину верзију о смрти Драгише Васића (који је Крлежи био кум) и који је, како је рекао Крлежа свој живот окончао „под чудним околностима“ у Јасеновцу.

О Драгиши Васићу и великом броју српских писаца између два рата који нису били на победничкој страни не зна се много. Они су, првенствено политичким одлукама, одстрањени из јавног књижевног живота, а њихово дело потиснуто и притиснуто густим велом дугог прећуткивања и наметнутог заборава.

Нашавши се између изјава Јосипа Броза Тита (новембар 1944. на Бањици): «Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости», те Ђиласа (« Ослобођени Београд», крајем октобра 1944: «Србији још није довољно пуштено крви» и Слободана Пенезића Крцуна (1944): « Премного је српских националиста остало у животу али још има времена да грешку исправимо» – многи од тих писаца ликвидирани су, неки су осуђени на губитак националне части, неки су јавно жигосани, а неки умрли пре осуде, док су ретки успели да побегну ван земље.

У књизи Српска анатемисана приповетка Маринко Арсић Ивков, књизи која је, пре свега, упућена нашим савестима (…) о Драгиши Васићу говори као особеној појави.

Он под окупацијом није објавио ништа, био је у штабу Драже Михајловића (где практично није имао неку значајну улогу), био је на «црној листи» окупаторских власти током целог рата… А након рата нашао се на убитачној мети ослободилачке власти која није имала милости за националне писце, међу бројним пораженим писцима, брутално погубљеним.

Преображење естетике у војну доктрину, књижевника у војника, пера у пушку, «теоријски» је образложио Радован Зоговић, једна од најмрачнијих појава у послератном књижевном животу ( нпр: текст «За мач и перо»; на питање новинара Политке, 17. децембра 1944, какве су дужности уметника, књижевника данас?“, Зоговић је одговорио: “бити, пре свега, «војник с пером у руци».

Он је то, наставља Ивков, покушао и практично да покаже, нарочито «теоријом», упозоравајући недовољно будне тужиоце и остале чуваре народа да не задремају и не дозволе да се успавамо или наседнемо којекаквим реакционарним схватањима па дозволимо побеђенима и осуђенима да нам се врате као равноправни грађани или да објављују своја књижевна дела. Са изгоном писца или научника, треба прогонити и његово дело, то једном за свагда, категоричан је Зоговић. У противном он ће и даље утицати на формирање свести и карактера народа, па се неће знати шта је право, а шта је криво.

«Довољно је да млади читалац навикне да без гађења, без ужасавања, без стида срета имена издајника и мрачњака, да се срета с мрачњачком, декадентном литературом.«

Речник посебног језика који је настајао с настајањем естетске кривице такође је обрадио Маринко Арсић Ивков у књизи Кривична естетика.“

«Злочин, издаја, фашиста, крвник, колаборациониста, шпијун, крвник, провокатор, хушкач, петоколонаш.. . Врели рафал, мач, машинка, стрељање, лавеж фашистичког чопора, најнаказнија пасмина српских изрода, овејана олош… Ликвидирати, раскринкавати, ударати, немилосрдно тући…»

Кривична естетика није наш изум, али у историји Европе није познат тако систематичан, свеобухватан и готово савршен систем репресије над духом, какав је изграђен у земљама реалног социјализма. То је комунистички кентаур настао, најупрошћеније речено, спајањем политике права и естетике, односно силе, правосуђа и уметничке теорије и критике. То је скуп мера и понашања чија је сврха потчињавање уметности и уметника владајућој олигархији, односно њихово одстрањивање из јавности применом свих могућих начина и средстава репресије.

