ДЕЦЕНИЈА СМРТИ СТЕВА ЖИГОНА: „Доћи ћу у Љубљану, макар из гроба, кад поново поставите споменик краљу Петру“

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Породични албум/РАС

Фото: Породични албум/РАС

Ако постоји апотеоза глумачког и људског подвига, то је био Стево Жигон. Дан пре него што ће умрети стигло је писмо из Удружења књижевника Србије у коме га обавештавају да је постао њихов члан. А десет година након смрти глумачког барда појављује се његова нова књига коју као да је писао данас.

У исти дан, пре него што ће нас заувек напустити, изашао је и интервју у љубљанској „Младини“ у коме је последње питање било када ће поново доћи у Љубљану. Одговор је био жигоновски сурово директан:

„Кад поново поставите споменик краљу Петру Карађорђевићу који вас је ослободио доћи ћу, макар из гроба,.“

Стево, на жалост чак можда и његових земљака тим поводом још дуго неће потезати са оног света, али је никао споменик њему, вајан његовим мислима и укоричен жељом ћерке Иване Жигон да сачува успомену на оца и пред нас стави размишљања великог глумца и редитеља, која су ишла испред времена у коме је живео, а обистињују се данас нама овде. Дакле, књига „Тако је говорио Жигон“ изашла је тачно на дан његове смрти 28. децембра са две насловне стране: са једне стране читамо како је доживљавао уметност, а са друге како је промишљао стварност. А савршену дефиницију онога што се нашло између те две корице даје Стевова ћерка Ивана:

– Овде је, заправо, реч о две књиге: она о уметности је ванвременска , а она о политици пророчка. И уопште, његов читав живот је био превазилажење граница људских могућности. Почевши од тога да је игра на перфектном језику који није његов матерњи, да је као Робеспјер прескочио баријеру сценске рампе и нашао се пред студентима 1968, ево може се рећи да овом књигом савладјује и границе далеких светова.

Фото: Породични албум/РАС

Фото: Породични албум/РАС

За мене био је суперлатив појма човек и борац. Ето и то није случајност. Дан уочи 10 годишњице његове смрти добила сам од СУБНОР-а награду, највеће антифашистичко признање у нашој земљи, коју наравно делим са њим. Умало да кажем уочи прославе обележевања, а и да сам то рекла не бих погрешила. За људе који живе манипулативно- приземним животом, њихова смрт представља стварни крај. А они који иду испред времена, ето, у стању су чак и да објаве књигу десет година после одласка. То није туђа књига о њему, то је његова нова књига! Зар није чаробно, подписује је, о нашој данашњици, сваку реч у њој исписану и данас 10 година после смрти. – каже Ивана.

Потврда њених речи налази се у Стевовом интервјуу Драгану Кресоји где је рекао и ово: „У неколико представа био сам свестан да се у глуми даље не може ићи. Правио сам се да сам миран, а срце је ударало тако да сам мислио да ће пући. Дешавало, се у таквим тренуцима, да у одсјају рефлектора видим капиларе својих очију“.

Тај жар у Стевовим капиларима одлично је препознао његов колега Гојко Шантић који ће у књизи „Апостоли глуме“ оставити антологијске редове о „парадоксу Жигон“:

„Снажне осећајности, он је чулима понирао и у земаљско и у небеско. По дубини подтекста, по складу између намере и остварења по живости и урађености детаља, његова игра је откривала уметника препуних препуног богатих нијанси…Био је ненадмашан стратег у распоређивању своје грађе“.

Ако ћемо још о дометима великог уметника на сцени, опет ваља цитирати Шантића:

„Неочекиваним глумачким решењима сједињавао је природност са вештином, знак са његовим наговештајем, тражено са достигнутим. Жигон никада није исповедао само оно што истина јесте, него и оно што би она могла да буде. Ту дозивану и прижељкивану истину откривао је само кроз слутњу.“

Али ако ћемо о свакодневном животу, онда је његов животопис кроки најфантастичнијег филма, али филма који је био сурова стварност и непрестана борба. У њему је Стево преживео нацистички логор, преживео је као глумац на сцени Југословенског драмског најпре са словеначким акцентом, а онда је и њега савладао. Последњих десет година живота на чуђење лекара живео је са таквим резултатима срца и плућа да је било немогуће да се његова смрт толико одлаже, али и да та борба против ње буде тако величанствена.

