ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ ВЛАДАРКА ПОЕЗИЈЕ СРПСКЕ: У славу првоизворне опчињавајуће доброте и благотворне самилости

ИСКРА на Фејсбуку

Најзначајнија српска песникиња Десанка која песмом и животoм  припада свима нама, сматрала је да је песник  најпотпуније људско биће које живи многостурким животом.

У славу првоизворне опчињавајуће доброте и благотворне самилости, бездетна, затражила је помиловање за све недостојне:

Тражим помиловање, драги царе, / за оне које се од младости ране / приволеле царству поезије, / које трепере ваздан као брезе, / и месечином се заносе као барка, / за Јефимије, / за свете Терезе, / за сваку Сафо / и Јованку од Арка, / за све занете и недовршене, / и за мене. ( За нероткиње)

–  Шта је Десанка у држави?“ – питао је на неком књижевном скупу посвећеној највећој српској песникињи неки сељак.

– Песник и академик- одговорили су му. Сељак беше необично радостан и поносан „ што је она такву славу дочекала. „

„ Десанка је највећи песник љубави. Она је југословенски кандидат за Нобелову награду. Ако је не добије, то ће само значити да у Шведској више нема љубави – рекао је Јон Милош, преводилац њених песама на шведски.

– Срби своје највеће и највољеније песнике ословљавају само именом – рекао је Волфганг Ешер, преводилац њених песама на немачки.

Ђео Богза, румунски песник, написао је ове стихове: Зашто расту тако високо / јабланови у Србији? / Да би се дубоко, најдубље / Десанки поклонили. „

Пјотр Венгин : „ Ми смо вас заволели као српску песникињу, као руску песникињу, као пољску, као чехословачку, као бугарску песникињу и ми не можемо да замислимо живот без вас.“

О њеној поезији писали су Милан Кашанин, Антун Барац, Меша Селимовић, Зоран Гавриловић, Драган М. Јеремић, Никола Милошевић, Стеван Раичковић, Борислав Михајловић Михиз…и многи други.

Стихове Десанке Максимовић ваљало би једном уклесати на неком видном месту како би њихова опора мудрост макар само на један трен допрла чак и до неког случајног пролазника који тек само мутно и неодређено слути оно о чему песникиња пева.

Десанка Максимовић је прави рођени песник, топал, неизвештачен, жив, са изразитим особинама женске душе. У ње има заноса, мекоте, безазлених одушевљења, чисте радости и усхита, нечег што личи на јасност, бистрину и жубор потока, на чистоту младог снега, свежину росне траве. (… ) Већ сада би се могло рећи да је она најдаровитија песникиња што смо је имали у нашој књижевности.

Песме Десанке Максимовић су најбоље што је нашем језику дала жена, а иду без сумње у највредније, што се последњих година у нас створило. То су песме устрептале младости с њезиним бујним заносима и нејасним чежњама; дрхтаји нејасних слутњи, радост ужитка у младости, и бол пролажења. Осећај пролазности, немогућност да се обухвати све оно големо и неизрециво, што би човек у валу заноса хтео одједном, у исти мах да исцрпе и привуче к себи. У осећају младости има увек нешто болно – и тај бол младости избија из њених песама као неки мукли лајтмотив.

„ Она је од самог почетка ушла у књижевност као прави, велики песник, и увек је певала љубав и себе у тој љубави. А љубав је веома богата. Моја генерација је поносна што је као цар, имала свога песника. А и наш драги песник је сигурно срећан што је, као цар, имао своје верне песничке поданике. А стихове „ Крваве бајке“, које сматрам националним монументом, видео сам урезане у камену у аули крагујевачке гимназије. Убеђен сам да ће исто тако камено бити урезани у срцу народа до у далеку будућност“ –писао је Стеван Раичковић.

У веку песничких авантура и вртоглавих песничких комуникација српске поезије са европском, њена стишана лирска струја, попут оног њеног потока, милела је својим животом, следећи, као под заклетвом, искључиво лирски задатак, који се у потпуности поклапао са њеном природом. За разлику од многих, који су заједно са њом после првог светског рата кренули са нове песничке црте у неизвесни, брисани простор поезије, она је са мушком одлучношћу која се смогла у тој женској руци, одгурнула понуђени скалпер за песничко експериментисање и на сопствени начин се надовезала на своје старије песничке сроднике.