Њен мото можда би могла да буде реченица из рапорта који је Радован Зоговић поднео на Првом конгресу књижевника Југославије, 17. новембра 1946. године: «Књижевни живот очишћен је од људи који су издали и књижевност и домовину.«

Драгиша Васић чије се дело налази у самом врху српске литературе, скупа са делом Црњанског, није успео да избегне окрутну ликвидацију. Као и Нико Бартуловић (претпоставка да је почетком 1945. ликвидиран без суђења и обавештавања јавности), Григорије Божовић (почетком јануара 1945. осуђен на смрт стрељањем, конфисковањем имовине и губитка грађанске части «засвагда»), Светислав Стефановић (стрељан 1944. пресудом Војног суда), др Дивна Вековић, лекар, родом из Берана, која је докторску дисертацију одбранила на Сорбони и прва жена која је «Горски вијенац» и многа друга значајна дела превела на француски језик. Убијена је на Зиданом Мосту, маљем у главу, у ноћи између 17. и 18. маја 1945. у својој 78. години.

У енциклопедији о знаменитим Србима кроз векове «Срби» Маринка Пауновића (Енка, Београд, 1998) која представља «књигу помирења» јер за разлику од осталих енциклопедија, лексикона, зборника, поменика, летописа, у њој нису примењивани критеријуми династичке, националне или идеолошке подобности било које врсте, у биографској јединици о Драгиши Васићу, знаменитом књижевнику, пише следеће:

«Рођен је 2. септембра 1885. године у Горњем Милановцу. Завршио је права у Београду. Учествује у балканским ратовима као резервни официр. У Првом светском рату је од Колубарске битке, преко Албаније и Солунског фронта до ослобођења. Био је бранилац комуниста на Видовданском процесу. Дописни члан Српске краљевске академије. Са Слободаном Јовановићем оснива Српски културни клуб и уређује Српски глас. Током Другог светског рата је идеолог у штабу Д. Михаиловића. Између два рата објавио је значајне књиге прозе: Утуљена кандила, Црвене магле, Витло и друге приче и Приповетке, као и Два месеца у југословенском Сибиру, Карактер и менталитет једног покољења, Утисци из Русије/1928 и бројне чланке. Убили су га комунисти у Новој Градишки у пролеће 1945. године.

Постоји и трећа верзија о Васићевој смрти, која каже да је „Васић са још двојицом четника стрељан и покопан у Бањалуци на Петричевцу.“

Стрељан или спаљен?

Чињеница је да је Драгиша Васић, српски књижевник, убијен.

 

Политичка вероломства

 

Драгиша Васић је после капитулације Југославије приступио ђенералу Дражи Михајловићу. Његово име помиње се у Објави Недићевог кабинета министарства унутрашњих дела од 31. марта 1942. године, којом се као бунтовник против легалних власти и окупатора позива на предају, као и у прогласу немачког артиљеријског генерала Бадера од 20. јануара 1943. године.

О политичким вероломствима која су судбину српског губитничког народа одредила столећима унапред, оном погубном интересу великих сила илустративно је и казивање једног од јунака Милована Данојлића у књизи Ослободиоци и издајници:

«Енглези и ми! Енглезима је важан онај ко је јак, они гледају јаком да удовоље… Били су за Турску, а против нас, сад су за Стаљина, и опет на нашу штету! Черчил чувао свој народ, па и Дража хтео свој! И несрећни Дража замишљао да смо ми равноправни са Енглезима. А они мисле да су виша раса, и да Србину мора да буде част да погине за Вел. Британију. Уображено је то и саможиво, научило да шиба босоноге Црнце по колонијама, а Дража му се измакао, није му одговарало такво савезништво. Штедео српске животе… Добро што их је штедео, ал шта му би да прича? Није био за политику, у томе је ствар… У политици радиш шта мораш, а причаш шта се тражи…“

Постоји једна прича да је након Черчиловог окретања леђа Дражи и његовој војсци и пристајања уз нове савезнике – партизане, Васић с горчином рекао:

«Ако преживим рат, основаћу катедру за мржњу према Енглезима.“

А у оном делу српског народа који је био за краља и отаџбину, убрзо након енглеског вероломства, престала је да се пева песма: «Равна гора, Равна гора // Пуна митраљеза, / Добио их добио их// Дража од Енглеза.// Равногорци, равногорци / не бојте се сила, / Док је вама, док је вама / Драже и Черчила…

већ новонастала:

Планино свете убави, планино мајко љубави, / Твоја су недра мирисна, твоја је душа радосна: / У теби живот проводе синови српске слободе! / Чувај нам Дражу јунака народног борца првака, / А кад буде пред зору, сви ћемо с Дражом у гору!