– Имао је роковнике у којима је бележио колико је претрчао и колико је препливао. Док је био здрав трчао је отприлике хиљаду и по километара и пливао око 200-300 километара је годишње пливао. Све до те ангине пекторис. На крају живота бележио је колико је минута ходао и није дозволио себи да га болест победи. Више није могао малтене да хода, а летео је делтапланом. Посећивали су га наши војни пилоти пристигли из рата 1999, волели су га и упијали његове речи и водили га на аеродром. Није више могао да хода, али је летео. То је био Стево Жигон – сведочи Ивана.
И кућа у којој данас она живи са сином који носи дедино име је легат. На зидовима су фотографије из његових представа, на полицама књиге које је читао, а поред дединих фотографија његов унук је остављао своје прве дечје цртеже и линије.

– Можда би неко у овом легату-музеју очекивао апсолутни ред , али као што се Стево Жигон борио против свега што је мртво и уносио страст у живот тако је и овај музеј пун живота, страсти и личи на Стева. Он је оживљен, јер код њега је глумила и сценографија, волео је и да мртвим стварима удахне живот. Обистинило му се да се одмах након његове смрти роди и његов унук који носи његово име. У његовом музеју , игра се фудбал, и повремено падне по једна његова слика, чисто да ништа не би било мртво и непомично!

Фото: Новости

Фото: Новости

Салто из места

На комемарацији од Стева се, према замисли његове ћерке нису опраштали глумци, већ су му упућивали последњи поздрав у име ликова из представа које им је режирао. Било је 12 глумаца . Танасије Узуновић је изрекао „Научио си ме да дишем“. А реченица Новака Билбије „Бог је стварао људе, а Стево Жигон је стварао глумце“, добила је потврду у реминисценцији Тихомира Станића који је тада подсетио на Жигонов гест приликом проба Шекспировог „Сна летње ноћи“у његовој режији.

Кад су млади глумци које је Жигон ангажовао, тек пристигли са Академије и несигурни у себе, рекли да они да је то презахтевно за њих, он је изашао на сцену и направио салто из места. Имао је тада више од шездесет година.

ОВАКО ЈЕ ГОВОРИО ЖИГОН

О уметности

Уметност је наука о томе како се може живети заједно.

Уметност је настојање човека да општи са околином, са другим човеком, са својим ближњим.

Уметност покушава да запуши рупу кроз коју веје бесмисао.

Уметност истражује свеопшту људску повезаност.

Уметност је авантура са неизвесним крајем.

Уметност није само забава. Она је то понајмање. Она је свесни човеков напор да унапреди своје схватање света.

Уметност није само поглед на свет. То је једна потрага за добрим.

Обавеза уметности јесте понајвише управо у томе: свакодневну баналну истину узвисити на ниво метафоре.

Уметност је виши облик постојања.

Уметност је женског рода. За њу је потребна женска осетљивост и мушка снага. Треба јој бити и роб и владар.

Уметност, то је живот из почетка…

О политици

…Капитализам је најопаснија болест човечанства. Зарад профита је умрло више људи него од јектике, куге, сиде и свих осталих болести заједно. И то у тешким мукама.

…Шта је то уопште демократија? Ако имаш један глас више, побеђујеш, ако имаш један мање, ти губиш .То чак није ни аритметика. То је некаква католичка западноевропска навика да пребројава душе. Уколико се испостави да их је мало оне се купују и продају се кад постану опасне. И то они зову вољом народа.

…. У капиталистичком свету богате земље које су за време колонијализма опљачкале планету имају капитал, асиромашне – радна места. Зато је капитализам систем са највећим бројем робова.

…Убијати Вијетнамце и разне друге Србе који не прихватају њихов нови поредак – демократски је чин и афирмација „људских права“, а народни устанак, револуција за слободу, за правду и голи живот је злочин против човечности. По томе је и у Дахауу било демократије: сви затвореници су имали гарантовано право на гасну комору.

…Нови светски поредак, то је заправо распад свих међудржавних односа који ће довести до распада међународне правне конструкције, то је страховлада међународног капитала, то је неискорењени нацизам подстицан интересима Ватикана и свих осталих разуларених снага мафиозног глобалног безакоња. Нови светски поредак је последњи стадијум капитализма…

…Капиталисти се не би удруживали да нису у великој кризи, а највећи знак суноврата капитализма је маркетинг! Они се из дана у дан све више боре за сваког купца, јер више немају коме да продају – сконцетрисали су сво злато и вредносне папире код себе. Капитал ће се концетрисати у све мање корпорација и на крају ће читав капитал доћи у само једне руке. Један човек купиће целу планету, али питам ја вас коме ће онда да је прода?!

….Европа нас као каква црна рупа увлачи у оно што су они већ урадили од себе. Да би имали друштво. Зато ми никако не смемо стално говорити: улазимо у Европу. Европа би требала да дође код нас, јер овде још није све уништено до краја. Говорим о моралу, о начину живљења, о схватању поноса, самопоуздања, части.

Ранко Пивљанин, Блиц

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.