Ретко је у нашој књижевности да једно стваралаштво траје толико дуго, и то да траје тако што се непрестано исказује као истоветности и ако различитост у исти мах. Одавно је утврђено и речено да је Десанка Максимовић песник љубави и живота, природе и родољубља, представник аутентичен лиричности, (… ) распрострла је тако наша песникиња љубав над светом умирања и неспокојства; распростирући га у значење њеног песништва уткао се немир без којег, уосталом и нема правог стваралачког чина. У свом кругу, и у својој самоћи, лирика Десанке Максимовић је једна од великих лепота и радости наше књижевности.

Име Десанке Максимовић би свакако остало као име највеће српске песникиње, али не и као име једног од највећих српских песника да није написала збирку Тражим помиловање. Ова збирка је у ствари и психолошки и етички трактат писан узвишеном песничком реториком, којом се и парафразира и негира слово закона.

Десанка је с погачом и сољу, и сеоском дечицом око себе, на бранковинској капији од расушених храстових притки, дочекивала најмилије госте, дотле јој непознате, а толико присне, песнике са свих континената.

Млади немачки песник Минцбергер након присутвовања ораторијуму у крагујевачким Шумарицама, и читања Десанкине Крваве бајке, из пијетета према хиљадама недужних жртава фашистичког погрома, одбио је да узме иједан залогај на заједничком обеду песника.

Дeсанка јe добила све награде које песници додељују и све награде које отаџбина додељује.

Поводом додељивања Његошеве награде (1984) рекла је:

„ Мени је збиља као и Његошу, мило што ми песме народ воли и разуме.     Мени не би било довољно да сам блиска само једној групи људи. Ја бих волела да око мојих песама лебди ореол моје отаџбине. Право је да песник врати своме народу бар део онога што му дугује.“

Била је и први добитник Златног прстена:

„ Златни прстен који дајете песницима као одликовање – опипљива је поетска метафора – венчавате песника са поезијом. Дајући га мени потврђујете да сам заробљеник речи, заробљеник снова.“

У похвали стиховима : Земља јесмо, / остало све су привиди… Никола Милошевић истиче разлику између њиховог дејства и таквог филозофског исказа као што је , на пример, „ сви људи су смртни“. Милошевић ту разлику назива разликом у „ интензитету значења“ и показује какао је битност доживљаја пролазности овде комуницира неколиким изражајним средствима: издвајањем тврдње „ земља јесмо“ у засебан стих, његовим контрастирањем са речју „ привиди“ у наредном стиху, па и распоредом речи у стиху остало су привиди.

Рођена је 16. маја 1898. у Рабровици код Ваљева. Њен отац Михаило, учитељ добио је премештај одмах по њеном рођењу и породица се преселила у Бранковину, где је Десанка и провела детињство. Гимназију је завршила у Ваљеву. Студирала је на одељењу за светску књижевност , општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду. Радила је у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. Као стипендиста француске владе годину дана је провела на усавршавању у Паризу. Око годину дана радила је и у учитељској школи у Дубровнику, а затим у Првој женској гимназији у Београду. Августа 1933. године удала се за Руса Сергеја Сластикова. У браку нису имали деце.

Написала је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и младе, а бавила се и превођењем поезије са руског, словеначког, француског и бугарског језика.

Њени пријатељи су били Црњански, Андрић, Исидора Секулић, Бранко Ћопић,  Густав Крклец, Мира Алечковић.

Била је члан Српске академије наука и уметности.

Умрла је 11. фебруара 1993. године.

Још за живота подигнут јој је споменик у Ваљеву, рад вајара Александра Зарина, лицем окренут према споменику војводе  Живојина Мишића. Споменик у Београду откривен је 23. августа 2007. у Ташмајданском парку.

Десанка Максимовић – најзначајнија жена нашег доба и српске културе, имала је ону најређу срећу песника: на љубав јој је узвраћено љубављу.

У светској култури не постоји већи песник са дужим и плоднијим животом.     Свуда где је коракнула била је примана с највишим почастима и топлином и љубављу које припадају само изузетним личностима. На свечан начин осетила је чар одушевљења и гостопримства; у туђем болу осетила је свој бол, у туђој радости видела је своју, у оку свом имала је заједничку сузу и истину.

Изабраница између свих Српкиња, а истовремено и најједноставнија међу њима, била је некрунисана владарица српског језика у оном његовом најосетљивијем слоју који се зове поезија, штавише – у оној најспиритуалнијој дубини тог слоја названој лирика.

Милица Краљ

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.