Иако је Дража желео да га пошаље у иностранство да популарише четнички покрет, као што је то Давичо радио са НОП, Васић је остао да дели судбину свог народа.

Кобна српска судбина

Кобну судбину свог српског народа Васић и исписује у свом делу, и то не судбину човека у рату већ рат у човеку, све оне видљиве спољашње потресе и ломове који кидају и ломе биће колектива он посматра из унутрашње психолошке перспективе појединца који се невољно обрео у ратном ковитлацу који га изнутра разједа и растаче. Унутрашња превирања са свешћу о трајном губитку осаме животне основе чија основа померена из темељног лежишта лебди у недохвату, подводе незнатни животни наговештај у поље сумњи и неверице, све до потпуног бесмисла.

Његов стил је особен, проткан финим језичким обртима и преливима, што је често остало неприметно, у сенци његовог заиста личног приповедачког поступка о коме Милан Богдановић 1929 пише:

«Г. Драгиша Васић је изванредна упечатљива природа, подложна утисцима до мере која се креће од бескрајних усхићења до потпуне клонулости, и преживљене ствари остављају му неизгладиве трагове. У идеалистичком духовном построју какав је код њега најчистије што се да замислити, оваква импресионабилност може да доведе до трагичних доживљавања. Из једног таквог трагичног доживљавања родио се у Драгиши Васићу приповедач. То доживљавање био је рат, и он је у њему изазвао један преокрет из основа.»

Васић је са новим темама донео и нов поступак. Нестало је јединство приповедања, композиција реалистичке приповетке разорена је, све мање је присутан «свезнајући» приповедач.

Његове приповетке , како је написао Слободан Јовановић «подсећају само на парчета од приповетке, али парчета која трепте и дрхте од живота и то електричним треперењем:

И наједном, нешто неизрециво свето, као да се нов, дубок, дотле скривен живот муњевито пробуди, ја осетих како све у мени пероцвета, проклија и закликта.

Из цвећа око мене полетеше два лептира. Чврстим, лаким, детињским, као крилатим трком, ја појурих за њима. Они ми умакоше. Али ја за њих нисам ни марио. Ја сам бежао од витла. Ја сам трчао, ја сам радосно трчао, ја сам лудо радосно трчао, јер су моје груди у тој складној, племенитој, умиљатој усамљености, у том чистом миру, у тој дубокој ганутпости и паничној опојности, биле препуне оне исконске светости празника, јер је моја душа у оном најлепшем и насветлијем, у оно насмејаном здрављу детета поново затрептала страшћу блаженства небеског и небеске чедности. („Витло“)

Његово дело које је New York Herald Tribune назвао хемингвејским још увек чека читаоце, а непознате чињенице биографске да буду коначно разјашњене.

Иако га у ратним и поратним антологијама српске приповетке није било, заступљен је у америчкој антологији антиратне литературе Клауса Мана и Хермана Кестена The Best of Modern European Literature 1943. године захваљујући Растку Петровићу.

Гојко Тешић, аутор књиге „Утуљена баштина“ (1990), чија је заслуга у предочавању дела идеолошки проскрибованих аутора и њихове књижевне и културне рехабилитације немерљива, и то у контексту свеукупне историје српске књижевности, о Васићу пише следеће: “…Васић је двема књигама Утуљена кандила и Витло и друге приче, сасвим сигурно уз Црњанског и Станислава Кракова, с једне и Андрића и Настасијевића, с друге стране, најзначајнији посленик модерне прозне уметности. Изузетност у српском, па и југословенском прозном контексту Васићу су признали и они који су га анатемисали и књижевно ликвидирали због његове биографије.“

Драгиша Васић који је 23. марта 1945. године проглашен ратним злочинцем, рехабилитован је после 64 године – 3. децембра 2009. године на захтев његове кћерке Тање Васић Јанићијевић, док се „пуштање српске крви“ наставља и данас.

Милица Краљ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.